Архитектура

Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Највеће име новосадске модерне архитектуре. Припада плејади првих српских архитеката који су прихватили модерни интернационални стил унутар кога ће остварити свој индивидуални архитектонски израз. Табаковић потиче из цењене српске породице која је генерацијама давала познате уметнике: стриц Александар (1856-1880), сликар и архитекта; отац Милан (1860-1946), тражени арадски архитекта, аутор низа велелепних грађевина у том граду и широм Војводине и брат Иван (1898-1977), сликар и професор на београдској Уметничкој академији.

Ђорђе Табаковић је рођен 3. маја 1897. у Араду где је завршио основну школу и гимназију. Започиње студије архитектуре у Будимпешти, а због избијања рата, студије архитектуре окончава на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду 6. марта 1922. Наредне две године проводи у Београду, као архитектонски приправник. У периоду од 1923. до 1924. Табаковић борави у Паризу, у атељеу архитеката Едуарда Андреа и Жака Мишела. У времену од 1925. до 1928. Табаковић ради код оца у Араду учествујући у разради пројеката. Од 1928. породица се сели у Нови Сад где ће Табаковић провести читав свој радни век. За само десетак година активног пројектантског деловања Табаковић ће само у Новом Саду пројектовати и извести преко педесет грађевина различитих намена, приватне куће и виле, вишеспратне стамбене зграде, јавне и културне установе, фабрике и многобројне мање градитељске подухвате. У исто време Табаковић ће широм Војводине градити као прави регионални архитекта. У ранијим делима Табаковић пројектује и гради примењујући традиционални приступ градњи заснован на локалној традицији. Већ од 1930. окреће се модерној архитектури постајући тако њен главни поборник у новосадској средини. У великом и квалитетном архитектонском опусу, оствареном углавном у Новом Саду и на подручју Војводине, Табаковић ће створити нека од најлепших дела српске модерне међуратне архитектуре. У Новом Саду Табаковић је, између осталог, пројектовао и извео: хотел „Парк“ и зграду Црвеног крста (1930), кућу породице Вермеш у Футошкој улици и Дом новосадске трговачке омладине (1931), Клајнову палату и зграду др Јовановића у улици И. Огњановића (1932), зграду дневног листа „Југословенски дневник“ у улици Ј. Ђорђевића и зграду друштва „Кора хлеба“ у улици С. Маринковић (1933), велику Танурџићеву палату (1934), сликовиту кућу Деђанских у Радничкој улици (1934), Соколски дом, данас Позориште младих (1935), Дечије склониште у Пионирској улици (1936), стамбену зграду Трговачке обртне банке, у близини Радничког дома (1938), хотел „Реx“ као доградњу Танурџићеве палате (1939), Шегртски дом (1940) и многе друге. По Табаковићевим пројектима у Зрењанину су подигнути Дечији дом (1935) и Берза рада (1939), у Суботици Берзу рада (1935), у Кикинди Ђачки и Соколски дом и др. За Српску православну цркву пројектовао је више мањих храмова у Стајићеву, Хоргошу, Руском Селу, Војводи Степи и Банатском Александровцу, а у Сремским Карловцима Патријаршијску библиотеку (1938). За римокатоличку цркву извео је више пројеката обнове и рестаурација.

За време рата Табаковић је престао са пројектантском делатношћу. После рата Табаковић се више није активно бавио пројектовањем и градњом. Држао је стручна и популарна предавања, био је дуго професор на уметничкој школи, бавио се фотографијом, дизајном, публицистиком, превођењем и, повремено, уређењем ентеријера (Позориште у Зрењанину, 1957. и уређење новосадске Поште, 1963). Школован на најбољим традицијама европске културе и архитектуре, Табаковић је посебно у градитељству Новог Сада оставио неизбрисиве трагове. Умро је 1. септембра 1971. у Новом Саду, а урна са његовим пепелом положена је у розалијум на београдском Новом гробљу. Архитектонски опус Ђорђа Табаковића заслужује детаљну монографску изложбу и обимнију монографију које би на најбољи начин представиле једног од најизразитијих представника српске модерне архитектуре настале између два светска рата у Војводини.

