Код већине фрушкогорских манастира оснивачи су нам остали непознати па је то случај и са манастиром Беочин, о коме има јако мало података. Анхимандрит Фирмилијан који је живео до 1903. каже да су га основали рачански монаси и назвали га Беочином јер је био „ чин, бело лепо дело “ .

У писаним изворима се први пут помиње у турским изворима 1566. затим 1578. па 1588. из којих видимо да је манастир поседовао виноград, баште и да плаћа годишњу дажбину од 700 акчи. Помиње се такође и у руским изворима 1622. када је игуман Логин ишао у Москву тражећи материјалну помоћ, из истих разлога је путовао и 1629. али тада је из неких разлога одговор морао сачекати у Путоваљу.

Манастирски конаци су подизани у  два наврата током 1724. и током 1741. године да би 1765. били спојени у једну целину. Западни конак, заштитни зид на источној страни, јужни конак нижа ограда са стубовима и барокном капијом на северној страни затварали су цркву са свих страна.

По свему судећи и црква представља мешавину утицаја рашког типа градње; облик основе, начин градње и готског стремљење у висину, преломљени лукови, осмоугаони ступци, док је портал мешавина барока и класицизма. Црква има укупно девет уских правоугаоних прозорских отвора који је окружују. Над њом се уздиже високо полигонално кубе.

Опсежна реконструкција манастирског комплекса изведена је 1893. године, а мање измене извршене су 1921. године. Манастир је након II светског рата био у добром стању, а Димитрије Руварац наводи како је братство располагало великом библиотеком од 780 књига као и 63 црквене. Укупно је била 41 рукописна књига и то већином преостале од калуђера из манастира Раче. И у том периоду манастир је материјално добро стајао тако да поседује 2536 јутара пољопривредног земљишта и то се стање одржало све до пред II светски рат када манастир поседује 1971 јутро земље као и вредносне папире акције у руднику. Манастир има веома леп парк који је својевремено подигао архимандрит Димитрије Бранковић. Додуше, он је данас добрим делом и запуштен, али још увек је веома леп са уређеним стазицама и унутрашњим каменим украсима. Осим тога, у парку изнад њега се налази и мала капела саграђена 1905. године. У капелици се налази мали, веома лепо изрезбарени иконостас са укупно 7 икона. У II светском рату манастир је опустошен, а грађевине су остале неоштећене. Слава манастира Беочин је Спасовдан  40. дан после Васкрса.

Манастир Крушедол је основао деспот Ђорђе Бранковић чије је монашко име било Максим и његова мајка Ангелина жена слепог Стефана Бранковића. Претпоставља се да је  изградња трајала од 1509-1513. године када је делимично завршена уз помоћ донација. Док је трајала градња манастира митрополит Максим је имао резиденцију у Успенском манастиру у Београду, повремено долазио у Крушедол да би надгледао радове. Све то је текло јако споро па је готово 50 година трајала изградња манастира.

 Приликом повлачења Турака из Срема 1716. године манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена. Обнављање је трајало скоро шест деценија у 18. веку.

Иконостас је компонован од икона из четири периода, на најстаријим су осликани  апостоли са Христом, Богородицом и Св.Јованом Крститељем.

За време другог светског рата манастир није порушен али је опљачкан и однета је велика и вредна ризница.

У манастиру се налазе мошти многих знаменитих Срба : деспота Ђорђа Бранковића и његових родитеља Ангелине и слепог Стефана Бранковића, ту је сахрањен патријарх Арсеније III Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, гроф Ђорђе Бранковић, војвода Стеван Шупљикац, књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

Манастир Крушедол по историјско-културној улози,богатству ризнице,познатом иконостасу и живопису, другим реликвијама спада у један од најзначајних Фрушкогорских манастира.

Манастирска цркава је посвећена празнику Благовештања,а налази се на јужној страни Фрушке горе у атару истоименог села Крушедол.

Манастир Старо Хопово или како се често назива СТАРИ МАНАСТИР, удаљен је 3 километара од Новог Хопова.

Настао је пре турских освајања 1526.године. У турским пореским књигама се помиње у периоду између 1545-1548. Првобитна црква је била саграђена од дрвета али је настрадала у земљотресу 1751. године, а већ следеће године мало даље од тог места сазидана је друга црква која постоји и данас, а посвећена је светом Пантелејмону, док је стари храм био посвећен Светом Николи. У то време црква није била осликана, већ само окречена бело и није имала ни иконостас.

