Postao papom 5 jula 649 god. baš u vreme jarosne raspre pravoslavnih s jereticima monotelitima (jedinovoljnicima). Carovaše tada Konstans II, unuk Iraklijev, a patrijarh carigradski beše Pavle. Da bi uspostavio mir u crkvi sam car napisa knjižicu Tipos, koja bi veoma po volji jeretika. Papa Martin sazva sabor od 105 episkopa, na kome se osudi ova knjižica careva. U isto vreme napisa papa pismo patrijarhu Pavlu moleći ga da se drži čiste vere pravoslavne i da cara savetuje, da se okane jeretičkih mudrovanja. To pismo ražljuti i patrijarha i cara. I car posla nekoga vojvodu Olimpija u Rim, da dovede papu vezana u Carigrad. Vojvoda se ne drznu vezati papu, ali nagovori jednog vojnika, da ga mačem ubije u crkvi. No kada vojnik uđe u crkvu s mačem skrivenim, na jedanput oslepi. Tako Promislom Božjim Martin izbeže smrt. U to vreme napadahu Saraceni na Siciliju, i vojvoda Olimpije ode u Siciliju, gde i umre. Tada spletkom patrijarhajeretika Pavla car posla drugog vojvodu, Teodora, da veže i dovede papu pod optužbom, da on, papa, stoji u dosluhu sa Saracenima, i da ne štuje Prečistu Bogomater. Kada vojvoda stiže u Rim i pročita optužbu protiv pape, ovaj odgovori, da je to kleveta, da on nema nikakve zajednice sa Saracenima, protivnicima Hrišćanstva, „a prečistu Bogomater ako ko ne štuje i ne ispoveda i njoj se ne klanja, da bude proklet i ovoga i onoga veka". No to ne izmeni odluku vojvodinu. Papa bi vezan i doveden u Carigrad, gde bolan prebolan ležaše dugo u tamnici, mučen teskobom i glađu, dok najzad ne bi osuđen na progonstvo u Herson, gde požive 2 godine i skonča predav dušu svoju Gospodu, radi koga je mnogo postradao, 655 god. Na dve godine pre njega umre okajani Pavle. I kad ga car poseti pred smrt, on okrete glavu duvaru i plakaše ispovedajući da je mnogo grešio protiv pape Martina, i moleći cara da Martina oslobodi.

Izvor: Crkveni Kalendar

Kada se Presvetoj Devi Mariji navršiše tri godine od rođenja, dovedoše je roditelji njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predadu Bogu na službu prema ranijem obećanju svome. Tri dana puta ima od Nazareta do Jerusalima; no idući na bogougodno delo taj put ne beše im težak. Sabraše se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini, da uzmu učešća u ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu učešća nevidljivo i angeli Božji. Napred iđahu device sa zapaljenim svećama u rukama, pa onda Presveta Deva, vođena s jedne strane ocem svojim a s druge majkom. Beše Deva ukrašena carskim blagoljepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri carevoj, nevesti Božjoj. Za njima posledovaše množina srodnika i prijatelja, svi sa zapaljenim svećama. Pred hramom beše 15 stepena. Roditelji digoše Devu na prvi stepen, a ona onda sama brzo uziđe do vrha, gde je srete prvosveštenik Zaharija, otac sv. Jovana Preteče, i uzevši je za ruku uvede je ne samo u hram nego u Svяtaя svяtыhъ u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje. Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija „van sebe bio i Bogom obuzet” kada je Devu uvodio u najsvetije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti. Tada roditelji prinesoše žrtvu Bogu, prema zakonu, primiše blagoslov od sveštenika, i vratiše se doma, a Presveta Deva osta pri hramu. I prebivaše ona pri hramu punih 9 godina. Dok joj behu roditelji živi posećivahu je često, a naročito blažena Ana. Kada pak roditelji njeni behu Bogom odazvani iz ovoga sveta, Presveta Deva osta kao siroče, i ne željaše nikako do smrti udaljavati se iz hrama niti stupati u brak. Kako to beše protivno i zakonu i običaju u Izrailju, to ona po navršetku 12 godina bi data sv. Josifu, srodniku svome u Nazaret, da pod vidom obručnice živi u devstvenosti, te tako i da svoju želju ispuni i prividno zakon zadovolji. Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.

