Други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних верника. Службе су исте као и претходна два дана. У већини наших крајева, Васкршњи празници трају три дана. На Васкрсни уторак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева. У народу се овај уторак сматра најбољим уторком у целој календарској години. Понегде се у селима, мада није раширен обичај, одржавају свадбе, јер се време празновања Хришћанске Пасхе сматра посебном благодаћу, па се та благодат жели пренети и на нове супружнике и њихову новоосновану породицу.

Izvor:Crkveni Kalendar

BADNJI DAN Dan uoči Božića, 6. januara po novom a 24. decembra po starom kalendaru, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome što se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić. Šta je badnjak? Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo (u nekim krajevima jelovo ili borovo), koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi u kuću. Kako se seče badnjak? Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. Šta simboliše badnjak? Badnjak simvolički predstavlja ono drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog. Tropar (glas 4): Napisano je davno da će djeva Marija sa starcem Josifom, koji je od semena Davidova, doneti u Vitlejem u utrobi besemeno začetog Hrista. Nastade vreme rođenja, ali ne beše nijednog mesta za to: No kao krasna palata, pećina se carici pokazuje. Gospod Hristos se rađa, da vaskrsne pali lik ljudski. BADNjE VEČE Badnje veče, praktično, spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za osobe koje su prijateljski bliske i vezane da su "kao Božić i Badnjidan". Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: "Dobro veče! Čestit Božić, Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina zoblju i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu, gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo. Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice. Slama Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosi badnjak i pečenica. Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio. Večera uoči Božića Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela. Prepodobna mučenica Evgenija i drugi s njom Ćerka Filipa, eparha celog Misira. Rođena u Rimu. U to vreme behu hrišćani izgnani iz Aleksandrije i življahu van grada. Devica Evgenija posećivaše hrišćane i svim srcem primi veru njihovu. Odbeže od svojih roditelja sa dva verna evnuha svoja, krsti se od episkopa Elije i prerušena u muško odelo stupi u muški manastir, gde primi monaški čin. Toliko očisti srce svoje podvigom svojevoljnim, da primi od Boga blagodat isceljenja bolnih. Tako isceli i neku bogatu ženu Melantiju. No posle ova žena hoćaše izvući Evgeniju na telesni greh, i ne sluteći, da je Evgenija žensko. Pa kako bi odlučno odbijena od strane Evgenije, ova zla žena iz osvete ode eparhu i okleveta Evgeniju onako isto kao nekad žena Pentefrijeva celomudrenog Josifa. Eparh naredi te sve monahe okovaše i u tamnicu vrgoše zajedno s Evgenijom. No kada bi izvedena na sud, sveta Evgenija pokaza se svome ocu kao njegova ćerka. Obradovani Filip tada krsti se sa celim domom svojim. I bi Filip izabran za episkopa aleksandrijskog. Čuvši za ovo, rimski car posla nekog opakog vojvodu Terencija koji, došavši u Aleksandriju, tajno ubi Filipa. Tada se sveta Evgenija preseli u Rim sa majkom i braćom svojom. U Rimu je neustrašivo i revnosno prevodila neznabošce u veru pravu, naročito devojke. Tako prevede u veru i neku krasnu devicu Vasiliju. Uskoro Vasilija bi posečena za Hrista, kako joj Evgenija i predskaza. Tada biše posečeni i oba ona evnuha, Prot i Jakint. Najzad dođe mučenička končina i svetoj Evgeniji. Od njene blizine pade hram Dijanin i razruši se. Mučitelji je baciše najpre u vodu, potom u oganj, no Bog je spase. Javi joj se sam Gospod Isus u tamnici i reče joj, da će ona postradati na sam dan Njegovog Roždestva. Tako i bi. Mačem je posekoše 25. decembra 262. godine u Rimu. Posle smrti javi se Evgenija materi svojoj u velikoj slavi, i uteši je.

