Манастир Јазак је манастир Српске православне цркве који се налази на Фрушкој гори, епархија сремска. Изграђен је 1736. године на равном завршетку мале котлине, између два пропланка, на јужној падини Фрушке горе, на потезу познатом под именом Градац. Манастирски комплекс се састоји од цркве са звоником, окруженој са три стране конацима, док је са четврте стране зид и засвођени улаз у манастирску порту. У средини порте је манастирска црква са троспратним звоником. Непосредно уз манастир, на путу према селу Јазак, налази се манастирски прњавор, а на удаљености око два километра, северно од манастира, налазе се остаци манастира Стари Јазак, који је према предању, основао је св. Деспот Јован Бранковић, млађи син св. Стефана Слепог и св. Мајке Ангелине. Био је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице (21 новембар/ 4 децембар).

Први писани податак потиче из 1522. године. Помиње се у рукописном Триоду који је преписивао јазачки монах Лаврентије. 

Старом Јаску као женском манастиру није био суђен дуг живот и већ 1774. године бива укинут, а по наређењу аустријских власти он је не само расељен већ и срушен. Осим тога били је наређено да се три преостале калуђерице врате световном животу (игуманија Настасија, Епистимија и Теофана). Ипак, то није био његов крај јер наређење није до краја извршено тако да још 1775. године постоје и манастирска црква и ћелије, али сада у сасвим лошем стању. Чак и након рушења он је постао место где се народ окупљао о Богородичине дане. Последња игуманија манастира је била Настасија (родом из Ирига) која је са монахињом Епистимијом (иначе, својом ћерком) и Теофаном затворила манастир.

Најслабије очувана уметност у манастирима је фрескосликарство. Сачуване су у само неколико манастира и сасвим су различите вредности. Најстарије су оне у Великој Ремети, Крушедолу и Хопову. Скоро редовно се неоправдано истискује уметност опреме црквених рукописних књига минијатурама, која је била нарочито развијена током XVI и XVII века. Истоветна је ситуација и са граверским радовима где се нарочито истицао Христофор Зефаровић (1741. издао чувену Стематографију) и Захарија Стефановић Орфелин. Из области примењене уметности свакако је најзначајнија она са радовима у металу. Од метала највећим делом се користило сребро. У току II светског рата страдали су манастирски конаци, док је црква остала неоштећена. Слава манастира Јазак су Духови (Тројице) - 50. дан после Васкрса.

Манастир Дивша у народу познат као Ђипша, налази се на западу јужног обронка Фрушке горе, између места Визић и Дивош.

Проглашен је спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.

Чине га црква и спратни конак западно од ње. Манастир је посвећен Светом Николи, а према предању постаје задужбина деспота Јована Бранковића крајем XV века. Први поуздани подаци о манастиру у Турским изворима потичу из друге пловине XVI века. Манастир је био доста удаљен од насељених места. Опат Бонини у својим списима из 1702. године тврди да се "калуђерски манастир Ђипша налази у једној пошумљеној, удаљеној и ненасељеној долини. Сада у њему има неколико калуђера, који поново граде манастир и цркву".

Аустријски цар Јосиф I издаје привилегију 1706. године  где се манастир Дивша наводи као метох манастира Кувеждина све до 1923, када је проглашена самосталним манастиром.

Тешка ситуација у манастиру се побољшава 1738. године кад је снабдевен најпотребнијим богослужбеним књигама, што је утицало да се његова активност знатно повећа.

Стара манастирска црква је обновљена 1743. године, ктиторством Новосађанина Петра Јовановића о чему сведочи Јовановићево писмо патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, упућено 1744.

Иконостас за обновљену цркву је резан у Новом Саду 1751. године , а осликао га је Теодор Стефанов Гологлавац,  данас оцењен као стваралац осредњих уметничких квалитета.

Озбиљна обнова манастира и изградња манастирског конака и звоника са капелом забележене су између 1762. и 1766. године. Главни ктитор био је пустињак Матеј - монах чијом заслугом су подигнути припрата, звоник, капела и двоспратна зграда конака на западној страни. Гравира Захарија Орфелина настала 1722. године, сведочи о изгледу манастира у том периоду. Манастирска црква значајно мења изглед 1822. године. Црква се састоји из два дела, и то првобитне цркве и касније дозидане припрате и звоника. Црква је једнобродна, једнокуполна грађевина са припратом на западу, наосом у средишњем делу, над којим се дижу купола и олтарске апсиде на источном делу.

