Манастир Дивша у народу познат као Ђипша, налази се на западу јужног обронка Фрушке горе, између места Визић и Дивош.
Проглашен је спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.
Чине га црква и спратни конак западно од ње. Манастир је посвећен Светом Николи, а према предању постаје задужбина деспота Јована Бранковића крајем XV века. Први поуздани подаци о манастиру у Турским изворима потичу из друге пловине XVI века. Манастир је био доста удаљен од насељених места. Опат Бонини у својим списима из 1702. године тврди да се "калуђерски манастир Ђипша налази у једној пошумљеној, удаљеној и ненасељеној долини. Сада у њему има неколико калуђера, који поново граде манастир и цркву".
Аустријски цар Јосиф I издаје привилегију 1706. године где се манастир Дивша наводи као метох манастира Кувеждина све до 1923, када је проглашена самосталним манастиром.
Тешка ситуација у манастиру се побољшава 1738. године кад је снабдевен најпотребнијим богослужбеним књигама, што је утицало да се његова активност знатно повећа.
Стара манастирска црква је обновљена 1743. године, ктиторством Новосађанина Петра Јовановића о чему сведочи Јовановићево писмо патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, упућено 1744.
Иконостас за обновљену цркву је резан у Новом Саду 1751. године , а осликао га је Теодор Стефанов Гологлавац, данас оцењен као стваралац осредњих уметничких квалитета.
Озбиљна обнова манастира и изградња манастирског конака и звоника са капелом забележене су између 1762. и 1766. године. Главни ктитор био је пустињак Матеј - монах чијом заслугом су подигнути припрата, звоник, капела и двоспратна зграда конака на западној страни. Гравира Захарија Орфелина настала 1722. године, сведочи о изгледу манастира у том периоду. Манастирска црква значајно мења изглед 1822. године. Црква се састоји из два дела, и то првобитне цркве и касније дозидане припрате и звоника. Црква је једнобродна, једнокуполна грађевина са припратом на западу, наосом у средишњем делу, над којим се дижу купола и олтарске апсиде на источном делу.
Неко време је био под управом манастира Кувеждин, а између 1913. и 1922. године је био напуштен. Игуман Пантелејмон Лазић (1922) започиње поправку цркве, конака и економских зграда. У то време је постојала и школа за децу из манастирског прњавора, а игуман Пантелејмон је био и учитељ.
Проглашен је за самосталан манастир тек 1923. године када је Кувеждин постао женски манастир. Дивша је 1933. поново изгубила статус самосталног манастира, да би га поново добила после Другог светског рата.
За време Другог светског рата црква манастира је сравњена са земљом, сам манастир тешко оштећен а иконостас демонтиран и однешен (делимично сачуван). Од 1980. године манастир је постепено обнављан тако да данас манастирски комплекс чине црква Св. Николе и спратни конак. Манастир је данас активан и чини га женско монаштво.