Izvor: Pravoslavni kalendar

Veliki i slavni Krstitelj Jovan bi posečen po želji i nagovoru zlobne Irodijade, žene Irodove. Kada Jovan bi posečen, naredi Irodijada da mu se glava ne sahranjuje zajedno sa telom, jer se bojaše da strašni prorok nekako ne vaskrsne. Stoga uze njegovu glavu i zakopa je na nekom skrivenom i beščesnom mestu, duboko u zemlju. Njena dvorkinja beše Jovana, žena Huze, dvorjanina Irodova. Dobra i blagočestiva Jovana ne mogaše trpeti da glava Božjega čoveka ostane na mestu beščesnome, iskopa je tajno, odnese u Jerusalim i sahrani na Gori Jeleonskoj. Ne znajući o svemu tome, car Irod kada dozna o Isusu kako čini velika čudesa, uplaši se i reče: "To je Jovan koga sam ja posjekao, on ustade iz mrtvih" (Mk 6, 16). Posle izvesnog vremena neki znamenit vlastelin poverovavši u Hrista, ostavi položaj i sujetu svetsku i zamonaši se, i kao monah, s imenom Inokentije, nastani se na Gori Jeleonskoj baš na onom mestu gde je glava Krstiteljeva bila zakopana. Hoteći da zida sebi ćeliju, on kopaše duboko i nađe zemljan sud i u njemu glavu, za koju mu se javi tajanstveno, da je Krstiteljeva. On je celiva i zakopa na tom istom mestu. Po Božjem promislu ta čudotvorna glava docnije išla je od ruke do ruke, ponirala u mrak zaborava i opet objavljivana, dok najzad nije u vreme blagočestive carice Teodore, majke Mihailove i žene Teofilove, i u vreme patrijarha Ignjatija, preneta u Carigrad. Mnoga čudesna isceljenja dogodiše se od glave Pretečine. Važno je i interesantno je, da dok bi živ, "Jovan ne učini nijedno znamenje" (Jn 10, 41) a, međutim, njegovim moštima dade se blagodatna čudotvorna moć (v. 7. januar; 25. maj.; 24. jun; 29. avgust i 23. septembar). 

Izvor: Pravoslavni kalendar

Slika:Svetigora

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: „Поштуј оца свога и матер своју” (5. Мојс. 5, 16), показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама, Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: „Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ето ти мајке!” (Јн 19, 26-27) И тако збринувши Своју Мајку, Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. Углавном све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета светом Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета светом Лазару четвородневном, епископу кипарском, посета Светој Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дому пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излажаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу светих Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по Промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет на Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Пресвете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима - мноштвом ангела окружена, и рече им: „Радујте се, ја ћу бити с вама навек”. Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла шездесет година свога земног века.

Извор:Црквени Календар

Ovaj slavni i čudotvorni svetitelj rodi se u gradu Solunu od roditelja blagorodnih i blagočestivih. Izmoljen od Boga od bezdetnih roditelja, Dimitrije beše jedinac sin njihov, zbog čega bi s velikom pažnjom odnegovan i vaspitan. Njegov otac beše vojvoda solunski; pa kad mu otac umre, car postavi Dimitrija za vojvodu na mesto oca. Postavivši ga za vojvodu, hristoborni car Maksimijan naročito mu preporuči da goni i istrebljuje hrišćane u Solunu. No Dimitrije ne samo ne posluša cara, nego, naprotiv, javno ispovedaše i propovedaše Hrista Gospoda u gradu Solunu. Čuvši to car veoma se ogorči na Dimitrija, pa kada se jednom vraćaše iz rata protiv Sarmata, car Maksimijan svrati u Solun naročito, da stvar ispita. Prizva, dakle, car Dimitrija vojvodu i ispitivaše ga o veri. Dimitrije javno pred carem prizva da je hrišćanin, i uz to još izobliči carevo idolopoklonstvo. Razjareni car baci Dimitrija u tamnicu. Znajući šta ga čeka, Dimitrije uruči sve svoje imanje svome vernome poslušniku Lupu, da razda sirotinji, i ode u tamnicu veseo, što mu predstojaše stradanje za Hrista Gospoda. U tamnici mu se javi angel Božji i reče mu: „Mir ti, stradalče Hristov, mužaj se i krepi se!” Posle nekoliko dana posla car vojnike u tamnicu da ubiju Dimitrija. Vojnici nađoše svetitelja Božjeg na molitvi, i izbodoše ga kopljem. Telo njegovo uzeše hrišćani potajno i sahraniše česno. Iz tela stradalca Hristova poteče celebno miro, kojim se mnogi bolesnici izlečiše. Uskoro nad moštima bi podignuta mala crkva. Neki velmoža ilirski Leontije bejaše bolestan od neizlečive bolesti. On priteče moštima svetog Dimitrija s molitvom, i bi potpuno isceljen. Iz blagodarnosti podiže Leontije mnogo veću crkvu namesto stare. Svetitelj mu se javi u dva maha. Kada car Justinijan htede preneti mošti svetiteljeve iz Soluna u Carigrad, iskočiše plamene iskre od groba i ču se glas: „Stanite, i ne dirajte!” I tako mošti svetog Dimitrija ostaše zauvek u Solunu. Kao zaštitnik Soluna sveti Dimitrije mnogo se puta javljao i mnogo puta spasao Solun od velike bede. Čudesima njegovim broja nema. Svetog Dimitrija smatraju Rusi pokroviteljem Sibira, koji je osvojen i Rusiji prisvojen 26. oktobra 1581. godine.

Izvor:Crkveni Kalendar