Неко време је био под управом манастира Кувеждин, а између 1913. и 1922. године је био напуштен. Игуман Пантелејмон Лазић (1922) започиње поправку цркве, конака и економских зграда. У то време је постојала и школа за децу из манастирског прњавора, а игуман Пантелејмон је био и учитељ.

Проглашен је за самосталан манастир тек 1923. године када је Кувеждин постао женски манастир. Дивша је 1933. поново изгубила статус самосталног манастира, да би га поново добила после Другог светског рата.

За време Другог светског рата црква манастира је сравњена са земљом, сам манастир тешко оштећен а иконостас демонтиран и однешен (делимично сачуван). Од 1980. године манастир је постепено обнављан тако да данас манастирски комплекс чине црква Св. Николе и спратни конак. Манастир је данас активан и чини га женско монаштво.

На средишњем делу Фрушке Горе код места Мала Ремета у тишини и зеленилу налази се овај засигурно 
најмањи а можда и најлепши фрушкогорски манастир. До њега се долази из Врдника до центра Јазка где је 
ознака на десно, прође се цело село и на изласку се скрене десно пре узбрдице и право до манастира.
Према предању манастир је основао "сремски краљ" Драгутин. Најстарији подаци о Малој Ремети или Реметици 
сачувани су у турским земљишним књигама из 1545 год. Турци су манастир спалили и опустошили. Године 1679,
Арсеније Чарнојевић дозволио је монасима манастира Раче да се населе у Малу Ремету и да је обнове.
Мала Ремета је била метох манастира Беочин где су монаси из Раче прво дошли.
Нова велика обнова била је 1739 год. Цркву су сазидали мајстори Тодор и Никола а ктитор је био 
Станко Милинковић. Из исте године потиче заштитна повеља (салва гвардија) издата од генерала
Валиса манастиру Беочин у којој се помиње и штити Мала Ремета.

Иконостас је урађен 1757 год. Има 53 иконе које је радило више мајстора али је најлепше урадио 
Јанко Халкозовић.

Слава манастира Мала Ремета је Покров Пресвете Богородице - 14. (1.) октобра.. 

Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње

Манастир Шишатовац, са црквом посвећеном Рођењу Богородице, смештен је на западном делу Фрушке горе, на извору реке Ремете. 1520. основао га је жички игуман Теофил са монасима Иларионом и Висаридном на месту мале цркве Св. Николе, зване Реметске по истоименој реци на којој је саграђена. Данашња црква изграђена је 1778. заслугом вршачког епископа Вићентија.

То је триконхална грађевина великих димензија, са куполом над пресеком трансепта и уздуженог брода и високим звоником на западном прочељу, који је саграђен у барокном стилу. Шишатовачка црква се од осталих фрушкогорских манастира издваја по богато рашчлањеним фасадама од камена и опеке, у којима се види осећај градитеља за пластично римовање облика.

Иконостас и зидне композиције рад су Григорија Давидовића Опшића из 1794. Манастир је током прве половине 19. века био стециште образованих Срба, када су као гости архимандрита Лукијана Мушицког у њему боравили Вук Караџић и Филип Вишњић.

Манастир Шишатовац се налази на јужним падинама западног дела Фрушке Горе у близини истоименог насеља и извора поточића Ремете. У почетку се манастир звао Реметица или Реметски манастир и посвећен је био св. Николи.

Према "Свитку завешталном" жички монаси предвођени својим игуманом Теофаном (Теофилом) почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару црквицу посвећену св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову и посветили је Рођењу пресвете Богородице. (Иларион Руварац је мислио да то није могло бити 1520., већ између 1545. и 1550. г.) Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. Године 1543. пренете су у Шишатовац мошти св. Стевана Штиљановића из Шиклуша у Барањи. Свечево тело почивало је у ораховом кивоту украшеном седефом до 1760., када је о трошку Вићентија Поповића, вршачког епископа, израђен нов, богато украшен метални кивот.

Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена. 1634. године приморски мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну цркву, која је била покривена храстовом шиндром. 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак "Сеоба" М. Црњанског)

Вићентије Поповић, као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и почео да зида нову, садашњу цркву. Зидање је трајало 20 година, од 1758. до 1778., а осим Вићентија Поповића, који је постао вршачки епископ, велики приложници су били капетан Трифун Исаковић, оберкапетан Јован и његов брат обрстер Јосиф Монастерлија, а такође и потпуковник Секула и његов брат капетан Јефтан Витковић. Оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих, далеко мањих, фрушкогорских манастирских цркава. У њеној архитектури скоро потпуно преовлађује барок, али су њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је једини пример такве градње на Фрушкој гори. Капела, посвећена Св. Петру и Павлу, саграђена је у барокном стилу 1750. године. Зграде конака су окруживале цркву са три стране, док је четврту, северну, затварао храм. Коначни изглед конаци су добили крајем 18. и почетком 19. века, а обновљени су после пожара 1849. године.

