Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953. Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева. Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. САНУ га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба. Референтне институције у Хрватској га сматрају хрватским песником.

Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.

Постаје сенатор, 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих“. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Потомци Гундулића бивају протерани из Дуборвника као Срби-католици почетком 20. века тражи се извор од 06. 2011.

Џиво Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, књижевну фигуру која је и данас непозната српском језику.

Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога“ и пастирска игра (пасторала) „Дубравка“. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида“, прерада „Просерпина уграбљена“ и превод „Аријадна“. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове“, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех“.

Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра“ од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.

„Дубравка" је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве“ (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством.

Рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, - Црногорке . Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон али је отац мађаризовао своје презиме тј. променио га у Киш. До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност. Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Умро је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Своје прве радове је објавио 1953. године и то:
Опроштај с мајком – Омладински покрет. XII: 3 (1. април 1953) 4.
Сјутра – Пјесма о Јеврејки: мотив из 1941. – Сусрети. I: 3 (април 1953) 147.
Одјек из дјетињства – Омладински покрет. XII: 10 (15. јул 1953) 7.
Сусрет с мајком у јесен – "Kraju mog djetinjstva...". – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223.
Црвени бик – Сусрети. I: 7-8 (1953) 465-466.

Као студент, објављивао је песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима у чијем је уредништву био од октобра 1957. године до априла 1960. године. Његов први роман, „Псалм 44“, настао је 1955. године, а потом и Мансарда, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда. „Роман Башта, пепео“ је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Ендре Адија. Књига прича Рани јади, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног циклуса.Роман Пешчаник објављен је 1972. године и добио је НИН-ову награду коју је неколико година касније Киш вратио. Исте године је објавио збирку есеја По-етика. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године када је изашла друга књига збирке По-етика (интервјуи). Гробницу за Бориса Давидовича чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу, наводно због плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш је написао Час анатомије. Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добио је награду Иван Горан Ковачић. Есејистичко-полемички спис Час анатомије објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку проповедака Енциклопедија мртвих Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio letterario Tevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године је добио и Авнојеву награду. Амерички ПЕН доделио му је 1989. године награду Bruno Schulz Prize. Данило Киш је умро у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду по православном обреду. Његова постхумна издања из 1990. године су:
Живот, литература (есеји, разговори, део рукописне заоставштине), дело је издато у Сарајеву.
Горки талог искуства (интервјуи), дело је издато у Сарајеву.
Годину дана касније, у Београду је објављена књига Песме и препеви.
У књизи Породични циклус 1993. године објављене су, хронолошким редом, три књиге Кишовог аутобиографског циклуса: Рани јади, Башта, пепео и Пешчаник. Његова недовршена књига прича Лаута и ожиљци издата је 1994. године у Београду, а текстови из заоставштине Складиште излазе 1995. године на шездесетогодишњицу Кишовог рођења. Сабрана дела Данила Киша објављена су 1995. године у четрнаест томова и преведена су на све значајније светске језике.

Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.
Рекла је Исидора Секулић на билборду код отвореног тржног центра, Нови Београд, јули 2010.

"Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле".
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака.

Bажнијa дела: Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника; Писма из Норвешке (1914) — путопис; Из прошлости (1919); Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман; Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке; Записи (1941); Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји; Записи о моме народу (1948); Његошу књига дубоке оданости (1951); Говор и језик, културна смотра народа (1956).

У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића. Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце“. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корене“, „Деобе“, „Време смрти" (тетралогија), „Време зла“ ("Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб“ којим су обилазили афричке земље. Године 1968. отвара питање Косова чиме изазива позорност чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру“. Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године. Смењен је годину дана касније (31. мај 1993) тајним гласањем оба већа Савезног парламента после сукоба са Слободаном Милошевићем.
Ћосић је своју борбу против комунизма наставио и после смењивања са места председника СРЈ. Био је један од ретких академика који су се осмелили да говоре на протестним скуповима 1996—1997.
Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније је изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.
Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година. Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.
Поводом Ћосићевог 80-ог рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.
Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).
Ћосићев књижевни рад
Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера. Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику.
Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција“ и 1966. есеје „Одговорности“. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка“, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње“ (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти“ у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени“, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће“, а потом трилогију „Време зла“ („Верник“ 1984, „Грешник“ 1985. и „Отпадник“ 1986), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романексни живот у „Времену смрти“. Тако је „Временом смрти“ и „Временом зла“ попуњена празнина између романа „Корени“ и романа „Деобе“ и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна свега, 1996. године долази дело „Време власти“, у којем се наставља повест започета романом „Корени“.
У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе“. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992 — 1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века.
Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века“, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање“. Године 2004. излази књига „Косово“, 2005. године „Пријатељи“, затим 2007. „Време власти 2“, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија“,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку"; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету.
Награде и признања
Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауерат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича и Живојина Павловића, један је од тројице књижевника који су ову награду добили више пута.
Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.
Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.
Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.
Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.
Поводом 70-ог рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду.
Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара“.
Добрица Ћосић је номинован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.  и 2011. 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски "Гардијан", пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду. Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.
Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти“. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.

Рођен је у Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915, а умро у Београду, СР Србија, 26. март 1984. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бања Луци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота. У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.
Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.
Почетком 1950.-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.
Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.
Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.
Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено рађање домовине“.
Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

Рођен је у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици од оца Аврама и мајке Катарине, где је провео рано детињство а делом и код баке по мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године.

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.
У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.