Благоје (Cимe) Бранчић (Бачко Петрово Село, 10. мarta 1860 — Нови Сад, 7. јул 1915), песник и преводилац. У Бачком Петровом Селу је завршио основну школу и наставио школовање у Новом Саду, уписавши се у гимназију. У времену између 1873. и 1881. године Благоје је завршио гимназију, па је одлучио да студира философију у Бечу, где је провео 1881/82. годину. Током 1882. отишао је у Колoжвар (Румунија), где је наставио студије, а већ следеће године је у Прагу. Исте године је и у Будимпешти. Ту је дипломирао 1885. године латински и књижевност.

Одмах почиње да ради као суплент у Српској Гимназији у Новом Саду до 1895. године, када постаје професор у истој гимназији. Те 1895. године се оженио Даницом Димитријевић из Новог Сада. Познавао је добро латински и грчки, а говорио мађарски немачки и чешки. Међутим, релативно је мало радио јер је већ са 48 година пензионисан (1908. године) због болести. Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду.

Благоје Бранчић је врло рано почео да се бави поезијом. Већ са 16 година објављује у „Јавору“ прве песме, сонет „При поласку“.

Поред својих оригиналних песама, Благоје се бавио и превођењем са мађарског и немачког. Тако је са мађарског преводио: Петефија, Аранија, Верешмартија, Ђулаиа и друге, а са немачког: Гетеа, Шилера, Хајнеа, Ајендорфа, Лифтвера, Мозентала и др. Своја дела штампао је у „Јавору“ од 1876. па све до 1910. године.

Осим у „Јавору“ објављивао је и у следећим листовима: „Стражилову“, „Летопису Матице српске“, „Бранковом колу“, „Женском свету“, „Српским илустрованим новинама“, „Српчету“, „Грађанину“, „Цетуњском вјеснику“, „Гласу Црногорца“, „Малом журналу“, „Голубу“, „Споменику“, „Српству“, „Спопеници“ о стогодишњици српске православне гимназије у Новом Саду 1910. године и „Добротвору“, исте 1910. године.

Српске народне песме и расправе о Шандору Петефију и Верешмартију на мађарском језику објавио је у „Летопису Матице српске“ (192 1897, 202 1900, 211 1902. године).

Благоје Бранчић је умро у Новом Саду 7. јула 1915. године.

Душан Попов је рођен у Мокрину, школовао се у Новом Саду, а докторирао на Филозофском факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави 1945. године у листовима „Слободна Војводина“ (данашњи „Дневник“) и „Глас омладине“. У листу „Дневник“ прешао је пут од млађег сарадника до заменика главног уредника. Као млад новинар постављен је за главног уредника културне институције Трибина младих. Године 1972. био је први главни уредник тек основане Телевизије Нови Сад. Дуго година био је члан управног и извршног одбора Матице српске, а у три мандата и њен секретар. У Стеријином позорју је био први генерални секретар. Највише градско признање, Фебруарска награда Новог Сада, Попову је припала јер је свој животни и радни век посветио изучавању историјске грађе и новосадске културе. Аутор је „Енциклопедије Новог Сада“, дела које се састоји од 30 томова, а чланови ресорне градске комисије су образложили да је Нови Сад, захваљујући Попову, један од ретких градова који имају своју енциклопедију.

Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.

У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.
Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруарa 1924.

