Највеће име новосадске модерне архитектуре. Припада плејади првих српских архитеката који су прихватили модерни интернационални стил унутар кога ће остварити свој индивидуални архитектонски израз. Табаковић потиче из цењене српске породице која је генерацијама давала познате уметнике: стриц Александар (1856-1880), сликар и архитекта; отац Милан (1860-1946), тражени арадски архитекта, аутор низа велелепних грађевина у том граду и широм Војводине и брат Иван (1898-1977), сликар и професор на београдској Уметничкој академији.

Ђорђе Табаковић је рођен 3. маја 1897. у Араду где је завршио основну школу и гимназију. Започиње студије архитектуре у Будимпешти, а због избијања рата, студије архитектуре окончава на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду 6. марта 1922. Наредне две године проводи у Београду, као архитектонски приправник. У периоду од 1923. до 1924. Табаковић борави у Паризу, у атељеу архитеката Едуарда Андреа и Жака Мишела. У времену од 1925. до 1928. Табаковић ради код оца у Араду учествујући у разради пројеката. Од 1928. породица се сели у Нови Сад где ће Табаковић провести читав свој радни век. За само десетак година активног пројектантског деловања Табаковић ће само у Новом Саду пројектовати и извести преко педесет грађевина различитих намена, приватне куће и виле, вишеспратне стамбене зграде, јавне и културне установе, фабрике и многобројне мање градитељске подухвате. У исто време Табаковић ће широм Војводине градити као прави регионални архитекта. У ранијим делима Табаковић пројектује и гради примењујући традиционални приступ градњи заснован на локалној традицији. Већ од 1930. окреће се модерној архитектури постајући тако њен главни поборник у новосадској средини. У великом и квалитетном архитектонском опусу, оствареном углавном у Новом Саду и на подручју Војводине, Табаковић ће створити нека од најлепших дела српске модерне међуратне архитектуре. У Новом Саду Табаковић је, између осталог, пројектовао и извео: хотел „Парк“ и зграду Црвеног крста (1930), кућу породице Вермеш у Футошкој улици и Дом новосадске трговачке омладине (1931), Клајнову палату и зграду др Јовановића у улици И. Огњановића (1932), зграду дневног листа „Југословенски дневник“ у улици Ј. Ђорђевића и зграду друштва „Кора хлеба“ у улици С. Маринковић (1933), велику Танурџићеву палату (1934), сликовиту кућу Деђанских у Радничкој улици (1934), Соколски дом, данас Позориште младих (1935), Дечије склониште у Пионирској улици (1936), стамбену зграду Трговачке обртне банке, у близини Радничког дома (1938), хотел „Реx“ као доградњу Танурџићеве палате (1939), Шегртски дом (1940) и многе друге. По Табаковићевим пројектима у Зрењанину су подигнути Дечији дом (1935) и Берза рада (1939), у Суботици Берзу рада (1935), у Кикинди Ђачки и Соколски дом и др. За Српску православну цркву пројектовао је више мањих храмова у Стајићеву, Хоргошу, Руском Селу, Војводи Степи и Банатском Александровцу, а у Сремским Карловцима Патријаршијску библиотеку (1938). За римокатоличку цркву извео је више пројеката обнове и рестаурација.

За време рата Табаковић је престао са пројектантском делатношћу. После рата Табаковић се више није активно бавио пројектовањем и градњом. Држао је стручна и популарна предавања, био је дуго професор на уметничкој школи, бавио се фотографијом, дизајном, публицистиком, превођењем и, повремено, уређењем ентеријера (Позориште у Зрењанину, 1957. и уређење новосадске Поште, 1963). Школован на најбољим традицијама европске културе и архитектуре, Табаковић је посебно у градитељству Новог Сада оставио неизбрисиве трагове. Умро је 1. септембра 1971. у Новом Саду, а урна са његовим пепелом положена је у розалијум на београдском Новом гробљу. Архитектонски опус Ђорђа Табаковића заслужује детаљну монографску изложбу и обимнију монографију које би на најбољи начин представиле једног од најизразитијих представника српске модерне архитектуре настале између два светска рата у Војводини.