Иако мали, храм је складно сазидан што се посебно односи на пропорције. Данашњи храм је малих размера ( једнобродна базилика која почива на квадратном тамбуру украшена слепим аркадама ), са десетостраним кубетом (изнутра кружно) на угловима украшеним колонетама. Зидана је од тесаног камена и опеке. Кубе због своје величине и облика на неки начин доминира над целом зградом и почива на луцима, а ови на пиластрима. Унутрашњост цркве је веома јасно издељена на припрату, наос и олтар. У једнобродној цркви са куполом богато резбарени иконостас.

Звоник не постоји нити га је икада било. Слично као у Новом Хопову фасада цркве је подељена једним венцем, а горњи део фасаде је украшен слепим аркадама, а у доњем су отворена три прозора и врата. Постоји само једна апсида (олтарска) на источној страни. Унутрашњост цркве је веома јасно издељена на припрату, наос и олтар. У једнобродној цркви са куполом богато резбарени иконостас сликао је 1793-1800. године иришки молер Јефрем Исајловић.

Иконостас је оштећен и демонтиран за време II светског рата, а иконе су склоњене у једну од иришких цркава. Од 1955. све иконе, осим престоних, чувају се у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, где су и конзервиране. Током 1952. године извршене су конзерваторско-рестаураторске интервенције на црквеној грађевини.

Манастир Бешеново је основао према предању краљ Драгутин, а црква у њему је посвећена светим Арханђелима. Као најстарији помен наводи се 1467. година када је црква живописана, према једном изгубљеном натпису на зиду.

Помиње се у свим турским записима у периоду 1545 – 1548. Врло вредне литургијске предмете су понели калуђери из манастира Витовница, код Пожаревца, када су тај манастир порушили и спалили Турци, а они пребегли у манастир Бешеново. Међу литургијским предметима налазило се и четворојеванђеље које је 1557.године оковао Кондо Вук, као и сребрна чаша из 1662. године, коју је направио кујунџија Лука. Ови предмети данас се налазе у Музеју СПЦ у Београду.

Црква манастира Бешенова је преправљана крајем 19. и почетком 20. века, али је задржала у основи свој првобитни облик грађевине рашког типа све до другог светског рата када је разорена. Тространи облик манастирски конаци добили су између 1730. и 1771.године. Подаци о иконама са иконостасима се помињу у Опису из 1753. мада су непотпуне и недовољно обрађене. Сликарски радови у манастирској капели уништени су заједно са црквом. Трећи по реду иконостас дело Стевана Алексића настао између 1606-1609 године, као и зидне слике и историјску композицију Спаљивање св.Саве. Делови овог иконостаса сачувани су у Музеју Срема у Сремској Митровици.

Тотално је разрушен у другом светском рату,обнова манастира је у току.

Манастир се налази у јужном делу Бачке, и од најстаријих времена био је поприште важних историјских догађаја, пре свега због стратешки изузетно важног положаја. Многобројне војске прелазиле су реке Саву и Дунав у близини манастира, још од старих Римљана па касније српске, турске, мађарске. Због тога је и манастир Ковиљ неретко био у средишту војних збивања. На другој обали Дунава су Сремски Карловци, значајно културно и црквено седиште српског народа у протеклим вековима као и Петроварадинска тврђава.

Монашке насеобине се по правилу оснивају на брижљиво бираним скровитим местима, где би могли да проведу живот у молитви и подвизима, а да су им близу важнији путеви, извори воде или још боље река. Уздигнут и сув терен представљао је повољне природне услове за насељавање. О времену настанка манастира Ковиља и његовом оснивачу нема поузданих историјских извора. Наша сазнања о томе утемељена су на легендама,а у историографији постоје опречна мишљења. Иако се неке претпоставке ослањају на традицију, ни једну не можемо да прихватимо са потпуном сигурношћу.

Српски владари и црквени великодостојници из рода Немањића  били су оснивачи и ктитори многих манастира. Према предању манастир Ковиљ је основан почетком 13 века. По једној верзији, приликом крунисања 1217. Стефан Првовенчани је да би избегао рат са Угарском послао брата Св.Саву да преговара са њиховим краљем Андријом II Арпадовићем коме се није допало да Србија има краља. Дипломатски преговори су успешно завршени, а на том месту је подигнут овај манастир.

Постоји и мишљење да је манастир подигнут као метох српског архиепископског седишта манастира Жиче. Затим, поједини историчари проналазе предање по ком је манастир подигао српски краљ господар Београда Драгутин (1276-1282).

