Богојављење је хришћански празник којим се слави објава Бога човечанству у људском лику, у особи Исусовој, а обележава се 6. јануара.На Западу, у Римокатоличкој Цркви, Божић се почео славити пре Богојављења, а датум Божића био је 25. децембар. Кад је с Истока крајем 4. века уведено славље Богојављења 6. јануара, Божић је остао празник Исусовог рођења, а Богојављење је наглашавало спомен похода трију Мудраца и Исусово крштење. Усто, раздобље између ова два благдана почело се профилирати као божићно вријеме у литургијској години, које ће касније бити продужено све до 2. фебруара.У средњем веку уз овај је празник особити нагласак стављен на поклонство тројице краљева. Тројица Мудраца из Еванђеља по Матеју (2,1-12), врло су рано почели бити поштовани као »краљеви«, на шта је утицао текст пророка Изаије, где се каже: „К твојој светлости корачају народи, и краљеви к истоку твога сјаја“ (60,3). Усто, у франачкој држави, у Кöлну, успостављено је светиште у којем су се чувале реликвије Светих трију краљева. Ово је светиште постало средиштем ходочашћа народа из многих делова средишње, западне и северне Европе (постоје подаци и о хрватским ходочасницима. Посљедица таквог великог покрета ходочасника било је готово потпуно поистовећивање празника Богојављења с искључивим споменом ових краљева, којима је традиција наденула имена Мелкиор, Гашпар и Балтазар. Након Другог ватиканског сабора божићно време завршава првом недељом након Богојављења, а на ту се недељу слави Крштење Господиново. Само Богојављење остаје и даље светковина Божје објаве у којој се спомиње поход тројице Мудраца, Исусово крштење и Исусово чудо на свадби у Кани Галилејској, где се Исус, на почетку свога јавног деловања, објављује као онај који има моћ претворити воду у вино, чиме посредно навешта и установљење еухаристије.

Извор: Википедија

Духови, тројице, тројчиндан или педесетница (грч. πεντηκοστή pentekostē - педесети дан) је хришћански празник којим се прославља силазак светог Духа на апостоле у Јерусалиму, 50 дана након Христовог Васкрсења. Одатле и израз прослава педесетнице, пентекосте итд. Хришћани овај празник славе и као дан „рођења Цркве“ будући да Дела Апостолска доносе да су апостоли пуни Духа Светога говорили тако да су их могли разумети људи свих народа и језика, а мноштво се „дало крстити те су примили Духа Светога“. Иначе то је и јасно отварање спасоносног послања Цркве према свима а не само према Јеврејима. У храмове се уноси свежа зелена трава и цвеће. После свете литургије служи се вечерње, на коме се клечи и плету венци од траве и цвећа. Ти венци се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид.Овај празник славе католици, православци и многе друге хришћанске цркве.

Извор: Википедија

Ускрс или Васкрс  хришћански је највећи (црквени) празник којим се прославља Исусов повратак у живот — васкрсење. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти, укључујући и дан смрти: тј. прве недеље после Великог петка. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Паше (хеб. пессач) у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Код источних хришћана, Ускрс најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја, а код западних хришћана увек пада између 22. марта и 25. априла. На Велики петак фарбају се ускршња јаја, највише црвеном бојом, која симболизује Христову крв. Јаја се од недеље једу, поклањају и њима се туца (односно куца). У неким земљама, обичај је да се уместо фарбаних поклањају јаја или друге фигуре од чоколаде. Преузет из паганских обичаја, у западним културама јаја, према обичају, доноси ускршњи зец.

Извор: Википедија

Свети Валентин био је свештеник и мученик, а живео је у 3. веку. Погубљен је 269. године одсецањем главе у доба кад је Римским царством владао цар Клаудије. Касније је цар Јулије И у 4. веку над његовим гробом подигао базилику, те се од тада тај светац почео поштовати међу хришћанима. У 15. веку је овај светац повезан с празником заљубљених, што се одржало до данас. Свети Валентин у католичкој Цркви слави се 14. фебруара, као необавезан имендан. Обичај да се Валентин сматра свецем и заштитником заљубљених долази и од дана његова славља. Наиме, некада се животни ритам верника равнао према црквеним празницима. Црква је од верника тражила, да венчања не славе у време великих празника (на Божић, на Ускрс) јер су они засебна славља целе заједнице, а најпосле је тражила, да се не приређују бучне свадбе у литургијски посебним временима адвента (дошашћа) и коризме, већ изван таквих раздобља. А датум 14. фебруара пада послије божићних празника, а непосредно пре коризме. Свети Валентин се почео славити већ у раном средњем веку, нарочито у Енглеској, а после у целоме свету. Обичај бирања одабранице на Валентиново најпре се проширио у Енглеску и Шкотску. Познато је да су у 16. веку младићи остављали љубавне поруке и честитке на прагу своје одабранице. Честитке су биле пажљиво израђене, обрубљене чипком или украсном врпцом и то су вероватно биле прве честитке и разгледнице икада послате. Хришћанство никад не уништава оно што је добро, него све лепе и добре људске обичаје из разних народа и друштава уклапа у нови, хришћански живот тих народа, па тако долазимо до претпоставке како је обичај славља Валентинова као дана заљубљених, када се измењују писма и љубавне поруке, заправо споне симпатичних паганских обичаја и могуће Валентинове ангажованости око младих парова.

Извор: Википедија

Сви свети (такође Сисвети или Сисвете; лат. Соллемнитас Омниум Санцторум) светковина је у Римокатоличкој цркви, а њоме се славе сви свеци, како они који су већ канонизирани, тако и они који то још нису. Слави се 1. новембра. У православним црквама овај се празник слави прве недеље по Духовима, те означава завршетак ускрснога дела литургијске године. У календару Католичке цркве Сви свети означени су као светковина, а уједно су и нерадни дан у Републици Хрватској. Међу народом обично се овај празник повезује с обиласком гробља и уређивањем гробова, па тако и споменом на мртве. Ипак, у Цркви се Спомен свих верних мртвих или Душни дан обележава дан касније, 2. новембра. Осим у Католичкој цркви, овај се празник обележава и у Енглеској цркви, као и у многим евангеличким црквама, премда је онде примио различите облике, овисно о дотичној Цркви.

Tекст: Википедија

Слика:Феникс Магазин

Велика Госпа је дан светковине Узнесења Пресвете Девице Марије на небо. Слави се 15. августа сваке године. На дан празника, многобројни верници походи Маријина светишта. Према католичкој теологији, Марија је узнесена на небо, душом и телом. Наук о Маријину узнесењу на небо, прогласио је папа Пио XИИ., 1. новембра 1950. Томе претходи дуга традиција, стара готово као и само хришћанство. Многи црквени оци и свеци попут св. Бернарда, св. Антуна Падованскога и др., кроз столећа су разматрали и писали о Маријином узнесењу на небо. Празник се слави у великом броју држава, понајвише у Еуропи и Јужној Америци. Одржавају се процесије и фестивали. Англиканци и лутерани славе празник, али без службеног спомињања ријечи „узнесење”.

Извор: Википедија