На југозападним обронцима Фрушке горе, у долини Јарошког потока, налазе се остаци манастира Кувеждин са црквом посвећеном св. Сави, која је настрадалa за време II светског рата. Према легенди, основао га је 1520. последњи српски деспот Стефан Штиљановић. Први пут се помиње у турском дефтеру из 1566–7. као „манастир свети Сава, друго име Кувеждин близу села Ванђинца”. Изградња нове барокне цркве започела је 1818. за време игумана Генадија Кириловића. Као главни извођач радова помиње се Матијас Шимидингер из Новог Сада. Полукружна олтарска апсида, плитке правоугаоне певнице и осмострано кубе без постоља над средишњим делом једнобродне црквене грађевине, представљају типичан пример барокне организације простора. Репрезентативном изгледу храма доприноси фасадна декорација изведена у духу класицизма. Троспратном барокном звонику из 1803. призидана је успешно нова црква, тако да је његова доминација над западним прочељем потпуна. Иконостас Јанка Халкозовића из 1772. замењен је новим, за који је сликану декорацију начинио Павле Симић, а дрвену резбу Георгије Девич. Са Симићевог иконостаса из 1849. сачувано је 20 икона које сведоче о богатству ликовног изражаја ове барокно класицистичке целине. Југоисточно од манастира подигнута је 1779. гробљанска капела.

Кувеждински манастир је делимично обновљен од 1973. до 1975, а приликом радова током 2004. године обновљен је свод, кров над бродом цркве и звоника у целини. Манастир је у Срему одиграо изразиту улогу ширења култа првих српских светитеља - св. Симеона и св. Саве, којима је и био посвећен. Управо стога црквене фреске су углавном приказивале сцене из живота Стефана Немање (св. Симеона) и његовог сина Саве Немањића (св. Саве). Изглед манастира из тог времена (1837/41. године) лепо је видљив на литографији М. Троха. Цртеж приказује манастир са јужне стране. На први поглед просечном гледаоцу би се учинило да посматра слику неког богатог, класицистичког дворца који је окружен парком и дубоком зеленилом. Оно што одише из њега јесте нека узвишена мирноћа и спокој који ту влада. Манастир није успео да избегне злочиначку руку током II светског рата тако да је страдао у толикој мери да од њега постоје само рушевине које одају неку величанствену тугу, али и огромну снагу. Манастир са црквом је разрушен и опустошен. Иконе са иконостаса Павла Симића налазе се у капели на гробљу. Манастирска црква је делимично обновљена.

Слава манастира Кувеждин је Преображење - 19. (6.) августа. Последњих година манастир је поново васпостављен као мушки, а обнова манастира је у току. Манастир је такође 1990. године стављен под заштиту као споменик културе. Обнова манастирске целине траје од 1997. године, под руководством Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици. Главни покровитеље обнове је Епархија Сремска СПЦ, уз помоћ Министарства културе и осталих републичких и покрајинских тела. Манастирска црква је обновљена, као и јужна страна конака. Најновији обновљени део је улазна капија манастира са најближим конаком. Такође, асфалтиран је и прилаз манастиру са локалног пута са приступним паркиралиштем за аутомобиле и аутобусе. Тиме је омогућена лакша доступност бројним верницима и поклоницима.

На основу легенде сачуване у једном старом спису, Раковац је основао крајем 15. века Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића. По њему је манастир и добио име. Црква манастира Раковца сазидана је можда 1533. године. Бројни записи говоре да је манастир у више наврата био разаран, напуштен, па затим обнављан. У Другом светском рату манастир је знатно пострадао. Звоник је миниран и срушен до висине капеле у првом спрату, унутрашњост цркве у потпуности  је демолирана, а богато изрезбарени иконостас спаљен. Највећа разарања претрпеле су зграде манастирских конака, чија је обнова до данас изведена само делимично на севернох страни. У току 1958 - 59. године Покрајински завод за заштиту споменика културе реконструисао је црквену грађевину, којој је на тај начин са пуно успеха враћен изглед из времена њеног настанка. Посебно треба истаћи да је у Раковцу 1700. године начињен нови препис Душановог законика, а 1714. године написан познати Раковачки рукописни србљак. У ризници манастира Раковца чували су се многи предмети, као: једна петохљебница из 1609. године, омофор извезен свилом 1664. године, дрвени кивот украшен седефом у коме је чувана десна рука св. Прокопија, један бакрорез из 1741. године са сликом тадашњег манастира, рад Томе Месмера, фелон од зеленог сомота из 1749. године и др.

