Pravoslavna veroispovest



Pravoslavna crkva poštuje i čuva kanone i odluke sedam Vaseljenskih Sabora, odbacuje i ne priznaje univerzalni autoritet pape, danas organizovana na nacionalnom nivou.
Pravoslavna crkva nije jedna crkva već porodica nezavisnih tela koje se nazivaju prema nacijama u kojima su smeštene (Grčka pravoslavna crkva, Ruska pravoslavna crkva...) Ujedinjene su po shvatanju sakramenta, doktrine, liturgije, crkvenog uređenja, ali svaka od njih sama uređuje svoj život. Na čelu svake pravoslavne crkve je postavljen patrijarh kao starešina. Glavni među njima je Carigradski patrijarh  sa sedištem u Istanbulu, koji uživa naročite počasti, ali nema vlast da utiče na ostale pravoslavne crkve već je samo prvi među jednakima.
Pravoslavna crkva tvrdi za sebe da je jedina prava Hristova crkva i da njeni koreni sežu do prvih apostola. Veruju u Trojstvo, Bibliju kao reč Božiju, Isusa kao Božjeg Sina i druge biblijske doktrine.
Najznačajnije delo na kojem se zasniva liturgija jeste Sveto pismo koje čini Stari i Novi zavet, kao i Sveto predanje. Za pravoslavlje je posebno značajan Novi zavet koji predstavlja život i učenje Gospoda Isusa Hrista.
Najvažnija uloga pravoslavnih hramova je da služe kao mesto gde živa Crkva - vernici, uznose Bogu svoje molitve a najvažniji deo crkvenog života jeste Sveta liturgija tj. bogosluženje, koje se služi nedeljom i drugim praznicima u hramovima. Osim liturgije, vrše se jutarnje i večernje molitve, časovi i bdenija, koja ujedno imaju poučni karakter. Liturgiju služi sveštenik uz prisustvo vernika. Postoje tri stepena svešteničke službe: đakon, sveštenik i episkop. Episkopi ili vladike su hijerarhijski ispod patrijarha i njihova administrativna jedinica zove se eparhija.

 

Veliki petak - Raspeće Hristovo

U noći između Velikog četvrtka i Velikog petka, Hrista su mučili i bičevali. Pontije Pilat je predao Isusa Judejima, rekavši da ne može da ga osudi, jer nije našao nikakve krivice, i da je taj čovek nevin. Judeji su uvideli da mogu samo da muče Isusa, ali ne mogu da Ga osude, pa su rekli Pilatu da se Isus ustvari buni protiv imperatora, jer sebe proglašava carem, a za takav greh Rimljani moraju da kazne počinioca. Kako je to bilo uoči Pashe, najvećeg judejskog praznika, običaj je nalagao da se jedan zatvoreik pusti na slobodu. Pilat je pitao narod koga da oslobodi: Isusa Hrista ili Varavu, razbojnika, koji je ubio nekoliko rimskih vojnika. Svetina, nahuškana od fariseja, tražila je Varavu. Pilat je pitao šta da uradi s Isusom, a svetina je urlala: Raspni ga! Raspni ga! Hristu su stavili trnov venac na glavu, a na pleća navalili teški krst i poveli putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica bola. Pljuvali su ga i dobacivali pogrdne reči. Našao se tu i jedan dobar čovek, Simon iz Kirineje, koji se sažalio i pomogao Gospodu da nosli Krst Stradanja. Na brdu Golgota su postavili tri krsta, na koja su razapeli Hrista i dvojicu razbojnika. Hristov krst je bio u sredini. I posle svih pretrpljenih muka i poniženja, Hristos je molio svog Oca Nebeskog da oprosti ljudima, jer ne znaju šta čine. Kad je, oko tri sata po podne (po našem računanju vremena), Svoj duh predao Ocu, sva priroda, Božja tvorevina, pobunila se protiv nepravde i zločina: pomračilo se sunce, otvarali se grobovi, zatresla se zemlja. Zavesa u hramu se rascepila odozgo do dole. Kamenje se, uz strašan prasak, raspadalo. Stene su pucale. Tako su se obistinile Hristove reči da će i mrtvo kamenje svedočiti Živoga Boga. Kapetan koji je stražario kod krsta, rekao je da je taj Čovek zaista bio pravednik, a okupljeni narod obuzeo je neizrecivi užas. Pored Krsta je ostala Bogorodica sa apostolom Jovanom, Marijom Magdalinom i još nekim ženama. Nema i skamenjena od bola, gledala je Bogorodica beživotno telo svoga Sina i Boga. Josif iz Arimateje je otišao Pilatu i izmolio da sa krsta skine Hristovo telo i sahrani ga. Pilat je, zato što je sutra subota (kada se ništa ne radi), a da telo ne bi stajalo na krstu tri dana, dozvolio da Ga skinu sa krsta. Hristovo telo su obavili platnom i odneli u novu grobnicu, koju je Josif bio pripremio za sebe. Grob je bio uklesan u steni. Kad su položili Hristovo telo, na ulaz su navalili ogroman kamen. Rimljani su postavili straže unaokolo, plašeći se da hrišćani ne uzmu telo.

