Завршио је Академију ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Паризу. Његове надреалистичке визије, постављене углавном у ренесансни амбијент истичу се израженим натурализмом. Године 1991. је изабран за члана ван радног састава САНУ.

Један је од чланова групе Медиала.
Ожењен је Наташом, ћерком Кирила и Вере Јанчић. Имају ћерке Адријану и Тијану.

Српски сликар и графичар, дописни члан САНУ. Завршио је четири разреда гимназије и уметничку школу у Београду 1905. године и дипломирао на минхенској сликарској академији 1909. године и те исте године је постављен за предавача цртања акта и главе на уметничкој школи у Београду. Предавао је на Академији ликовних уметности, данас је то Факултет ликовних уметности у Београду. Учествовао је на свим изложбама „Ладе“ и другим изложбама у Београду, а излагао је и у Великом салону у Паризу где је боравио на студијама. Специјализирао се за цртеж оловком и уживао је велику репутацију у Србији и у свету.

Професор Уметничке школе у Београду, а касније је био један од оснивача и први ректор Уметничке академије. Његов опус обухвата портрете, бисте, монументалне скулптуре, јавне и надгробне споменике, а једно од његових најпознатијих дела је скулптура „Играли се коњи врани“ која је израђена од бронзе и 1939. године постављена испред тадашње Скупштине (данашњи Дом народне Скупштине), у Београду.
Тома Росандић са родио у Сплиту, у породици радника каменоресца и зидара. После завршене основне школе, ради у радионици сплитског каменоресца Билинића, где се упознаје са Иваном Мештровићем. Школовао се у Бечу, у атељеу Ивана Мештровића. Пред Први светски рат настанио се у Београду. У току рата повлачио се са српском војском, те је ратне године провео у емиграцији . Након окончања Првог светског рата, Росандић постаје професор на Уметничкој школи у Београду. Он је 1929. године, направио кућу у улици Љубе Јовановића број 3, у којој је током наредних деценија живео и радио. Завештао ју је Београду, тако да се у њој, од 1963. године, налази музејска поставка која садржи аутентичан намештај, прибор и лична документа Томе Росандића, као и део његових радова.
Један је од оснивача Уметничке академије у Београду 1937. године и био је њен први ректор. Члан Српске краљевске Академије је постао 2. марта 1946. године, а редовни члан Одељења ликовних и музичких уметности САНУ је постао 22. марта 1948. године.

Студирао је архитектуру у Београду од 1945. до 1950. године. Најпре је радио у Југопројекту, а од 1957. године је дошао на Архитектонски факултет у Београду најпре као асистент, а од 1973. као редовни професор. Био је члан дописни члан САНУ од 1976. и редовни од 1983. Његови радови се одликују прецизношћу и јасним пропорцијама. Главна дела пројектовао је са арх. Иванком Распоповић: Музеј савремене уметности у Београду (Октобарска награда 1965. године), Спомен музеј „Крагујевачки октобар у Крагујевцу, стамбени солитери на Булевару револуције, Дом пионира у Београду, управна зграда Фабрике вискозе у Лозници и др.

Српски вајар и академик Српске академије наука и уметности. По завршеној Реалци уписао је Велику школу у Београду, где на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студира годину дана. Студије прекида због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прелази у Минхен и наставља студије на Академији, у класи проф. М. Видмана. Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на Ecole des Beaux Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890. Враћа се у Србију и током 1891. ради као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново је отишао у Париз, где је остао до 1903. Поново се вратио у Београд где је постао професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина. Он је један од оснивача сликарског друштва "Лада" и њен члан до 1910. Био је и члан уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан "Ладе", све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда. Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду. Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: споменик Јосифу Панчићу (1891) у Универзитетском парку у Београду; споменик кнезу Милошу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.год.

Уређивао је часописе Седмицу, Српски дневник и Даницу. Први број "Данице" је изашао 20. фебруара 1860, а посљедњи 20. аугуста. 1872. Излазио је десетодневно у Новом Саду, с прекидом од августа 1871. до маја 1872. Ђорђе Поповић је покренуо и уређивао овај часопис од првог броја до августа 1871.По том часопису је добио и надимак "Даничар".

За кореспондентног чланка "Друштва српске словесности" изабран је 21. јануара 1862. За дописног члана "Српског ученог друштва" именован је од оснутка 29.маја 1864. За редовитог члана изабран је 30. јануара 1885. и то у "Одбору за филозофске и филолошке науке". Почасни члан Српске краљевске академије постао је 15. новембра 1892.

Даничарева улица у Београду носи име по Поповићевом надимку.

Занат изучава у Сремским Карловцима и Београду,  школовање наставља на Богосовији. Завршио је Ликовну академију у Минхену где је и остао до 1883. Ту су настала његова прва дела под утицајем немачког реализма: Утопљеница, Анатом, Писац јеванђеља. Од 1883. живео је у Србији и ту су настале идиличне слике: Пејзаж са Косова поља, Из околине Чачка, Из Лесковца, Студеница, Жича, итд. Насликао је и више иконостаса, од којих посебну пажњу заслужују онај у Чуругу и у нишкој Саборној цркви. Нишки иконостас није завршио јер су његове слике сматране исувише профаним, посебно слика Смрт кнеза Лазара, која никада није постављена на иконостас. У пожару 12. октобра 2001. изгорео је Саборни храм у Нишу, а са њиме и овај вредни иконостас са једанаест икона Ђорђа Крстића. Међу његовим најбољим делима су: Анатом, пејзаж Бабакај, Аласка врата, Свети Сава благосиља децу, Смрт кнеза Лазара. 30. јануара 1884. постао је члан Српског ученог друштва, а 1892. почасни члан Српске краљевске академије. Умро је и Београду 30. октобарa 1907. године.