Манастир ПРИВИНА (ПРИБИНА) ГЛАВА, посвећен Светим арханђелима Михаилу и Гаврлу, налази се поред истоименог села, у западном делу Фрушке горе, око пет километара североисточно од Шида.
Постоје две легенде о настанку овог манастира. Према једној манастир је добио име по оснивачу властелину Приви (Приби), који је манастир основао у 12. веку. По другој манастир је у 15. веку основао деспот Вук Бранковић на месту на ком су убијени градитељи који су добили новац за градњу манастира (одрубљена им је глава, па отуд и назив манастира). С обзиром да се претпоставља да је манастир настао 1496. године, вероватнија је друга легенда.

На месту средњовековне цркве 1741. године подигнути су нова црква и двоспратни конаци са јужне и источне стране.
Храм има триконхалну основу са куполом на слободним ступцима. Припрата је посебна просторна јединица, а на њену западну фасаду крајем 18. века дозидан је барокни звоник.
Осликавање иконостаса, икона на стубовима пред олтаром и икона на престолима, као и зидних слика у цркви извео је у периоду од 1786. до 1791. године Кузман 

 Историја манастира Раваница у Врднику нам остаје нејасна као и прошлост већине других манастира. Прве податке о њему налазимо у турским документима из 1556. године у коме се наводи величина имања и одређује износ од 3000 акчи за његов откуп. Монаси нису сакупили потребан новац па су се разбежали плашећи се турске освете, међутим појавио се један мештанин Купинова који исплаћује Турцима тражени износ.

Тешко је утврдити када је манастир подигнут и ко га је саградио, претпоставља се да је највероватније основан крајем 15. и почетком 16. века, негде се помиње да је његов задужбинар кнез Лазар али нисмо сигурни у тачност овог податка.

Половином 18. века почиње се размишљати о потреби изградње веће цркве па су се у том смеру почеле одвијати и припреме. Након дугог отезања, 1801. године почиње да се гради црква. Зидао ју је Корнелије, мајстор из Новог Сада. Међутим, и ту је рад нешто запињао тако да је тек 10. јуна 1811. године црква завршена и освештена. Те године, на Видовдан су и пренете мошти кнеза Лазара у нову цркву. Том догађају је присуствовало много људи. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић је дошао са запрегом од шест белих коња. Данас, оне више нису у Врднику и враћене су у Раваницу у Србију. Ипак, у манастиру постоји један комад моштију и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот. Кнежеве мошти су дуго година биле у старом кивоту који је донет из Раванице. Године 1757. сачињен је нови кивот од дрвета, позлаћен на шест стубова, с круном и двоглавим орлом на врху и ликом кнеза Лазара.

Црква дуго није била живописана, осликана је тек 1853.године у духу романтизма. Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене царске двери и Богородичин трон.

Манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије из III века, светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона изложене испред иконостаса. Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Он је дуго био и међу најбогатијим на Фрушкој гори.

Слава манастира Раваница је Видовдан 28.јуна.

Верује се да је манастир подигнут за слепог Гргура Бранковића - као монах звао се Герман, а на иницијативу његовог сина Вука Гргуревића. Историчари се не слажу и сматрају да је то више легенда него чињеница, те да нема никаквих доказа у прилог овим тврдњама.

Не зна се дакле поуздано, ко је био градитељ манастира као ни време његове изградње. Наводи се чак и 1471. као година његовог подизања. Пошто је Гргур Бранковић умро 1459. године ова прича ипак остаје само легенда. Неки извори нас наводе на закључак да је манастир саграђен пре пада Срема 1521. Такође се претпоставља да је манастир био добростојећи, јер је у време откупа од Турака,  своје ливаде, баште и њиве откупио за износ од 6000 акчи. Према наводима из 1702. опата Бонинија видимо да је манастир поседовао 4 млина, 200 јутара ораница и ливада и да је у том периоду у манастиру боравило 25 монаха. Из једне аустријске повеље из 1706. се види да је манастир имао укупно  десет воденица.