Izvor: Crkveni Kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Friday, April 10, 2015

Ulazak gospoda Isusa Hrista u Jerusalim - CVETI

Toga dana je Isus Hristos, praćen svojim učenicima i mnoštvom naroda, krenuo iz sela Vitinije u Jerusalim. Došavši do sela Vitfaga, u podnožju Maslinske gore, reče dvojici učenika: "Idite u selo koje je pred vami, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odrešite je i dovedite, I ako vam ko god šta rekne, kažite: trebaju Gospodu! - i odmah će ih dati". Učenici uradiše kako im je Hristos zapovedio, i kad dovedoše magare, On ga uzjaha i na njemu krete u Jerusalim. Glas da dolazi Spasitelj, onaj što je vaskrsao Lazara, brzo se raširio i mnoštvo naroda Mu se pridružilo. Jedni su ga susretali s palminim grančicama u ruci, druti su bacali svoje haljine na put kuda će proći, treći su rezali grančice od drveta i bacali na put. Kada Isus Hristos iziđe na Maslinsku goru, oni koji ga pratiše povikaše: "Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev!" Ali Isus je celim putem bio žalostan, i kad silazaše niz goru, on baci pogled na Jerusalim u dolini, zaplaka se i reče: "O, Jerusalime! Kad bi ti znao, osobito u ovaj dan, šta je za sreću tvoju; ali je sad sakriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani da će te opkoliti neprijatelji tvoji sa svih strana, i razbiće tebe i decu tvoju i neće ostaviti u tebi kamen na kamenu za to što nisi poznao vreme u koje si pohođen". Sve se to dešavalo pred praznik Pashe, pa se u Jerusalimu beše sakupilo sveta iz mnogih krajeva. Ugledavši Isusov ulazak u Jerusalim, mnogi se zapitaše: "Ko je to?", a iz gomile naroda odgovoriše: "Isus, prorok iz Nazareta Galilejskog". Potom Hristos uđe u hram, gde su bili kljasti i sakati, smilova se na njih i sve ih isceli. Među narodom i decom zavlada veliko oduševljenje, te mu klicahu: "Osana, Sinu Davidovom, Caru Izrailjskom!" Slušajući to, priđoše Mu neki fariseji, pa mu rekoše: "Čuješ li to što ovi govore?", našta im on odgovori: "Zar niste nikada čitali: iz usta male dece i odojčadi, načinio si sebi hvalu". Celog dana je Isus Hristos držao propovedi u hramu, a uveče se sa svojim učenicima vratio u Vitiniju. Način praznovanja Uoči ovog praznika, drži se večernja, vrši se litija sa palmovim grančicama ili vrbama, a osvećuju se u nedelju na jutrenju posle čitanja 50. psalma, posebnom molitvom i kropljenjem bogojavljenskom vodicom. Grančice se tokom godine čuvaju pored slavske ikone u domovima. Kanon za ovaj praznik napisao je Kosma Melod - Jerusalimljanin (sredinom VIII veka). Ovaj kanon smatra se najlepšim kanonom ovog vrsnog pesnika. Događaj Hristovog ulaska u Jerusalim, na ikoni se predstavlja: Hristos jaše na magaretu, koga prate učenici, a narod prostire svoje haljine i baca grančice na put. Narodni običaji Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni; dren da bi bili jaki; ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačni; vrbove grančice, da svi budu napredni. Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoće. Ponekad se ceveće potapa u vodu sa zlatnim ili srebrnim prstenovima i onda se tom vodom deca umivaju. Ranije je bio običaj u celoj Srbiji da na ovaj dan šetaju okićeni cvećem. Do današnjih dana se održao običaj da momak od ubranog cveća napravi naročit buket, u kome svaki cvet ima svoje značenje i nosi ga devojci. Po tome kojih cvetova ima, ili koji preovlađuju devojka razaznaje momkova osećanja. U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i raskršćima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva jer traje post. Odlazak u crkvu od rane zore raširen je u Hercegovini, dok u Popovom polju ujutru naberu dosta mlečike, kojom se okite štale i torovi. Od praznika Cveti do Duhova, cveće se ne bere. U Srbiji su Cveti praznovani i kao narodni praznik, jer je tog dana 1815. godine, vožd Drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović, kod crkve u Takovu podigao narod na Turke.