Предметна одредница: 

У Новом Саду Табаковић је, између осталог, пројектовао и извео: хотел „Парк“ и зграду Црвеног крста (1930), кућу породице Вермеш у Футошкој улици и Дом новосадске трговачке омладине (1931), Клајнову палату и зграду др Јовановића у улици И. Огњановића (1932), зграду дневног листа „Југословенски дневник“ у улици Ј. Ђорђевића и зграду друштва „Кора хлеба“ у улици С. Маринковић (1933), велику Танурџићеву палату (1934), сликовиту кућу Деђанских у Радничкој улици (1934), Соколски дом, данас Позориште младих (1935), Дечије склониште у Пионирској улици (1936), стамбену зграду Трговачке обртне банке, у близини Радничког дома (1938), хотел „Реx“ као доградњу Танурџићеве палате (1939), Шегртски дом (1940) и многе друге. По Табаковићевим пројектима у Зрењанину су подигнути Дечији дом (1935) и Берза рада (1939), у Суботици Берзу рада (1935), у Кикинди Ђачки и Соколски дом и др. За Српску православну цркву пројектовао је више мањих храмова у Стајићеву, Хоргошу, Руском Селу, Војводи Степи и Банатском Александровцу, а у Сремским Карловцима Патријаршијску библиотеку (1938). За римокатоличку цркву извео је више пројеката обнове и рестаурација.

Категорија: 
Личне информације: 
Највеће име новосадске модерне архитектуре. (3. маја 1897. Арад - 1. септембр 1971. Нови Сад)
Датум рођења: 
Monday, May 3, 1897
Место рођења и локација: 
Арад
Romania
46° 10' 12.8388" N, 21° 19' 12" E
Датум смрти: 
Wednesday, September 1, 1971
Место смрти и локација: 
Нови Сад
Serbia
45° 15' 0.9684" N, 19° 50' 56.2092" E
Пол: 
Мушки
Година рођења: 
1897
Држава рођења: 
Румунија
Назив: 
План Јерменске цркве
Cyrillic
Опис: 
Према жељи Марије Трандафил, за обнову Јерменске цркве је ангажован Ђерђ Молнар, најзначајнији новосадски градитељ у другој половини 19. века. Први план који је презентовао дародавки показује да је, у почетку, намеравао да обнови храм у барокном стилу, али је од те замисли одустао.
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Држава настанка културног добра: 
Србија
Историјат: 
У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Thursday, September 18, 2014
Креатор записа: 
Јованка Лекић
Материјал: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Година настанка културног добра: 
1872
Назив(оригинални): 
План Јерменске цркве
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Област: 
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Date: 

Будимпешта, 1829 – Нови Сад, 1899. ( Тачан датум рођења и смрти није дефинисан)

Биографија: 

У Новом Саду га срећемо непосредно после бомбардовања града где је дошао привучен послом око велике обнове града која је уследила током 1850-их година. Већ 1850. Молнар као грађанин Новог Сада подиже своју кућу на Трифковићевом тргу која и данас постоји. Већ у првој деценији после Буне Молнар је изградио на десетине приземних и спратних кућа у самом центру града. Прва велика грађевина на којој ради била је Реформаторска црква у Шафариковој улици коју подиже по пројекту будимпештанског архитекте и свештеника Мањуиа Имреа. Наредних деценија Молнар ће подићи више значајних градских објеката: Болницу (1867-1871), Српску основну школу (1871-1874), Грађанску дворану, прву зграду СНП-а (1871), Градску кланицу (1882). Данас постоји једино Милетићева школа у порти Николајевске цркве. Током последње деценије XIX века Молнар пројектује и гради своја животна дела уједно и највредније градске грађевине с краја века: Градску кућу (1893-1895) и Католичку цркву (1892-1895). Оба објекта подигнута су у китњастом еклектичком стилу; Градска кућа у неоренесансном а Католичка црква у неоготичком маниру. Молнар је, између осталог био и сувласник фабрике за производњу грађевинског материјала, дугогодишњи председник новосадског удружења занатлија и члан више одбора за градњу. Његове грађевине карактерише солидна техничка изведба и једноставан, еклектички стил, карактеристичан за градитељство јужних провинција.