Рођен је као четрнаесто дете у породици Радe и Анђелије Курепе, 16. августа 1907. године у Мајским Пољанама близу Глине. Дипломирао је математику и физику на Универзитету у Загребу 1931. године. Следеће године уписао је Француски колеџ (фр. College de France) У Паризу, а 1935. одбранио докторску дисертацију под називом "Ensembles ordonnées et ramifiés на Сорбони", пред комисијом коју су чинили Пол Монтел, Арно Денжу и његов ментор, Морис Фреше. У математику је увео операцију левог факторијела. Поставио је такозвану Курепину хипотезу, али за ово тврђење није могао да пронађе доказ. Тек 11 година после његове смрти, два француска математичара су пронашла доказ Курепине хипотезе. У периоду од 1937. до 1965. радио је као професор на Универзитету у Загребу, а од 1965. до 1977. био је редовни професор тадашњег Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. Ђуро Курепа је 15. децембра 1988. постао редовни члан Српске академије наука и уметности.

Основну школу је завршио у родном месту. Пошто је у међувремену избио Други светски рат, прекинуо је школовање и 1941. са 16 година отишао у партизане. Носилац Партизанске споменице 1941. Током рата више чланова његове породице је убијено. Гимназију је завршио у Сарајеву 1946. године, а право је студирао у Сарајеву и Београду. Дипломирао је 1952, а докторирао 1959. године.
Каријеру је почео 1954. године као асистент на Правном факултету у Сарајеву, а убрзо је постао и ванредни професор. Године 1962. постао је виши саветник и Институту друштвених наука у Београду.
Године 1968. био је један од предводника студентског протеста, а 1974. је због „неподобности“ удаљен са факултета.
Од 1985. је био дописни, а од 1994. редовни члан Српске академије наука и уметности. Уз др Драгољуба Мићуновића један је од високих интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке у децембру 1989. године.
Љубомир Тадић је имао ћерку Вјеру и сина Бориса Тадића, бившег председника Србије.

Кратко време, одмах после рата, радио је у редакцији издавачког предузећа „Просвета“. Као гимназијски професор предавао је 13 година а онда је после два полтичка хапшења бива без осуде пензионисан.Рођен у Ћуприји, школован у Француској - Греноблу и Ници, Филозофски факултет започео у Паризу, завршио у Београду. Као младић, преживео, повлачење преко Албаније! Био сарадник у авангардним часописима „Зенит“ и „Путеви“. Био потписник манифеста и и један од покретача и уредника алманаха „Немогуће-Leinpossible". Ту је објавио фотоколаж Мутан лов у бистрој води. Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу „Положај надреализма у друштвеном процесу“. Сарађивао са Александром Вучом - фотомонтаже и роман Глуво доба. Након надреалистичког експеримента, Матић је свој поетски израз пронашао у мисаоној и интелектуалној поезији. Његови есеји одликују се прецизношћу израза, широком ерудицијом и стилском јасноћом. Почетком рата је ухапшен и неко време провео у Бањичком логору. Прву самосталну књигу, збирку есеја „Један вид француске књижевности“ (1952), објавио је тек у педесетчетвртој години живота. Прву песничку књигу, "Багдала" (1954), у педесетшестој. Касније, све до смрти , био је плодан у обе области, и у поезији и у есејистици. Као надреалиста, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. У првој фази обележја његове поезије су: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Разрачунавао се не само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Тако су настале његове најпознатије, „антипесме“ – Годишња доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др, у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи.
За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 28. маја 1970.
Спомен плоча, библиотека, „Матићеви дани". У Улици Војводе Добрњца, у Београду, је откривена спомен-плоча на згради, где је дуго живео. Обележје је постављено у склопу велике акције “Вратимо дуг писцима” коју воде Министарство културе и “Вечерње новости”. “Завојитим степеништем које води до другог спрата зграде у Војводе Добрњца 26, где је столовао, сањао, писао и разговарао Душан Матић, знаменити српски и европски песник, романсијер, есејиста, преводилац, на прстима су се успињали, готово ритуално, млади песници, глумци, путници намерници, боеми и мондени... Долазили су у ову јединствену причаоницу са узбуђењем ишчекујући тај неописиви разговорни дрил јер - овде се учило разговору...” Рекао је др Драшко Ређеп, приликом откривања спомен-плоче на улазу зграде у којој је Матић провео 39 година, од 1941. до смрти 1980. године. У његовом родном граду. Песник, мислилац, преводилац, романсијер, есејиста и прозаиста, један од покретача надреализма у српској књижевности.  
У Ћупријском музеју постоји соба Душана Матића препуна личних предмета великог песника.