После завршене гимназије у Сремским Карловцима и Сегедину, студије је наставио у Пешти, где је докторирао на филозофији 1836. године, а 1840. године на праву. Бавећи се адвокатуром, од 1842. године до 1847. године је уређивао "Летопис Матице српске", који је тада још излазио у Пешти. Револуционарне 1848. године био је иницијатор и сазивач скупштине Срба у Пешти која је имала задатак да с обзиром на опште политичке прилике у Аустрији, формулише српске захтеве. Исте године, учествовао је и на мајској скупштини у Сремским Карловцима, на којој је установљена Карловачка патријаршија и митрополит Јосиф Рајачић. Као политичар умерено либералних схватања, истакао се иступањима у заједничком Угарском сабору, где је био близак идејама Светозара Милетића. За време боравка у Загребу, као драмски писац био је постављен за управитеља Земаљског казалишта, где је успешно сарађивао са позоришним реформатором, писцем и глумцем Јосипом Фројденрајхом. О тој сарадњи оставио је драгоцена сведочанства у својој "Автобиографија", коју је издала Матица српска у Новом Саду. Књижевно стваралаштво започео је лирским песништво романтичне инспирације, а више успеха је показао у драмама са национално-историјском тематиком какве су „Херцег-Владислав“, „Немања“, „Милош Обилић“ и „Звонимир“. Оне су му донеле популарност какву је код Срба имао још једино Стерија Поповић. Суботић је посебну пажњу обраћао на чистоту сценског говора. Говорећи о језику којим се говорило на бини у Загребу и Новом Саду, он у "Аутобиографији" каже: „Не може се потпуно уживати ни тамо ни овде, али се даје гледати и оно што дају на загребачкој позорници и оно што се представља од Новосадског народног друштва ".У Нови Сад је прешао 1868. године, где се бавио адвокатуром. Ту је био биран за председника Матице српске и прочелника „Друштва за Српско народно позориште“. Својим деловањем је успешно повезивао српске и хрватске културне и политичке центре као што су Нови Сад, Загреб, Осијек и Београд, где је, такође, боравио неко време. Син Јована Суботића је др Војислав Суботић, водећи српски хирург с краја 19. - почетка 20. века и један од оснивача Медицинског факултета у Београду. У Музеју града Београда налази се легат Јована Суботића, који је музеју даровао његов унук, Иван В. Суботић. Сматра се највећим полиграфом међу писцима свог доба. Писао је лирске песме, класицистичке оде и елегије, херојске песме, романтичне епове, сентименталне приповетке, критике, радове из теорије и историје књижевности, чланке разне садржине, огледао се у роману, написао опсежну аутобиографију, састављао, уз то, чланке антологије, школске уџбенике, два пута био уредник Српског летописа. Од 1861. године до краја живота учествује у политичком животу Угарске, нарочито Хрватске и Војводине. Шездесетих година, у доба цветања романтичне драме, он је један од њених најплоднијих представника. Песме су му под јаким утицајем народне поезије. Године 1838. штампао је спев „Потопљена Пешта“. Песничка слава му је опала одмах после појаве Бранка Радичевића. Као драмски писац узимао је предмете из новије српске и хрватске историје, али ни драме му се нису могле одржати поред дела Јована Стерије Поповића и Лазе Костића. У своје време слављен је његов романтични еп „Краљ Дечански“ (1846). Пред крај живота, у доба доминације прозе, написао је роман „Калуђер“ (1881).

У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, „Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у Новом Саду. Песник Мика Антић, у једном разговору је рекао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних, како је говорио, који су ми остали добри и вечити пријатељи. У дечјој литератури, на пример, како је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу, Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари које одрасли људи не примећују. Он пише о ситницама које човека окружују а које он није у стању да примети оптерећен свакодневним животним активностима.У обраћању деци он каже „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“. Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“. Писао је драмска дела и један рото роман.  За сва дела добио је многобројна признања као што су: две „Невенове“ награде, награду за животно дело у поезији за децу, Горанову награду, награду Стеријиног позоришта, Златну арену за филмски сценарио, награду Ослобођења Војводине, Орден заслуга за народ.

Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији од 1848—1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га неимаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.

Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које поклања манастиру.
Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. године, у периоду после Бечког рата 1683-1699. Отац му се звао Јован.
Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет. Oдломак:
Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Изашао је само један број. У предговору у виду манифеста Орфелин износи основну идеју грађанске просвећености, идеју демократизације културе, да наука треба да служи потребама обичног човека, а књижевност и филозофија да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима. То је прва српска световна и грађанско-просветитељска књига.
Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик. Јован Деретић га сматра, уз Јована Рајића, најзначајнијим писцем рускословенске епохе у српској књижевности.
Захарије Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце. Друго издање било је 1797. Аутор је и првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.
„Велики српски травник“, „Искусни подрумар“
Свети Лазар, велики кнез српски, Орфелинов бакрорез из 1773.
Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба. Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику. Тек сто година касније (1883.) Српски архив за целокупно лекарство штампало је као посебно издање „Лековито биље у Србији“ од др Саве Петровића.
Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.
Постоји културна група „Круг Орфелин“
Награда „Захарија Орфелин“ додељују се на Међународном салону књига у Новом Саду за најбољу ликовну и техничку опрему књига издатих између два Салона.
Постоји издавачка кућа „Орфелин“ у Новом Саду
Умро је 19. јануара 1785. у Новом Саду, на Сајлову.

Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године. Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио. Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и29.06.19 загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962.). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења. Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923.-2000.) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.

Кратко време, одмах после рата, радио је у редакцији издавачког предузећа „Просвета“. Као гимназијски професор предавао је 13 година а онда је после два полтичка хапшења бива без осуде пензионисан.Рођен у Ћуприји, школован у Француској - Греноблу и Ници, Филозофски факултет започео у Паризу, завршио у Београду. Као младић, преживео, повлачење преко Албаније! Био сарадник у авангардним часописима „Зенит“ и „Путеви“. Био потписник манифеста и и један од покретача и уредника алманаха „Немогуће-Leinpossible". Ту је објавио фотоколаж Мутан лов у бистрој води. Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу „Положај надреализма у друштвеном процесу“. Сарађивао са Александром Вучом - фотомонтаже и роман Глуво доба. Након надреалистичког експеримента, Матић је свој поетски израз пронашао у мисаоној и интелектуалној поезији. Његови есеји одликују се прецизношћу израза, широком ерудицијом и стилском јасноћом. Почетком рата је ухапшен и неко време провео у Бањичком логору. Прву самосталну књигу, збирку есеја „Један вид француске књижевности“ (1952), објавио је тек у педесетчетвртој години живота. Прву песничку књигу, "Багдала" (1954), у педесетшестој. Касније, све до смрти , био је плодан у обе области, и у поезији и у есејистици. Као надреалиста, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. У првој фази обележја његове поезије су: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Разрачунавао се не само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Тако су настале његове најпознатије, „антипесме“ – Годишња доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др, у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи.
За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 28. маја 1970.
Спомен плоча, библиотека, „Матићеви дани". У Улици Војводе Добрњца, у Београду, је откривена спомен-плоча на згради, где је дуго живео. Обележје је постављено у склопу велике акције “Вратимо дуг писцима” коју воде Министарство културе и “Вечерње новости”. “Завојитим степеништем које води до другог спрата зграде у Војводе Добрњца 26, где је столовао, сањао, писао и разговарао Душан Матић, знаменити српски и европски песник, романсијер, есејиста, преводилац, на прстима су се успињали, готово ритуално, млади песници, глумци, путници намерници, боеми и мондени... Долазили су у ову јединствену причаоницу са узбуђењем ишчекујући тај неописиви разговорни дрил јер - овде се учило разговору...” Рекао је др Драшко Ређеп, приликом откривања спомен-плоче на улазу зграде у којој је Матић провео 39 година, од 1941. до смрти 1980. године. У његовом родном граду. Песник, мислилац, преводилац, романсијер, есејиста и прозаиста, један од покретача надреализма у српској књижевности.  
У Ћупријском музеју постоји соба Душана Матића препуна личних предмета великог песника.

Родио се у Нишу 29. јануара 1934. године.  Бранков отац Глигорије (1907) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња код Дрниша у Хрватској. Имао је и брата Драгишу чијим залагањем је за живота и после песникове смрти сређена и сачувана Бранкова заоставштина „Вожд Карађорђе“ у Нишу. Од 1949. до 1953. године Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професорима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“ . Године 1953. из Ниша је отишао у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић... настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство симболиста и надреалиста. Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање. Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)... Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Октобарске наградекоја је била једна од најпресижнијих награда која се додељивала у то време. Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.
По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима због проблема „узрокованих љубавним јадом“, напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највераоватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.
Трагично је преминуо у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. Године, нађен је обешен о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања, да ли је узрок његове смрти убиство или самоубиство.