 

 

Извор: 

 Иван Милинков Вањус

Категорија: 
Личне информације: 
Рођен је у Будимпешти где је изучио градитељски занат и постао баумајстер. Будимпешта, 1829 – Нови Сад, 1899.
Место рођења и локација: 
Будимпешта
Hungary
47° 29' 47.436" N, 19° 2' 2.346" E
Место смрти и локација: 
Нови Сад
Serbia
45° 14' 59.6076" N, 19° 50' 58.3728" E
Пол: 
Мушки
Година рођења: 
1829
Држава рођења: 
Мађарска
Назив: 
Плоча са фасаде Јерменске цркве
Cyrillic
Опис: 
Мермерна плоча са фасаде Јерменске цркве представља једини материјални остатак првог храма Јермена у Новом Саду, подигнутог 1746. године. Плоча је преживела бомбардовање града 1849. и поново је уграђена у уличну фасаду обновљеног храма 1872. године. Натпис на њој је исклесан на јерменском језику. Експонат је део изложбе "Јерменска црква у Новом Саду - избрисана баштина", ауторке Љиљане Лазић, историчарке уметности и музејске саветнице.
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Држава настанка културног добра: 
Србија
Историјат: 
У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Thursday, September 18, 2014
Креатор записа: 
Јованка Лекић
Материјал: 
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Година настанка културног добра: 
1746
Назив(оригинални): 
Плоча са фасаде Јерменске цркве
Место локалитета: 
Булевар Михајла Пупина
Нови Сад
Serbia
45° 15' 11.5236" N, 19° 50' 37.3128" E
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Област: 
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Познат је по својим смелим идејама. Значајан је неимар меморијалне архитектуре, спомен-обележја подигнутих у другој половини двадесетог века, жртвама фашизма у Другом светском рату, широм СФР Југославије. Најзначајнији споменици Богдана Богдановића налазе се у Београду, Јасеновцу, Гаравицама, Прилепу, Мостару и Крушевцу. Појава Богдан Богдановића на архитектонској сцени Србије је подједнако значајна за архитектуру и за скулптуру. Он уноси у скулптуру архитектуралност, која замењује преовлађујућу фигуративност. Такође, композиција архитектонског комплекса код њега постаје значајнија од композиције самог споменика. Његови споменици извиру из самог пејзажа и представљају архитектонску целину са природом и окружењем у којем се налазе. Богдановић је индивидуалиста, окренут ванвременским историјским узорима. Оно што је несумњиво и неспорно је да је Богдановић један од најколосалнијих аутора са ових простора, да су његова дела безвремена, односно, свевремена, да су настала не под утицајем тренда или стила, већ из дубине ауторове креативне личности.

Богдановић је такође веома значајан као писац. Његово дело на том пољу представља га као изузетног есејисту, аналитичара али и као приповедача. Значајни су његови бројни радови од међународног значаја о градовима и архитектури са митологистичким и симболистичким погледима и о „људској унутрашњој архитектури“. Написао је 25 књига и писао текстове које у последње време објављује у разним часописима као „El Pais“ и „Die Zeit“ из области архитектуре и урбанизма. Његове књиге су стилски и жанровски веома различите, али имају једно заједничко у себи: огроман набој духа, концентрацију енергије коју носе собом и преносе је на читаоце. Богдановић је интензивно писао, али је своје књиге издавао изван граница Србије, у Аустрији, Мађарској, Хрватској, Чешкој. Иако је био један од културних стожера српске архитектуре и културе уопште, Богдановић је, као и његови велики претходници, у својој каријери имао непрестане успоне и падове. Он је био бојкотован од својих колега професора на факултету, чак је био и „искључен“ са места предавача на Архитектонском факултету у Београду. У револту је напустио чланство у Српској академији наука и уметности. У периоду ратних превирања, држава му је одузела објекте у којима је водио Летњу школу архитектуре у Малом Поповићу. Недуго затим био је приморан и да напусти земљу, након чега се, резигниран, настанио у Бечу као политички емигрант. Основао је Сеоску школу за филозофију архитектуре у Малом Поповићу, надомак Београда, од милоште названу „Мистрија под орахом“. Зелена кутија“ је књига - кутија са цедуљицама, белешкама из његовог живота, после сукоба са Слободаном Милошевићем. Живео је са својом супругом у егзилу у Бечу од 1993. године, а од владе Аустрије је добио награду за животно дело.

