Манастир Шишатовац, са црквом посвећеном Рођењу Богородице, смештен је на западном делу Фрушке горе, на извору реке Ремете. 1520. основао га је жички игуман Теофил са монасима Иларионом и Висаридном на месту мале цркве Св. Николе, зване Реметске по истоименој реци на којој је саграђена. Данашња црква изграђена је 1778. заслугом вршачког епископа Вићентија.

То је триконхална грађевина великих димензија, са куполом над пресеком трансепта и уздуженог брода и високим звоником на западном прочељу, који је саграђен у барокном стилу. Шишатовачка црква се од осталих фрушкогорских манастира издваја по богато рашчлањеним фасадама од камена и опеке, у којима се види осећај градитеља за пластично римовање облика.

Иконостас и зидне композиције рад су Григорија Давидовића Опшића из 1794. Манастир је током прве половине 19. века био стециште образованих Срба, када су као гости архимандрита Лукијана Мушицког у њему боравили Вук Караџић и Филип Вишњић.

Манастир Шишатовац се налази на јужним падинама западног дела Фрушке Горе у близини истоименог насеља и извора поточића Ремете. У почетку се манастир звао Реметица или Реметски манастир и посвећен је био св. Николи.

Према "Свитку завешталном" жички монаси предвођени својим игуманом Теофаном (Теофилом) почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару црквицу посвећену св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову и посветили је Рођењу пресвете Богородице. (Иларион Руварац је мислио да то није могло бити 1520., већ између 1545. и 1550. г.) Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. Године 1543. пренете су у Шишатовац мошти св. Стевана Штиљановића из Шиклуша у Барањи. Свечево тело почивало је у ораховом кивоту украшеном седефом до 1760., када је о трошку Вићентија Поповића, вршачког епископа, израђен нов, богато украшен метални кивот.

Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена. 1634. године приморски мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну цркву, која је била покривена храстовом шиндром. 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак "Сеоба" М. Црњанског)

Вићентије Поповић, као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и почео да зида нову, садашњу цркву. Зидање је трајало 20 година, од 1758. до 1778., а осим Вићентија Поповића, који је постао вршачки епископ, велики приложници су били капетан Трифун Исаковић, оберкапетан Јован и његов брат обрстер Јосиф Монастерлија, а такође и потпуковник Секула и његов брат капетан Јефтан Витковић. Оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих, далеко мањих, фрушкогорских манастирских цркава. У њеној архитектури скоро потпуно преовлађује барок, али су њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је једини пример такве градње на Фрушкој гори. Капела, посвећена Св. Петру и Павлу, саграђена је у барокном стилу 1750. године. Зграде конака су окруживале цркву са три стране, док је четврту, северну, затварао храм. Коначни изглед конаци су добили крајем 18. и почетком 19. века, а обновљени су после пожара 1849. године.