Izvor: Crkveni Kalendar

Beše Marko saputnik i pomoćnik apostola Petra, koji ga u poslanici svojoj prvoj naziva sinom svojim, ne sinom po telu nego sinom po duhu. Kada Marko beše s Petrom u Rimu, umoliše ga verni, da im napiše spasonosnu nauku Gospoda Isusa, Njegova čudesa i život Njegov. Tako Marko napisa Sveto Jevanđelje, koje vide i sam apostol Petar i posvedoči kao istinito. Od apostola Petra bi Marko postavljen za episkopa i poslat u Misir na propoved. I tako sv. Marko bi i prvi propovednik Jevanđelja i prvi episkop u Misiru. Misir sav beše pritisnut gustim mrakom neznaboštva, idolopoklonstva, gatarstva i zlobe. No s pomoću Božjom sv. Marko uspe da poseje seme nauke Hristove po Liviji, Amonikiji i Pentapolju. Iz Pentapolja dođe u Aleksandriju, kuda ga vođaše Duh Božji. U Aleksandriji on uspe da zasnuje crkvu Božju, da joj postavi episkopa, sveštenike i đakone, i da sve dobro utvrdi u veri blagočestivoj. Svoju propoved Marko potvrđivaše čudesima velikim i mnogim. Kada neznabošci podigoše tužbe na Marka, kao razoritelja njihove idolopokloničke vere, i kada gradonačelnik poče tragati za Markom, ovaj odbeže ponovo u Pentapolj, gde produži utvrđivati svoje ranije delo. Posle 2 godine opet se vrati Marko u Aleksandriju, na veliku radost svih vernih, čiji se broj biše već vrlo umnožio. Tom prilikom Marka uhvatiše neznabošci, vezaše ga čvrsto i počeše vući po kaldrmi vičući: povucimo vola u obor! Svega ranjena i iskrvavljena baciše ga u tamnicu, gde mu se najpre javi angel nebeski, hrabreći ga i krepeći ga; a po tom javi mu se sam Gospod Isus i reče mu: „mir Tebi, Marko, jevanđeliste moj!" na što mu Marko odgovori: „mir i Tebi Gospode moj Isuse Hriste!" — Sutradan zlobni ljudi izvukoše Marka iz tamnice i ponovo ga vukoše po ulicama sa istom vikom: povucimo vola u obor! Sav iznuren i izmožden Marko izusti: u ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj! i tako izdahnu i preseli se dušom u bolji svet. Njegove svete mošti biše od hrišćana česno sahranjene, da kroz vekove daju iscelenja ljudima od svake muke i svake bolesti.

Izvor:SPC

Bezmezdni lekari i čudotvorci. Ova dvojica svetitelja behu rođena braća,rodom iz Rima, kao deca kršteni i u hrišćanskom duhu vaspitani. Imađahu veliku blagodat od Boga, da leče ljude i životinje od svake bolesti i muke, i to obično polaganjem ruku.Zasvoj trud nisu tražili nikakve nagrade, samo su zahtevali od bolesnika da veruju u Hrista Gospoda. Nasledivši veliko imanje, oni su ga milostivo razdavali bednim i nevoljnim. U to vreme carovaše u Rimu car Karin. Pred njega dovedu gonitelji hrišćanstva ovu svetu braću, okovanu u lance. Posle dugog ispitivanja car im naredi da se odreknu Hrista i prinesu žrtve idolima. No Kozma i Damjan ne samo ne poslušaše cara nego ga još savetovahu da on odstupi od mrtvih idola i da prizna jedinoga istinitoga Boga. „Naš Bog nije stvoren, no On je Stvoritelj svega, a tvoji su bogovi izmišljotine ljudske i delo ruku umetnika. I kad ne bi bilo umetnika da vam naprave bogove, vi se ne bi imalikome klanjati." Posle čuda učinjenoga nad samim carem, - jer ga čudesno isceliše od teškog neduga - car i sam izjavi svoju veru u Hrista i otpusti braću svetu s mirom. I oni produžiše slaviti Hrista Boga i isceljivati bolne, i behu sami od naroda proslavljani na sve strane. Pozavidi im na slavi neki lekar, negdašnji učitelj njihov, i pod izgovorom da beru lekovite trave izvede ih u planinu i pobi kamenjem. Česno postradaše za veru Hristovu 284 god. Njihov spomen posta trajan u crkvi na zemlji, a njihove duše preseliše se u carstvo Gospoda, da večno žive u slavi i radosti.

