Toga dana je Isus Hristos, praćen svojim učenicima i mnoštvom naroda, krenuo iz sela Vitinije u Jerusalim. Došavši do sela Vitfaga, u podnožju Maslinske gore, reče dvojici učenika: "Idite u selo koje je pred vami, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odrešite je i dovedite, I ako vam ko god šta rekne, kažite: trebaju Gospodu! - i odmah će ih dati". Učenici uradiše kako im je Hristos zapovedio, i kad dovedoše magare, On ga uzjaha i na njemu krete u Jerusalim. Glas da dolazi Spasitelj, onaj što je vaskrsao Lazara, brzo se raširio i mnoštvo naroda Mu se pridružilo. Jedni su ga susretali s palminim grančicama u ruci, druti su bacali svoje haljine na put kuda će proći, treći su rezali grančice od drveta i bacali na put. Kada Isus Hristos iziđe na Maslinsku goru, oni koji ga pratiše povikaše: "Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev!" Ali Isus je celim putem bio žalostan, i kad silazaše niz goru, on baci pogled na Jerusalim u dolini, zaplaka se i reče: "O, Jerusalime! Kad bi ti znao, osobito u ovaj dan, šta je za sreću tvoju; ali je sad sakriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani da će te opkoliti neprijatelji tvoji sa svih strana, i razbiće tebe i decu tvoju i neće ostaviti u tebi kamen na kamenu za to što nisi poznao vreme u koje si pohođen". Sve se to dešavalo pred praznik Pashe, pa se u Jerusalimu beše sakupilo sveta iz mnogih krajeva. Ugledavši Isusov ulazak u Jerusalim, mnogi se zapitaše: "Ko je to?", a iz gomile naroda odgovoriše: "Isus, prorok iz Nazareta Galilejskog". Potom Hristos uđe u hram, gde su bili kljasti i sakati, smilova se na njih i sve ih isceli. Među narodom i decom zavlada veliko oduševljenje, te mu klicahu: "Osana, Sinu Davidovom, Caru Izrailjskom!" Slušajući to, priđoše Mu neki fariseji, pa mu rekoše: "Čuješ li to što ovi govore?", našta im on odgovori: "Zar niste nikada čitali: iz usta male dece i odojčadi, načinio si sebi hvalu". Celog dana je Isus Hristos držao propovedi u hramu, a uveče se sa svojim učenicima vratio u Vitiniju. Način praznovanja Uoči ovog praznika, drži se večernja, vrši se litija sa palmovim grančicama ili vrbama, a osvećuju se u nedelju na jutrenju posle čitanja 50. psalma, posebnom molitvom i kropljenjem bogojavljenskom vodicom. Grančice se tokom godine čuvaju pored slavske ikone u domovima. Kanon za ovaj praznik napisao je Kosma Melod - Jerusalimljanin (sredinom VIII veka). Ovaj kanon smatra se najlepšim kanonom ovog vrsnog pesnika. Događaj Hristovog ulaska u Jerusalim, na ikoni se predstavlja: Hristos jaše na magaretu, koga prate učenici, a narod prostire svoje haljine i baca grančice na put. Narodni običaji Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni; dren da bi bili jaki; ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačni; vrbove grančice, da svi budu napredni. Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoće. Ponekad se ceveće potapa u vodu sa zlatnim ili srebrnim prstenovima i onda se tom vodom deca umivaju. Ranije je bio običaj u celoj Srbiji da na ovaj dan šetaju okićeni cvećem. Do današnjih dana se održao običaj da momak od ubranog cveća napravi naročit buket, u kome svaki cvet ima svoje značenje i nosi ga devojci. Po tome kojih cvetova ima, ili koji preovlađuju devojka razaznaje momkova osećanja. U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i raskršćima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva jer traje post. Odlazak u crkvu od rane zore raširen je u Hercegovini, dok u Popovom polju ujutru naberu dosta mlečike, kojom se okite štale i torovi. Od praznika Cveti do Duhova, cveće se ne bere. U Srbiji su Cveti praznovani i kao narodni praznik, jer je tog dana 1815. godine, vožd Drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović, kod crkve u Takovu podigao narod na Turke.

Izvor: Crkveni Kalendar