Izvor: Crkveni Kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Sunday, April 5, 2015

Blagovesti

Kada se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od rođenja — kada, dakle, stupi u 15-tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenje za sve sveštenike bi odgovor Presvete Djeve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Djevu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranje o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik. U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetog Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događajima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući opštila sa dvema kćerima Josifovim. No kada se navrši vreme prorečeno Danilom prorokom, i kada Bog blagovoli ispuniti obećanje svoje izgnanom Adamu i prorocima, javi se veliki arhangel Gavril u odaji Presvete Djeve, i to, kako neki svešteni pisci pišu, u trenutku baš kada je ona držala otvorenog proroka Isaiju i razmišljala o njegovom velikom proročanstvu: Gle, devojka će začeti i rodiće sina! (Is. 7, 14). Javi joj se Gavril u svetlosti arhangelskoj i reče joj: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! i ostalo sve redom kako piše u Evanđelju božanstvenog Luke (Lk. 1, 26—38). Sa ovom arhangelskom blagovešću, i sa silaskom Duha Svetoga na Djevu Prečistu, otpočinje spasenje ljudi i obnovljenje tvari. Istoriju Novog Zaveta otvorio je arhangel Gavril rečju: Raduj se! da oznamenuje time, da Novi Zavet ima da znači radost za ljude i za svu stvorenu tvar. Otuda i Blagovest se smatra koliko velikim toliko i radosnim praznikom.

Izvor: Pravoslavni kalendar

Slika: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/blagovesti

Latinica
Слика: 
Datum: 
Tuesday, April 7, 2015

Sretenje Gospodnje

U četrdeseti dan po Roždestvu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja. U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Djevu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj..." Još reče Simeon za Hrista Mladenca: "Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti" (Lk 2, 29 i 34). Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga. A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg. Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.