У Новом Саду га срећемо непосредно после бомбардовања града где је дошао привучен послом око велике обнове града која је уследила током 1850-их година. Већ 1850. Молнар као грађанин Новог Сада подиже своју кућу на Трифковићевом тргу која и данас постоји. Већ у првој деценији после Буне Молнар је изградио на десетине приземних и спратних кућа у самом центру града. Прва велика грађевина на којој ради била је Реформаторска црква у Шафариковој улици коју подиже по пројекту будимпештанског архитекте и свештеника Мањуиа Имреа. Наредних деценија Молнар ће подићи више значајних градских објеката: Болницу (1867-1871), Српску основну школу (1871-1874), Грађанску дворану, прву зграду СНП-а (1871), Градску кланицу (1882). Данас постоји једино Милетићева школа у порти Николајевске цркве. Током последње деценије XIX века Молнар пројектује и гради своја животна дела уједно и највредније градске грађевине с краја века: Градску кућу (1893-1895) и Католичку цркву (1892-1895). Оба објекта подигнута су у китњастом еклектичком стилу; Градска кућа у неоренесансном а Католичка црква у неоготичком маниру. Молнар је, између осталог био и сувласник фабрике за производњу грађевинског материјала, дугогодишњи председник новосадског удружења занатлија и члан више одбора за градњу. Његове грађевине карактерише солидна техничка изведба и једноставан, еклектички стил, карактеристичан за градитељство јужних провинција.

Познат је по својим смелим идејама. Значајан је неимар меморијалне архитектуре, спомен-обележја подигнутих у другој половини двадесетог века, жртвама фашизма у Другом светском рату, широм СФР Југославије. Најзначајнији споменици Богдана Богдановића налазе се у Београду, Јасеновцу, Гаравицама, Прилепу, Мостару и Крушевцу. Појава Богдан Богдановића на архитектонској сцени Србије је подједнако значајна за архитектуру и за скулптуру. Он уноси у скулптуру архитектуралност, која замењује преовлађујућу фигуративност. Такође, композиција архитектонског комплекса код њега постаје значајнија од композиције самог споменика. Његови споменици извиру из самог пејзажа и представљају архитектонску целину са природом и окружењем у којем се налазе. Богдановић је индивидуалиста, окренут ванвременским историјским узорима. Оно што је несумњиво и неспорно је да је Богдановић један од најколосалнијих аутора са ових простора, да су његова дела безвремена, односно, свевремена, да су настала не под утицајем тренда или стила, већ из дубине ауторове креативне личности.

Богдановић је такође веома значајан као писац. Његово дело на том пољу представља га као изузетног есејисту, аналитичара али и као приповедача. Значајни су његови бројни радови од међународног значаја о градовима и архитектури са митологистичким и симболистичким погледима и о „људској унутрашњој архитектури“. Написао је 25 књига и писао текстове које у последње време објављује у разним часописима као „El Pais“ и „Die Zeit“ из области архитектуре и урбанизма. Његове књиге су стилски и жанровски веома различите, али имају једно заједничко у себи: огроман набој духа, концентрацију енергије коју носе собом и преносе је на читаоце. Богдановић је интензивно писао, али је своје књиге издавао изван граница Србије, у Аустрији, Мађарској, Хрватској, Чешкој. Иако је био један од културних стожера српске архитектуре и културе уопште, Богдановић је, као и његови велики претходници, у својој каријери имао непрестане успоне и падове. Он је био бојкотован од својих колега професора на факултету, чак је био и „искључен“ са места предавача на Архитектонском факултету у Београду. У револту је напустио чланство у Српској академији наука и уметности. У периоду ратних превирања, држава му је одузела објекте у којима је водио Летњу школу архитектуре у Малом Поповићу. Недуго затим био је приморан и да напусти земљу, након чега се, резигниран, настанио у Бечу као политички емигрант. Основао је Сеоску школу за филозофију архитектуре у Малом Поповићу, надомак Београда, од милоште названу „Мистрија под орахом“. Зелена кутија“ је књига - кутија са цедуљицама, белешкама из његовог живота, после сукоба са Слободаном Милошевићем. Живео је са својом супругом у егзилу у Бечу од 1993. године, а од владе Аустрије је добио награду за животно дело.