Izvor: Pravoslavni kalendar

Slika: Svetigora

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.

Izvor:Crkveni Kalendar

Rođen u Korintu od roditelja Jovana i Evdokije. Otac mu Jovan beše prezviter, a mesni episkop Petar srodnik njegov. U ranoj mladosti postavi ga episkop za čteca saborne crkve. Čitajući Sv. Pismo mladi Kiriak divljaše se Promislu Božjem, kako proslavi sve istinite sluge Boga živoga, i kako ustroji spasenje roda ljudskog. U 18. godini svojoj odvede ga želja za duhovnim životom u Jerusalim. U Jerusalimu stupi u manastir nekoga Božjeg čoveka Evstorgija, koji mu dade početna uputstva u monaškom životu. Po tom ode sv. Jevtimiju, koji ga prozre kao budućeg velikana duhovnog, obuče ga u shimnu i posla na Jordan sv. Gerasimu, gde Kiriak provede 9 godina. Po smrti Gerasimovoj opet se vrati u manastir sv. Jevtimija, gde osta na bezmolviju 10 godina. Posle toga menjaše mesto za mestom begajući od slave ljudske. Podvizavaše se i u obitelji sv. Haritona, gde najzad i skonča svoj zemni put navršivši 109 godina života. Proslavljeni podvižnik i čudotvorac sv. Kiriak je bio krupan i snažan telom, i takav ostao do duboke starosti, i pored teškog posta i bdenja. U pustinji se ponekad godinama hranio samo sirovim zeljem. Revnovao je mnogo za veru pravoslavnu izobličavajući jeresi, naročito jeres Origenovu. Za sebe je govorio, da ga od kako je monah sunce nikad nije videlo da jede niti da se gnevi na koga. Po ustavu sv. Haritona monasi su jeli samo jedanput dnevno, i to po zalasku sunca. Beše Kiriak svetilo veliko, stub Pravoslavlja, dika monasima, moćni iscelitelj bolnih, i blagi utešitelj tužnih. Poživivši dugo na korist mnogih preseli se u večnu radost Gospoda svoga 557. god.

Izvor: Pravoslavni Kalendar

Slika: Sveta gora

Jedan od dvanaest velikih apostola. Kroz njegovu sumnju u vaskrsenje Hrista Gospoda dobila se nova potvrda toga čudesnog i spasonosnog događaja. Na ime: vaskrsli Gospod ponovo se javio učenicima, da bi uverio Tomu. I reče Gospod Tomi: pruži ruku tvoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran. I Toma uzviknu: Gospod moj i Bog moj (Jov. 20)! Posle silaska Sv. Duha, kada apostoli metahu kocku, gde će ko ići na propoved, pade kocka na Tomu da ide u Indiju. On se malo ožalosti, što morade ići u tako daleku stranu, ali mu se Gospod javi i ohrabri ga. U Indiji sv. Toma obrati mnoge, velikaše i siromahe, u veru Hristovu, i zasnova tamo crkvu, i postavi sveštenike i episkope. Između ostalih obrati Toma u veru i dve sestre, žene dvojice kneževa Indijskih, Tertijanu i Migdoniju. Zbog vere obe ove sestre biše namučene od svojih muževa, s kojima ne hteše živeti posle krštenja svoga, i otpuštene. Oslobodivši se braka one poživeše bogougodnim životom do smrti. Dionisije i Pelagija, najpre vereni međusobno, kada čuše apostolsku propoved, ne saživeše se, nego se posvetiše podvigu. Pelagija skonča život kao mučenica za veru, a Dionisije beše postavljen od apostola za episkopa. Knez Muzdije, muž Tertijanin, kome Toma krsti i ženu i sina, Azaia, osudi apostola na smrt, i posla 5 vojnika, koji ga probodoše sa 5 kopalja. I tako predade dušu svoju u ruke Xristu svome sveti apostol Toma. Pre smrti svoje i on je, kao i drugi apostoli, bio čudesno prenet u Jerusalim na pogreb Presvete Bogorodice. No stigavši dockan, on zažali gorko, te po njegovoj molbi otvoriše grob Svete Prečiste, ali ne nađoše tela u njemu. Gospod beše uzeo Mater Svoju u naselja Svoja nebesna. I tako Toma sveti tamo svojim neverovanjem utvrdi veru u vaskrsenje Gospoda, a ovde svojim odocnjenjem otkri nam čudesno proslavljenje Matere Božje.