Izvor: SPC

Latinica
Слика: 
Datum: 
Sunday, February 15, 2015

Sveta tri Jerarha

Razlog zbog koga je ustanovljen ovaj praznik Tri Jerarha bio je sledeći. Za vreme cara Aleksija Komnena, koji se zacari posle cara Nikifora Votaniata, nastade u Carigradu među učenim i vrlinskim ljudima spor oko toga, ko je od ove trojice svetitelja najveći. Jedni govorahu da je Vasilije Veliki najveći: jer je duboko zašao u tajnu bića; jer se vrlinama upodobio Anđelima, i takmičio s Anđelima; jer nije lako opraštao grešnicima, nego je bio strog po naravi; jer nije imao u sebi ničeg zemaljskog. A božanstvenog Zlatousta smatrahu manjim od Vasilija: jer je tobož suprotnost Vasiliju, i lako je opraštao grešnicima, i brzo je privlačio pokajanju. - Drugi pak, naprotiv, uzdizahu božanstvenog Zlatousta, i govorahu da je on veći od Vasilija i Grigorija: jer je veoma čovekoljubiv; jer razume slabost ljudske prirode; jer svojim slatkorečivim i jasnim učenjem sve nas vodi, i grešnike pokajanju privodi; jer obadva druga oca nadmašuje mnoštvom svojih krasnorečivih knjiga, i uzvišenošću i širinom misli. - A treći, voleći najviše knjige Grigorija Bogoslova, govorahu da je on veći od Vasilija i Zlatousta: jer svojim divnim i kitnjastim stilom, uzvišenošću i dubinom misli, i svsžinom izraza, prevazilazi sve stare mudrace grčke i sve nove mudrace crkvene. I tako jedni se nazvaše Vasilijani, drugi Grigorijani, a treći Jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist Crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan, čovek vrlo obrazovan i svet po životu, imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a po tom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno, nego smo svaki u svoje vreme, pobuđivani Duhom Božjim, pisali razne knjige na spasenje ljudima. I čemu nas je učio Duh Sveti, to smo i predavali ljudima radi njihovog spasenja. I među nama nema prvog ni drugog, nego ako jednoga spomeneš, odmah su i druga dvojica tu. Zato naredi da se prestanu deliti oni što spore oko nas. Jer, i za života našeg na zemlji a i sada, naša je glavna briga i nastojanje: miriti i u jedinstvo i saglasnost privoditi svet, a ne deliti. Osim toga, ustanovi nama trojici jedan zajednički praznik, i sastavi nam službu po tvome razumevanju, pa je predaj hrišćanima, jer smo mi jedno u Boga. A nema sumnje da ćemo mi priticati u pomoć spasenju onih koji budu praznovali naš zajednički praznik, jer očigledno je da i mi imamo izvesnu slobodu i silu pred Bogom". Rekavši to, svetitelji uziđoše opet na nebo, blistajući neiskazanom svetlošću, i jedan drugog zvahu po imenu. A prepodobni Jovan, čim se probudi iz sna, učini kako mu narediše božanstveni Jerarsi. I on reši spor i umiri narod, jer beše čovek čuven po vrlini i njegova reč imađaše silu i ubedljivost. I ustanovi zajednički praznik za sva tri svetitelja, i predade Crkvi Božjoj da ga praznuje. I odredivši 30. januar kao zajednički praznik triju svetitelja, ovaj božanstveni muž, prepodobni Jovan pokaza mnogo mudrosti i pameti. Jer, pošto ova tri svetitelja imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru, i to: Vasilije Veliki 1 januar, Grigorije Bogoslov 25 januar, božanstveni Zlatoust 27 januar, on odredi da im zajednički praznik bude u trideseti dan istoga meseca. I sastavi im divnu službu, punu pohvala, kao što i dolikuje tako velikim ocima Crkve. Ovo on učini i zbog toga da bi pokazao da su pravi i vaseljenski učitelji Crkve jedino Sveti Oci, a ne grčki filosofi, za kojima su se neki tada povodili. Božanstveni Zlatoust bio je mali rastom; imao je veliku glavu; bio je mršav i vrlo nežnog telesnog sastava; lice mu je bilo duguljasto, bledo i svetlo, oči krupne i duboke, pogled vrlo umiljat i blag; imao je veliko čelo, sa mnogo bora; po temenu ćelav; brada mu je bila mala i vrlo lepa, nešto proseda. Valja naglasiti da je svojom rečitošću i slatkorečivošću prevazišao sve mudrace i retore grčke; isto tako i dubinom i jasnoćom misli. On je, kao niko drugi, tako sjajno i duboko objasnio i protumačio Sveto Pismo, i tako mnogo doprineo propovedi Evanđelja i uzvisio propoved Evanđelja, da bi trebalo da Hristos ponovo dođe na zemlju, da nije bilo ovoga svetitelja. Ovaj zlatorečivi svetitelj postade tako veliki svojim svetim životom i bogomislijem, da nadmaši sve vrlinske ljude. I beše on izvor ljubavi i milostivosti, sav bratoljublje i pouka. Požive šezdeset i tri godine, i beše pastir Crkve Hristove, i otide ka Gospodu Hristu. Sveti Vasilije Veliki bio je veoma visokog rasta, mršav i tanak, crnomanjast i bled, jakih i gustih obrva; davao je utisak čoveka misaonog i koji bdi nad sobom. Na licu je imao nešto bora; obrazi su mu bili duguljasti, obrasli gustom kovrdžastom bradom koja je bilo dosta dugačka i proseda. Po svome obrazovanju on je prevazilazio ne samo sve mudrace i naučenjake svoga doba, nego i one starih vremena. Jer je bio sve nauke izučio, i potpuno njima ovladao. Pa ne samo to, nego i podvižničkim životom steče božansku filosofiju, i uzdiže se do bogoviđenja. Zbog toga bi posvećen za episkopa; pastirstvovao u Crkvi Božjoj osam godina, i prešao Gospodu svome. Grigorije Bogoslov bio je osrednjeg rasta, nešto bled i milolik, obrva sastavljenih, pogleda blaga; imao je bradu prilično gustu, ali ne i dugačku; bio je ćelav. O svetom Grigoriju moglo bi se reći ovo: ako bismo zamislili čoveka koji bi bio oduhovljeni i živi stub, sagrađen od svih vrlina, onda je takav bio ovaj veliki Grigorije. Živeći svetim i svetlim životom, on dostiže takve visine bogoviđenja i bogoslovlja, da je mudrošću svojom pobedio sve u nauci i dogmatima vere. Zato je i dobio izuzetan naziv: Bogoslov. Kao episkop upravljao Crkvom u Carigradu nekoliko godina. I kada mu bi preko osamdeset godina, on otputova iz ovoga sveta.