Студирао је у Будимпешти. Као архитекта радио од 1859, а у периоду 1869—90. у Министарству грађевина у Београду. Радио је у земљама Аустроугарске и у Србији. Највећи број грађевина подигао је у Београду: зграду Народног позоришта 1869—70, Нови двор 1881—84. (данас седиште Скупштине града Београда), 126 јавних и приватних зграда, затим зграду Црвеног крста, апотеку Делини на Зеленом венцу, зграду бившег Министарства просвете (раније Улица маршала Тита 2). Ван Београда пројектовао цркве у Лозници 1871. и Ритопеку 1872—73, а у иностранству хотел Бауер у Ишлу (Ischl) и Вертхајмове радничке куће у Бечу. Бавио се и хортикултуром: његово дело је парк на Калемегдану.

Типичан је представник историјских стилова од ренесансе до неокласицизма. Бугарски је био најзначајнији архитекта свога времена у Србији.

Студирао је архитектуру у Београду од 1945. до 1950. године. Најпре је радио у Југопројекту, а од 1957. године је дошао на Архитектонски факултет у Београду најпре као асистент, а од 1973. као редовни професор. Био је члан дописни члан САНУ од 1976. и редовни од 1983. Његови радови се одликују прецизношћу и јасним пропорцијама. Главна дела пројектовао је са арх. Иванком Распоповић: Музеј савремене уметности у Београду (Октобарска награда 1965. године), Спомен музеј „Крагујевачки октобар у Крагујевцу, стамбени солитери на Булевару револуције, Дом пионира у Београду, управна зграда Фабрике вискозе у Лозници и др.

Основно и средње образовање Брашован стиче у родном месту, а затим, 1906. године уписује Архитек­тонски факултет Техни­­ч­ког универзитета у Будимпешти. Систем наставе на факултету био је организован кроз осам семестара, а након друге године студија полагао се строги (стручни) испит, што је иначе у то време била уобичајена процедура на свим техничким факултетима и академијама у Средњој Европи. Дипломски рад (који се састојао од дипломског пројекта и завршног испита) положио је 30. септембра 1912. године са оценом „одличан“. Наредних шест година провешће радећи у просла­вљеном Архитектонском атељеу „Тери и Погањ“ у Будимпешти. Након рата враћа се у отаџбину. Неколико година је био запослен на месту градског архитекте у Великом Бечкереку. Отуда је Брашованово дело било поприлично заступљено у овом граду (Соколски дом, вила на Бегеју, адаптација Позоришта), као и у околини (Црква у Орловату). Међутим, већ почетком двадесетих година прошлог века, Брашован ће своју афирмацију потпуно везати за Београд. У престоници је са својим кумом архитектом Миланом Секулићем основао фирму „Архи­тект“, где је он радио као главни пројектант. Фирма се бавила и извођачким радовима. Од 1925. године Секулић формира грађевинску фирму која се бави предузимачким и извођачким пословима, а Драгиша Брашован од тада ради самостално, под фирмом „Архитекта Драгиша Брашован“, искључиво пројектантске услуге. Оно по чему је Брашован највише вреднован у историји српске архитектуре везује се за потоњи период, када своје сјајно академско образовање оставља по страни и прихвата основне постулате надолазеће, модерне архитектуре. Тада настају и ње­го­ва најзначајнија дела: Зграда ИВ Војводине у Новом Саду (Бановина), зграда команде ваздухопловства у Земуну, зграда Држав­не штампарије и хотела „Метропол“ у Београду. Поред тога пројектовао је низ стамбених зграда и породичних кућа.

Рођен је као четрнаесто дете у породици Радe и Анђелије Курепе, 16. августа 1907. године у Мајским Пољанама близу Глине. Дипломирао је математику и физику на Универзитету у Загребу 1931. године. Следеће године уписао је Француски колеџ (фр. College de France) У Паризу, а 1935. одбранио докторску дисертацију под називом "Ensembles ordonnées et ramifiés на Сорбони", пред комисијом коју су чинили Пол Монтел, Арно Денжу и његов ментор, Морис Фреше. У математику је увео операцију левог факторијела. Поставио је такозвану Курепину хипотезу, али за ово тврђење није могао да пронађе доказ. Тек 11 година после његове смрти, два француска математичара су пронашла доказ Курепине хипотезе. У периоду од 1937. до 1965. радио је као професор на Универзитету у Загребу, а од 1965. до 1977. био је редовни професор тадашњег Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. Ђуро Курепа је 15. децембра 1988. постао редовни члан Српске академије наука и уметности.