Sin Stefana Nemanje, velikog župana srpskog, rođen 1169. godine. Kao mladić žudeo za duhovnim životom, zbog čega je odbegao u Svetu Goru gde se zamonašio i sa retkom revnošću prošao ceo podvižnički ustav. Nemanja posleduje primeru sina, te i sam dođe u Svetu Goru, gde se zamonaši i umre kao monah Simeon. Sava je izdejstvovao kod cara i patrijarha nezavisnost Srpske crkve, i postao prvi arhiepiskop srpski. Podigao je, zajedno sa ocem svojim, manastir Hilandar, a potom i mnoge druge manastire, crkve i škole po zemlji srpskoj. Putovao je u dva maha na poklonjenje svetinjama u Svetoj Zemlji. Mirio braću svoju, zavađenu oko vlasti; mirio Srbe sa susedima njihovim, i stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je kroz to srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među sve balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio poštovan i voljen od svih Balkanaca. Narodu srpskom on je dao hrišćansku dušu, koja nije propala sa propašću države srpske. Skončao u Trnovu u vreme cara Asena, razbolevši se posle službe Božje na Bogojavljenje, 12. januara 1236. godine. Telo mu preneo kralj Vladislav u manastir Mileševu, odakle ga Sinan-paša digne i spali na Vračaru u Beogradu, 27. aprila 1594. godine.

Izvor: Crkveni Kalendar