Izvor: SPC

Latinica
Слика: 
Datum: 
Thursday, February 12, 2015

Bogojavljenje

BOG SE JAVI, VAISTINU SE JAVI! Na ovaj dan praznuje se uspomena na Hristovo Krštenje na reci Jordanu i javljanje Boga u vidu goluba i glasa: "Ovo je Sin moj i Njega poslušajte". Praznujući Bogojavljenje Gospodnje, koje biva na vodama Jordanskim, treba da se podsetimo da se Gospod Bog naš nikada nije javljao bez razloga baš na tom mestu. Ovaj nam praznik prikazuje Boga u vidu Trojice jednobitne i nerazdeljive. Tako se i svako od nas krštenjem u vodi prosvećuje time što postaje usinovljen od Oca Svetlosti, zaslugom Sina i silom Duha Svetoga. Na ovaj dan se u svim crkvama i hramovima osvećuje voda, koju narod uzima i nosi svojim kućama. Ona ima duhovna i lekovita svojstva. Njena osobina se ogleda u tome što tokom cele godine ostaje sveža i osvećena. Čuva se u posebnim posudama i koristi se sa iskrenom verom u bolesti, ili bilo kakvoj drugoj nedaći. Na sam Dan Bogojavljenja može se sa njom poprskati svaki kutak u kući, ali u sve druge dane ništa se ne sme prskati njome. Zdravi je mogu piti prethodno pripremljeni zato, tako što će koji dan postiti, pa će tu osvećenu vodicu popiti izjutra kao kada se uzima Sveto pričešće.