 

 

Извор: 
Категорија: 
Личне информације: 
Aрхитекта, градитељ, уметник и филозоф, професор Београдског универзитета од 1973. године, градоначелник Београда од 1982. до 1986. (Београд, 20. август 1922. — Беч, 18. јун 2010)
Датум рођења: 
Sunday, August 20, 1922
Место рођења и локација: 
Beograd
Serbia
44° 49' 0.0012" N, 20° 28' 0.0012" E
Датум смрти: 
Friday, June 18, 2010
Место смрти и локација: 
Beč
Germany
48° 31' 25.5864" N, 9° 3' 46.4328" E
Пол: 
Мушки
Година рођења: 
1922
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Date: 

(није дефинисан тачан датум рођења, рођен је 1835)

Биографија: 

Студирао је у Будимпешти. Као архитекта радио од 1859, а у периоду 1869—90. у Министарству грађевина у Београду. Радио је у земљама Аустроугарске и у Србији. Највећи број грађевина подигао је у Београду: зграду Народног позоришта 1869—70, Нови двор 1881—84. (данас седиште Скупштине града Београда), 126 јавних и приватних зграда, затим зграду Црвеног крста, апотеку Делини на Зеленом венцу, зграду бившег Министарства просвете (раније Улица маршала Тита 2). Ван Београда пројектовао цркве у Лозници 1871. и Ритопеку 1872—73, а у иностранству хотел Бауер у Ишлу (Ischl) и Вертхајмове радничке куће у Бечу. Бавио се и хортикултуром: његово дело је парк на Калемегдану.

Типичан је представник историјских стилова од ренесансе до неокласицизма. Бугарски је био најзначајнији архитекта свога времена у Србији.

 

Извор: 
Категорија: 
Личне информације: 
Најпознатији српски архитекта. (Прешов, мађ. Eperjes, 1835 — Београд, 11. август 1891)
Место рођења и локација: 
Prešov
Hungary
48° 59' 52.4616" N, 21° 14' 22.5852" E
Датум смрти: 
Tuesday, August 11, 1891
Место смрти и локација: 
Beograd
Serbia
44° 49' 0.0012" N, 20° 28' 0.0012" E
Пол: 
Мушки
Битне локације: 
Beograd
Serbia
44° 49' 0.0012" N, 20° 28' 0.0012" E
Година рођења: 
1835
Држава рођења: 
Мађарска
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Студирао је архитектуру у Београду од 1945. до 1950. године. Најпре је радио у Југопројекту, а од 1957. године је дошао на Архитектонски факултет у Београду најпре као асистент, а од 1973. као редовни професор. Био је члан дописни члан САНУ од 1976. и редовни од 1983. Његови радови се одликују прецизношћу и јасним пропорцијама. Главна дела пројектовао је са арх. Иванком Распоповић: Музеј савремене уметности у Београду (Октобарска награда 1965. године), Спомен музеј „Крагујевачки октобар у Крагујевцу, стамбени солитери на Булевару револуције, Дом пионира у Београду, управна зграда Фабрике вискозе у Лозници и др.

Извор: 
Предметна одредница: 

Био је српски архитекта и академик САНУ и професор Архитектонског факултета у Београду један од најбољих послератних архитеката у Југославији.

Категорија: 
Личне информације: 
Српски архитекта и академик САНУ и професор Архитектонског факултета у Београду један од најбољих послератних архитеката у Југославији. (Београд, 3. децембар 1923 — Београд, 25. новембар 2005)
Датум рођења: 
Monday, December 3, 1923
Место рођења и локација: 
Београд
Serbia
44° 49' 0.0012" N, 20° 28' 0.0012" E
Датум смрти: 
Friday, November 25, 2005
Место смрти и локација: 
Београд
Serbia
44° 49' 0.0012" N, 20° 28' 0.0012" E
Пол: 
Мушки
Институција: 
Година рођења: 
1923
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Основно и средње образовање Брашован стиче у родном месту, а затим, 1906. године уписује Архитек­тонски факултет Техни­­ч­ког универзитета у Будимпешти. Систем наставе на факултету био је организован кроз осам семестара, а након друге године студија полагао се строги (стручни) испит, што је иначе у то време била уобичајена процедура на свим техничким факултетима и академијама у Средњој Европи. Дипломски рад (који се састојао од дипломског пројекта и завршног испита) положио је 30. септембра 1912. године са оценом „одличан“. Наредних шест година провешће радећи у просла­вљеном Архитектонском атељеу „Тери и Погањ“ у Будимпешти. Након рата враћа се у отаџбину. Неколико година је био запослен на месту градског архитекте у Великом Бечкереку. Отуда је Брашованово дело било поприлично заступљено у овом граду (Соколски дом, вила на Бегеју, адаптација Позоришта), као и у околини (Црква у Орловату). Међутим, већ почетком двадесетих година прошлог века, Брашован ће своју афирмацију потпуно везати за Београд. У престоници је са својим кумом архитектом Миланом Секулићем основао фирму „Архи­тект“, где је он радио као главни пројектант. Фирма се бавила и извођачким радовима. Од 1925. године Секулић формира грађевинску фирму која се бави предузимачким и извођачким пословима, а Драгиша Брашован од тада ради самостално, под фирмом „Архитекта Драгиша Брашован“, искључиво пројектантске услуге. Оно по чему је Брашован највише вреднован у историји српске архитектуре везује се за потоњи период, када своје сјајно академско образовање оставља по страни и прихвата основне постулате надолазеће, модерне архитектуре. Тада настају и ње­го­ва најзначајнија дела: Зграда ИВ Војводине у Новом Саду (Бановина), зграда команде ваздухопловства у Земуну, зграда Држав­не штампарије и хотела „Метропол“ у Београду. Поред тога пројектовао је низ стамбених зграда и породичних кућа.