Помиње се могућност да је потенцијални средњевековни храм у Ковиљу подигнут на месту неке још старије култне грађевине из ранохришћанског периода. Често се може наићи и на верзију у литератури по којој је овај манастир подигнут на темељима фрањевачког  самостана основаног 1421. Ово су само неке од претпоставки које су бројне али материјални докази који би поткрепили тврдње не постоје. Најстарији писани познати подаци о манастиру Светих архистратига Михајла и Гаврила потичу из средине 17 века, када је коњички пуковник Марије Терезије гроф. Валис 1775. добио задатак да као царски повереник сними стање манастира Ковиљ, он је тада забележио да постоји на улазу запис на српском језику из 1651.

O пореклу имена манастира постоје такође бројне претпоставке: Према једном мишљењу у околини манастира је расло светложуто мирисно цвеће ковиље. По другој верзији име је добио по средњевњковном римокатоличком тителоском манастиру Кабул. Постоји такође и мишљење да се управо на овом месту саплео Атилин коњ, па је то место названо Коболт.

Патрони ковиљског манастира су Свети архангели Михајло и Гаврило. Свети архангел Михајло је војсковођа целе ангелске војске и борац против верских јереси. Свети архангел Гаврило је благовеститељ и појављује се међу људима као весник воље Божје. Манастирска слава се обележава сваке године на дан Сабора Светог архангела Гаврила  13/26 јула. У манастиру се налази заједница монаха посвећена подвижничком животу по угледу на византијске заједнице, налази се под руководством манастирског старешине Његовог старешине епископа јегарског господина Порфирија викарног епископа Бачког.

Српски манастири су били најзначајнији духовни центри и стецишта образованих људи. У ковиљском манастиру постојала је српска основна школа јш 1607. Тада се учило само читање и појање а касније и писање и рачунање. Настава је била религиозног карактера,а читање се учило из богослужбених књига. На челу управе манастира налази се игуман, кога обично бира манастирско братство. На благостање манастира и братства у духовном и материјалном погледу пресудно је утицала личност архимандрита и игумана манастира.

Јован Рајић, познати српски историчар, писац, педагог рођен у Сремским Карловцима 1726. Путовао на Свету Гору, прикупљао драгоцене изворе и грађу коју ће преточити у своју Историју. Замонашио се  12.5.1772. у манастиру Ковиљ где је рукоположен за јеромонаха у Саборном храму у Новом Саду, исте године мало касније рукоположен је за игумана, а 3. јуна постаје архимандрит ковиљског манастира. Написао је и Катихизис који је због своје опширности назван Велики Катихизис, а касније је написао и мали Катихизис. Велики одјек у српској култури, науци и политици произвело је његово дело Историја разних словенских народа Бугара, Хрвата и Срба. Сматра се да је тим делом почело модерно изучавање историјских наука код Срба. Сахрањен је 11.12.1801. у цркви манастира Ковиља са највећим почастима.

Данашњи изглед цркве манастира, својом архитектуром подсећа на српске средњовековне манастире а највише на манастир Манасију који јој је архитектонски узор. Манастир поред тога што поседује зграду, храм и конаке он је у ствари превасходно заједница људи који су били спремни да се одрекну свега што овај свет нуди и да дођу на једно место молитве, где се успоставља мир и хармонија у самом човеку. Братство манастира Ковиљ броји 30 монаха, што га чини једним од најбројнијих мушких манастира у оквиру Српке православне цркве. Скоро половина монаха је високобразована а један део наставља образовање и усавршавање теолошким наукама. Поред редовних молитава и рада на имању певају у чувеном манастирском хору који негује традиционално византијско појање.. у манастиру се још праве свеће,сликају иконе... баве се производњом меда од белог босиљка, воћне ракије, коњак и ликер од ораха...

До средине 18 века Трци су у два маха опустошили манастир. Након страдања монаси су помоћ у новцу, књигама и богослужбеним предметима тражили и налазили у другим српским манастирима, али и другим државама. Често је помоћ долазила и из Русије. У последњим деценијама 18. века Ковиљ поново страда од Турака.

Прва велика обнова манастира била је средином 19 века, када је стари ковиљски храм срушен, а тај материјал употребљен за зидање монашких ћелија. Поред знатне материјалне помоћи са разних страна манастир је обновљен само делимично. Док се са уређењем унутрашњости морало чекати на боња времена. Обнова целокупног манастирског комплекса завршена је тек на крају 19. века.

На челу управе манастира налази се игуман, који је обично биран између монаха манастирског братства,архимандрит такође учествује у управљању.