Tekst: Pravoslavni Kalendar

Slika: Sokobanjac

Besrebrenici i čudotvorci. Braća po telu i po duhu, rodom negde iz Azije, od oca neznabošca i majke hrišćanke. Po smrti oca njihova majka, Teodotija, posveti sve vreme i trud, da sinove svoje vaspita i podigne kao istinite hrišćane. I Bog joj pomože, te sinovi njeni izrastoše kao dve slatke voćke, i kao dva svetilnika sveta. Behu naučeni lekarskoj veštini, i besplatno pomagahu bolesnim ne toliko lekarijama koliko imenom Gospoda Isusa Hrista. I behu prozvati bezmezdnim vračima, tj. Besplatnim lekarima, jer besplatno lečiše i tako ispuniše Hristovu zapovest: badava primiste, badava dajite (Mat. 10, 8). Toliko behu oprezni u besplatnom lečenju ljudi, da se Kozma istinski naljuti na brata svog Damjana, što ovaj uze tri jajca od neke žene Paladije, i naredi Kozma, da posle smrti njegove ne sahrane ga do brata mu Damjana. U stvari Damjan sveti ne uze ta tri jajca kao nagradu za to što on isceli bolesnu Paladiju, nego što ga ova zakle Presvetom Trojicom, da uzme ta tri jajca. Ipak po smrti njihovoj, u mestu Feremanu, behu zajedno sahranjeni shodno otkrovenju Božjem. Behu ova braća sveta čudotvorci veliki i za života i posle smrti. Nekome težaku pri spavanju uvuče se zmija kroz usta u stomak, i imaše bedni čovek u najvećim mukama izdahnuti, da u poslednjem času ne prizva u pomoć sv. Kozmu i Damjana. I tako proslavi Gospod za uvek čudotvorstvom one koji Njega proslaviše na zemlji verom, čistotom i milošću.

Izvor: Crkveni Kalendar

Rodom iz Vitsaide kraj jezera Galilejskog, kao i Petar i Andreja. Od malena naučen Sv. Pismu Filip se odmah odazva pozivu Gospoda Isusa i pođe za Njim (Jov. 1, 43). Po silasku Sv. Duha Filip je revnosno propovedao Jevanđelje po mnogim stranama Azije i po Grčkoj. U Grčkoj htedoše ga Jevreji ubiti, no Gospod ga spase moćnim čudesima svojim. Tako arhijerej jevrejski, koji se ustremi na Filipa da ga bije, najedanput oslepi i sav pocrni. I bi zemljotres veliki, i zemlja se rastupi i proguta zlobne gonitelje Filipove. I druga mnoga čudesa zbiše se, naročito iscelenja bolnih, zbog kojih mnogi neznabošci poverovaše u Hrista. U gradu Frigijskom Jerapolju sv. Filip se našao na zajedničkom poslu jevanđelskom sa Jovanom Bogoslovom, svojom sestrom Marijamnom i Vartolomejom apostolom. Tude bi neka opasna zmijurina, koju neznabošci hranjahu brižljivo i klanjahu joj se kao Bogu. Apostoli Božji molitvom kao kopljem umrtviše tu zmijurinu. Time navukoše gnev pomračenih ljudi. I ozlobljeni neznabošci uhvatiše Filipa i raspeše ga naopako na drvetu, po tom raspeše i Vartolomeja. U tom se zemlja rastupi i proguta sudiju i mnoge druge sa njim. U velikom strahu potrčaše ljudi da skinu raspete apostole. No uspeše samo Vartolomeja da skinu živa; Filip pak beše izdahnuo. Vartolomej postavi krštenima za episkopa Stahija, koga pre toga on i Filip behu iscelili od slepila i krstili. Beše Stahije 40 godina slep. Mošti sv. Filipa prenete su docnije u Rim. Postrada ovaj divni apostol 86. god. u vreme cara Dometijana.