 

Извор: 
Предметна одредница: 

Оно по чему је Брашован највише вреднован у историји српске архитектуре везује се за потоњи период, када своје сјајно академско образовање оставља по страни и прихвата основне постулате надолазеће, модерне архитектуре. Тада настају и ње­го­ва најзначајнија дела: Зграда ИВ Војводине у Новом Саду (Бановина), зграда команде ваздухопловства у Земуну, зграда Држав­не штампарије и хотела „Метропол“ у Београду.

Категорија: 
Личне информације: 
Aрхитект, један од пионира српске модерне архитектуре. (Вршац, 25. мај 1887 — Београд, 7. април 1965)
Датум рођења: 
Wednesday, May 25, 1887
Место рођења и локација: 
Вршац
Serbia
45° 7' 0.0012" N, 21° 18' 0" E
Датум смрти: 
Wednesday, April 7, 1965
Место смрти и локација: 
Београд
Serbia
44° 49' 0.0012" N, 20° 28' 0.0012" E
Пол: 
Мушки
Година рођења: 
1887
Држава рођења: 
Србијa
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Рођен је као четрнаесто дете у породици Радe и Анђелије Курепе, 16. августа 1907. године у Мајским Пољанама близу Глине. Дипломирао је математику и физику на Универзитету у Загребу 1931. године. Следеће године уписао је Француски колеџ (фр. College de France) У Паризу, а 1935. одбранио докторску дисертацију под називом "Ensembles ordonnées et ramifiés на Сорбони", пред комисијом коју су чинили Пол Монтел, Арно Денжу и његов ментор, Морис Фреше. У математику је увео операцију левог факторијела. Поставио је такозвану Курепину хипотезу, али за ово тврђење није могао да пронађе доказ. Тек 11 година после његове смрти, два француска математичара су пронашла доказ Курепине хипотезе. У периоду од 1937. до 1965. радио је као професор на Универзитету у Загребу, а од 1965. до 1977. био је редовни професор тадашњег Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. Ђуро Курепа је 15. децембра 1988. постао редовни члан Српске академије наука и уметности.

Извор: 
Предметна одредница: 

Дипломирао је математику и физику на Универзитету у Загребу 1931. године. Следеће године уписао је Француски колеџ (фр. College de France) У Паризу, а 1935. одбранио докторску дисертацију под називом Ensembles ordonnées et ramifiés на Сорбони, пред комисијом коју су чинили Пол Монтел, Арно Денжу и његов ментор, Морис Фреше.

Поставио је такозвану Курепину хипотезу, али за ово тврђење није могао да пронађе доказ. Тек 11 година после његове смрти, два француска математичара су пронашла доказ Курепине хипотезе.

Категорија: 
Личне информације: 
Био је српски математичар, професор универзитета и академик САНУ. (Мајске Пољане код Глине, 16. август 1907 — Београд, 2. новембар 1993)
Датум рођења: 
Friday, August 16, 1907
Место рођења и локација: 
Глинa
Croatia
45° 20' 5.6112" N, 16° 5' 41.8956" E
Датум смрти: 
Tuesday, November 2, 1993
Место смрти и локација: 
Београд
Serbia
44° 48' 42.426" N, 20° 27' 34.2648" E
Пол: 
Мушки
Институција: 
Битне локације: 
France
Година рођења: 
1907
Држава рођења: 
Хрватска
Subscribe to RSS - Архитектура