Таман када је настао период благостања и напретка крајем 19. и почетком 20. века, почео је I светски рат и нова страдања. У ратно време власт је узимала материјална средства где год и кад год је то било могуће. Осим материјалних средстава отимали су и залихе хране, овце, звоник, све што је могло да опслужи. По завршетку рата спроведена је аграрна реформа и пошто је манастир превазилазио прописни максимум, одузет је део поседа. Тридесетих година 19 века у манастиру су се догодиле велике промене. Ковиљ је претворен у женски манастир, а искушеници и манастирски ђаци упућени у манастир Бођани. На други дан Ускрса 14.априла 1940. мађарска војска је ушла у село Ковиљ, монахиње су остале још годину дана да би опет на други дан Ускрса биле протеране у Срем, манастир је опљачкан. После 2 месеца у Ковиљ се враћају монаси из манастира Бођана, који је такође био расељен и опљачкан. Пред крај рата мађарске власти су вратиле целокупно манастирско имање Управи манастира. Државне власти су у септембру 1945. одузеле имање манастиру. Потом је 1948. одузето још 10 хектара земље уз образложење да овај комплекс није од већег историјског значаја. У послератном периоду монахиње се више нису враћале овамо, али је број мушких монаха варирао, 1979-80 манастирско братство није успевало успешно да води манастир. После 1990 манастирско братство је обновњено и манастир Ковиљ живи и данас. Традиција успешног сточарства у манастиру настављена је и у данашње време, узгајају се краве и производи сир и млечни производи. У манастирској башти узгајају различито поврће. Производе се и многобројни посни производи, које конзумирају а нешто продају и у Новом Саду. Од ових прихода издржавају групу младих људи који се уз помоћ и бригу ковиљских духовника успешно лече од болести зависности.

2008. успели су да врате експрописану манастирску земљу после Другог светског рата око 1000 хектара. Ковиљски монаси производе ракију, мед. Окружени су шумама 14 хектара бреста, дрена, трњина, ринглова, глога и другог растиња што је добро за пашу пчела. Од пчелињег воска производе свеће којима снабдевају цркве у Бачкој епархији. Живот у манастиру организован је према строгом поретку, где сваки монах има своје задужење, негују таленте и знања. Тако у манастиру постоји офтамолошка ординација, иконописачка радионица, сликарски атеље, специфичан црквени хор који негује старовизантијско црквено појање, са неколико аудио издања  својих интерпретација.

У основној школи „Лаза Костић“ у Ковиљу, монаси овог манастира држе часове веронауке, тако доприносе духовном и културном просвећивању младог нараштаја.

Манастир Ново Хопово,са црквом св.Николе по својој архитектонској вредности представља најзначајнију сакралну грађевину своје епохе на овим просторима. Први писани помен манастира је из 1451.године. Садашња црква је подигнута 1575-1576.године, а звоник са малом капелом на спрату озидан је 1751-1758 године.

Постоји и предање по ком је манастир основао деспот Ђорђе Бранковић почетком 16 века. Када је нестало деспота и племића, сам народ је преузео на себе бригу о црквама и манастирима и тако наставио да одржава немањићку задужбинску традицију. При подизању Новог Хопова први пут се јављају грађани као ктитори једног великог манастира.

Црква је врло лепо саграђена, па је и данас један од најлепших архитектонских објеката на Фрушкој гори. Она је послужила за узор при градњи цркве св.Николе у Иригу, манастиру Привина глава, Малој Ремети, цркви у Нерадину и др.

Међу фрушкогорским манастирима, Хопово, као књижевни и преписивачки центар, заузимао је једно од првих места.

Црква је по први пут осликана 1608. године. Не зна се ко су били аутори, али се претпоставља да су то били неки сликари из Свете горе, са којима су одржаване тесне везе.

Од обнављања Пећке патријаршије 1554. године, Хопово је друга резиденција београдско-сремског митрополита. С тога су сремску епархију у 18. веку називали и хоповска епархија.

У Хопово је 1757. године дошао Димитрије Обрадовић, који је тамо био замонашен, и добио име по ком је и данас познат, Доситеј. За време Доситејевог боравка у Хопову је основана зографска школа за израду иконостаса.

У манастирској ризници чувано је једно јеванђеље из 1609. године, петохлебница из 1663. године, престони крст рађен 1654. године, бакрорез из 1756. године.

У Хопову је у два маха, кратко време, постојала монашка школа, и то први пут од 1815. до 1819. г., а други пут од 1893. До 1899.

Данас је манастир обновљен, а чине га црква, три крила конака, звоникоградни зид и економске зграде.