Razlog zbog koga je ustanovljen ovaj praznik Tri Jerarha bio je sledeći. Za vreme cara Aleksija Komnena, koji se zacari posle cara Nikifora Votaniata, nastade u Carigradu među učenim i vrlinskim ljudima spor oko toga, ko je od ove trojice svetitelja najveći. Jedni govorahu da je Vasilije Veliki najveći: jer je duboko zašao u tajnu bića; jer se vrlinama upodobio Anđelima, i takmičio s Anđelima; jer nije lako opraštao grešnicima, nego je bio strog po naravi; jer nije imao u sebi ničeg zemaljskog. A božanstvenog Zlatousta smatrahu manjim od Vasilija: jer je tobož suprotnost Vasiliju, i lako je opraštao grešnicima, i brzo je privlačio pokajanju. - Drugi pak, naprotiv, uzdizahu božanstvenog Zlatousta, i govorahu da je on veći od Vasilija i Grigorija: jer je veoma čovekoljubiv; jer razume slabost ljudske prirode; jer svojim slatkorečivim i jasnim učenjem sve nas vodi, i grešnike pokajanju privodi; jer obadva druga oca nadmašuje mnoštvom svojih krasnorečivih knjiga, i uzvišenošću i širinom misli. - A treći, voleći najviše knjige Grigorija Bogoslova, govorahu da je on veći od Vasilija i Zlatousta: jer svojim divnim i kitnjastim stilom, uzvišenošću i dubinom misli, i svsžinom izraza, prevazilazi sve stare mudrace grčke i sve nove mudrace crkvene. I tako jedni se nazvaše Vasilijani, drugi Grigorijani, a treći Jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist Crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan, čovek vrlo obrazovan i svet po životu, imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a po tom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno, nego smo svaki u svoje vreme, pobuđivani Duhom Božjim, pisali razne knjige na spasenje ljudima. I čemu nas je učio Duh Sveti, to smo i predavali ljudima radi njihovog spasenja. I među nama nema prvog ni drugog, nego ako jednoga spomeneš, odmah su i druga dvojica tu. Zato naredi da se prestanu deliti oni što spore oko nas. Jer, i za života našeg na zemlji a i sada, naša je glavna briga i nastojanje: miriti i u jedinstvo i saglasnost privoditi svet, a ne deliti. Osim toga, ustanovi nama trojici jedan zajednički praznik, i sastavi nam službu po tvome razumevanju, pa je predaj hrišćanima, jer smo mi jedno u Boga. A nema sumnje da ćemo mi priticati u pomoć spasenju onih koji budu praznovali naš zajednički praznik, jer očigledno je da i mi imamo izvesnu slobodu i silu pred Bogom". Rekavši to, svetitelji uziđoše opet na nebo, blistajući neiskazanom svetlošću, i jedan drugog zvahu po imenu. A prepodobni Jovan, čim se probudi iz sna, učini kako mu narediše božanstveni Jerarsi. I on reši spor i umiri narod, jer beše čovek čuven po vrlini i njegova reč imađaše silu i ubedljivost. I ustanovi zajednički praznik za sva tri svetitelja, i predade Crkvi Božjoj da ga praznuje. I odredivši 30. januar kao zajednički praznik triju svetitelja, ovaj božanstveni muž, prepodobni Jovan pokaza mnogo mudrosti i pameti. Jer, pošto ova tri svetitelja imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru, i to: Vasilije Veliki 1 januar, Grigorije Bogoslov 25 januar, božanstveni Zlatoust 27 januar, on odredi da im zajednički praznik bude u trideseti dan istoga meseca. I sastavi im divnu službu, punu pohvala, kao što i dolikuje tako velikim ocima Crkve. Ovo on učini i zbog toga da bi pokazao da su pravi i vaseljenski učitelji Crkve jedino Sveti Oci, a ne grčki filosofi, za kojima su se neki tada povodili. Božanstveni Zlatoust bio je mali rastom; imao je veliku glavu; bio je mršav i vrlo nežnog telesnog sastava; lice mu je bilo duguljasto, bledo i svetlo, oči krupne i duboke, pogled vrlo umiljat i blag; imao je veliko čelo, sa mnogo bora; po temenu ćelav; brada mu je bila mala i vrlo lepa, nešto proseda. Valja naglasiti da je svojom rečitošću i slatkorečivošću prevazišao sve mudrace i retore grčke; isto tako i dubinom i jasnoćom misli. On je, kao niko drugi, tako sjajno i duboko objasnio i protumačio Sveto Pismo, i tako mnogo doprineo propovedi Evanđelja i uzvisio propoved Evanđelja, da bi trebalo da Hristos ponovo dođe na zemlju, da nije bilo ovoga svetitelja. Ovaj zlatorečivi svetitelj postade tako veliki svojim svetim životom i bogomislijem, da nadmaši sve vrlinske ljude. I beše on izvor ljubavi i milostivosti, sav bratoljublje i pouka. Požive šezdeset i tri godine, i beše pastir Crkve Hristove, i otide ka Gospodu Hristu. Sveti Vasilije Veliki bio je veoma visokog rasta, mršav i tanak, crnomanjast i bled, jakih i gustih obrva; davao je utisak čoveka misaonog i koji bdi nad sobom. Na licu je imao nešto bora; obrazi su mu bili duguljasti, obrasli gustom kovrdžastom bradom koja je bilo dosta dugačka i proseda. Po svome obrazovanju on je prevazilazio ne samo sve mudrace i naučenjake svoga doba, nego i one starih vremena. Jer je bio sve nauke izučio, i potpuno njima ovladao. Pa ne samo to, nego i podvižničkim životom steče božansku filosofiju, i uzdiže se do bogoviđenja. Zbog toga bi posvećen za episkopa; pastirstvovao u Crkvi Božjoj osam godina, i prešao Gospodu svome. Grigorije Bogoslov bio je osrednjeg rasta, nešto bled i milolik, obrva sastavljenih, pogleda blaga; imao je bradu prilično gustu, ali ne i dugačku; bio je ćelav. O svetom Grigoriju moglo bi se reći ovo: ako bismo zamislili čoveka koji bi bio oduhovljeni i živi stub, sagrađen od svih vrlina, onda je takav bio ovaj veliki Grigorije. Živeći svetim i svetlim životom, on dostiže takve visine bogoviđenja i bogoslovlja, da je mudrošću svojom pobedio sve u nauci i dogmatima vere. Zato je i dobio izuzetan naziv: Bogoslov. Kao episkop upravljao Crkvom u Carigradu nekoliko godina. I kada mu bi preko osamdeset godina, on otputova iz ovoga sveta.
Izvor: SPC