Izvor: Pravoslavni kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Monday, January 19, 2015

Prepodobna mati Paraskeva - SVETA PETKA

Ova slavna ugodnica Božija rodi se u gradu Epivatu (Pivat - po turski Bojadis), koji se nalaziše između Silinavrije i Carigrada. Ona beše srpskog porekla, iz imućne i veoma pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije bi izabran za episkopa Maditskog. Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja:"Ko hoće za mnom da ide neka de odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom neka ide" (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih. Nakon smrti svojih roditelja, ova sveta devica željna podvižničkog života napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11 stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih. Po promislu Božjem, koji htede da proslavi ugodnicu svoju, otkri njene svete mošti posle mnogo godina i to na veoma čudesan način. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle u Trnovo, da bi opet bile vraćene u Carigrad, a iz Carigrada u Beograd. Sada se svete i čudesne mošti, Svete petke nalaze u rumunskom gradu Jašu. U Beogradu se nalazi čudotvorna i lekovita voda (agaizma) ove svetiteljke, koja leči sve bolesnike, koji sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki prilaze k njoj.

Izvor: Crkveni Kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Tuesday, October 27, 2015

SVETI SAVA - Prvi arhiepiskop srpski

Sin Stefana Nemanje, velikog župana srpskog, rođen 1169. godine. Kao mladić žudeo za duhovnim životom, zbog čega je odbegao u Svetu Goru gde se zamonašio i sa retkom revnošću prošao ceo podvižnički ustav. Nemanja posleduje primeru sina, te i sam dođe u Svetu Goru, gde se zamonaši i umre kao monah Simeon. Sava je izdejstvovao kod cara i patrijarha nezavisnost Srpske crkve, i postao prvi arhiepiskop srpski. Podigao je, zajedno sa ocem svojim, manastir Hilandar, a potom i mnoge druge manastire, crkve i škole po zemlji srpskoj. Putovao je u dva maha na poklonjenje svetinjama u Svetoj Zemlji. Mirio braću svoju, zavađenu oko vlasti; mirio Srbe sa susedima njihovim, i stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je kroz to srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među sve balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio poštovan i voljen od svih Balkanaca. Narodu srpskom on je dao hrišćansku dušu, koja nije propala sa propašću države srpske. Skončao u Trnovu u vreme cara Asena, razbolevši se posle službe Božje na Bogojavljenje, 12. januara 1236. godine. Telo mu preneo kralj Vladislav u manastir Mileševu, odakle ga Sinan-paša digne i spali na Vračaru u Beogradu, 27. aprila 1594. godine.

Izvor: Crkveni Kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Tuesday, January 27, 2015

Sabor Svetog Jovana Krstitelja - JOVANjDAN

Zbog toga što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bojogavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom. Za ovaj dan vezuje je još i događaj sa rukom Pretečinom. Jevanđelist Luka poželeo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posečen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku koja se u Antiohiji čuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. Sveti Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najviše svečara ima ovoga dana, 7. januara. Među ličnostima jevanđelskim, koje okružavaju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po načinu svoga dolaska u svet, tako i po načinu života u svetu, i po ulozi krštavanja ljudi za pokajanje i krštenja Mesije, i tako najzad po svome tragičnom izlasku iz ovog života. On je bio takve moralne čistote da se, vaistinu, pre mogao nazvati angelom, kako ga Sveto Pismo i naziva, nego li smrtnim čovekom. Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito time što je on imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku svetog Jovana priča se da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad i zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu (v. datume u godini: 24. februar 25. maj 24. jun 29. avgust.

Izvor: SPC

Latinica
Слика: 
Datum: 
Tuesday, January 20, 2015

Roždstvo Hristovo - BOŽIĆ

Roždestvo Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. "A kad se navrši vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga" (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreći: "Raduj se, blagodatna... evo začećeš i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus" (Lk 1, 18 i 31). U to vreme iziđe zapovest od kesara Avgusta, da se popiše sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe. Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" (Lk 2, 14). U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin. Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogoše izvršiti sluge Njegove. Njemu neka je večna slava i hvala. Amin.

Izvor:Crkveni Kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Tuesday, January 7, 2014

Pages

Subscribe to RSS - Pravoslavna veroispovest