Izvor: Crkveni Kalendar

Gospod Isus Hristos sahranjen je u Getsimanskom vrtu u jednu pećinu, koju zapečatiše velikim kamenom i postaviše stražu. U nedelju, treći dan po Raspeću siđe Anđeo Gospodnji i zdrobi kamen na ulazu u pećinu i Isus Hristos izađe napolje i vaskrsnu. Lice mu beše kao munja, a odelo belo kao svetlost. Vojnici se uplašiše i pobegoše, vičući: "Hristos je Vaskrsnuo!" Kada izjutra žene Mironosnice dođoše da obiđu Hristov Grob, zatekoše ga praznog i anđeo im reče da idu u grad i jave ostalima da je Gospod naš Vaskrsnuo iz mrtvih. One odmah poslušaše i odoše da ovu radosnu vest razglase svima. I od tada počeše se svi pozdravljati pozdravom: "Hristos Vaskrese" i "Vaistinu Vaskrese". Pa čak i danas, posle 2000 godina, mi se pozdravljamo istim tim pozdravom. Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, jer na taj dan Isus Hristos, Gospod Bog naš vaskrsnu iz mrtvih, pobedi smrt i svim ljudima, od praroditelja Adama i Eve darova večni život. Zbog velikog značaja ovog događaja svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka se smatra za mali Vaskrs. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4 aprila, a najkasnije 8 maja (po novom kalendaru). Vaskršnja jaja Kod Hrišćana je običaj da se za Vaskrs spremaju obojena i šarena jaja, na kojima se crtaju hrišćanska obeležja, i ispisuje pozdrav: "Hristos vaskrse." Po predanju, ovaj običaj potiče iz vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Naime, sledbenica Isusa Hrista Mapija Magdalena došla je, posle Hristovog Vaznesenja, u Rim radi propovedanja Jevanđelja. I kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: "Hristos vaskrse" i pružila mu na dar ofarbano jaje, a po ugledu na nju, Hrišćani su produžili praksu bojenja i šaranja jaja. Vaskršnjim jajetom želi se predstaviti očiglednost Vaskrsenja i kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar, ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob - ljusku, i izađe na svet - kao što je i Isus Hristos oživeo i iz groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog događaja, i simvolizuje Božansku prirodu Hristovu; to je boja Božanske ljubavi. Običaj je da se vaskršnja jaja šaraju na Veliku subotu. Postoje brojni lokalni običaji vezani za ukrašavanje (šaranje) vaskršnjih jaja. U vodu u kojoj se kuvaju jaja stavlja se i osvećena vodica. Narodni običaji Domaćica rano budi ukućane da se umiju vodom. Rano se odlazi u crkvu, na jutrenje i Vaskršnju Liturgiju, sa sobom nose jaja, jedan deo podeli po crkvi, a drugi posle bogosluženja komšijama, prijateljima, rođacima, pred crkvom. Gde nema crkve ljudi se u selima okupljaju oko "zapisa". Tu je dolazio sveštenik, tu su se delila jaja, sekao kolač, prvi put mrsilo, a muškarci se dogovarali o litiji koja se nosi sutradan oko sela. Uobičajen pozdrav je "Hristos voskrese - Vaistinu voskrese", i on se upotrebljava u toku cele naredne sedmice. Kad se završi služba u crkvi, ljudi, žene, deca, svečano obučeni, zaseli bi oko nje ili na obižnjim livadama, ako je lepo vreme. Tu se pored jaja jelo sve od belog mrsa i pečenog mesa. Pila se rakija i vino, igralo, pevalo i veselilo. Izvor:

Tekst:Crkveni Kalendar