У 18.веку Гргетег је био прибежиште за калуђере из манастира Сланци који су се ту склонили бежећи од Турака доносећи са собом ствари, одежде и књиге, мада су се када је опасност прошла вратили назад. У време турско-аустријског рата 1683-99. манастир је спаљен 1688, а онда  и напуштен. Аустријски цар Леополд га поклања Исаији Ђаковићу, тако је почела  и његова обнова.

Данашњи облик манастир Гргетег дугује архимандриту Илариону Руварцу, познатом историчару који је дао да се 1899. године у потпуности изврши рестаурација цркве и конака.

Свечано освећење манастира је обављено 10. јуна 1901. године. Присуствовали су митрополит Георгије Бранковић , Антоније Хаџић, песник Лаза Костић, бачки епископ Митрофан (Шевић, 1900-18), настојатељи свих фрушкогорских манастира и многи други.

У 2. светском рату манастир је тешко страдао, а од 1953. године се постепено обнавља. 1988. године вршени су конзерваторско-рестаураторски радови. Слава манастира Гргетег је Пренос моштију Светог оца Николаја - 22. (9.) мај.

Као и о многим манастирима и њиховом настанку и о овом постоје предања и легенде.

По предању, манастир је основао краљ Драгутин крајем 13. и почетком 14. века када је добио на управу сремску област. Међутим, о том периоду не постоје никакви писани подаци осим традиције. Постоји и мишљење раније распрострањено, да је првобитни манастир на месту Велике Ремете саградио илирски епископ Леонтије о чему се говори у опису 1753. Све у свему, сматра се да је овај манастирски комплекс веома стар, чак најстарији у Срему. Међутим први писани сигуран спомен манастира јесте онај из једног турског документа из временена султана Сулејмана II (1541 и 1543) у којима се регулишу порeски односи манастира према спахијама, како је нађено у једном запису: „ У повољнијим условима, привикнути на режим османске власти а под сталном архијерејском пажњом Пећке патријаршије."

У 17. веку цар Леополд између 1690. и 1695. године, дао је српској цркви и народу фрушкогорских манастира извесне привилегије, међу њима и Великој Ремети, која је убрзо почела са обнављањем и опорављањем. У привилегији од 21.августа 1690. речено је да нико не сме чинити насиље над манастирима, него да буду слободни од десетине. Затим је 1695. године цар одобрио организацију српских православних епархија, чиме су постављени темељи будуће митрополије. У првој половини 18.века подигнут је високи барокни звоник, изведени су најкрупнији грађевински радови на манастиру. Како је манастир (уз много резерве) изгледао у то доба види се на бакрорезној композицији Захарија Орфелина под називом Свети Димитрије из 1764. године где се у доњем делу приказује Велика Ремета.

Веома је интересантно то да је манастир и споља био исликан, што је сасвим неуобичајено за то време. Од тих фресака постоји једино сачувана још у ниши изнад северних врата фреска Богородице са малим Христом како седи на престолу и у рукама држи дете које благосиља десном руком. У горњем делу су и арханђели Михаило (лево) и Гаврило (десно). Данас је све то веома тешко уочити јер је фреска тешко оштећена. На јужној страни два су светитеља у ратничкој одори. Један је св. Димитрије (о њему је већ речено) и он држи мач, док је на другој фресци приказан неки непознат светитељ како држи копље (данас је на тој фресци тешко било шта распознати).

На почетку Другог светског рата у манастир улазе усташке јединице и у њему остају све до пролећа 1943, тако да је комисија загребачког Музеја за умјетност и обрт 10. септембра 1941. дошла да попише имовину манастира и да је однесе у Загреб. Она је преузела свега око 60 предмета, што говори да су остала добра била покрадена и уништена. Када су пролећа 1943. усташе напуштале манастир, спалиле су га.

Током II светског рата манастир је не само опљачкан, већ и добрим делом уништен. Кубе и кров цркве су срушени, унутрашњост упропашћена (фреске су премазане), а западно крило конака сравњено са земљом док су остала претрпела велика оштећења.

 Данас је ситуација тек делимично боља. Спољашњост цркве, а нарочито високи звоник су у лошем стању и захтевају хитну поправку. Споља црква изгледа веома интересантно са својим зидовима од опеке и камена, једним улазним и пет прозорских отвора, али све је то нагрижено зубом времена. То се може нарочито видети по украсима на прозорима који од некадашње лепоте данас имају остатке. Слична је ситуација са конацима. Манастир је обнављан у два наврата, а ново кубе и кровну конструкцију црква је добила 1982. године. Слава манастира Велика Ремета је Ивањдан - 7. (24.) јул.