Рођен је 26. новембра 1920. године у Черевићу. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1948. године, а затим је неко време био сарадник Мајсторске радионице Томе Росандића. Први пут је излагао 1949. године. Имао је више самосталних изложби у Београду и Новом Саду. Учествовао је на бројним скупним изложбама Удружења ликовних уметника Србије, Удружења ликовних уметника Војводине, Медитеранском бијеналу у Александрији, Међународном бијеналу скулптуре на отвореном у Антверпену, Октобарском салону у Београду, Салону у Ријеци, Тријеналу у Београду, те на више репрезентативних изложби савремене југословенске уметности у Бриселу, Паризу и другде. Био је припадник ликовне групе „Простор 8“. Бавио се педагошким радом и деловао као професор на сликарском одсеку Више педагошке школе у Новом Саду. Аутор је бројних скулптура и споменика.
Нека од његових дела:
Споменик „Стрељаним родољубима“, Жабаљ 1962.
Споменик жртвама рације „Породица“, Нови Сад 1971.
Споменик жртвама рације, Чуруг
Споменик деци-жртвама рације „Мајка и дете“, Чуруг
Спомен-парк Сремски фронт
Нека од његових дела:
Споменик „Стрељаним родољубима“, Жабаљ 1962.
Споменик жртвама рације „Породица“, Нови Сад 1971.
Споменик жртвама рације, Чуруг
Споменик деци-жртвама рације „Мајка и дете“, Чуруг
Спомен-парк Сремски фронт
Професор Уметничке школе у Београду, а касније је био један од оснивача и први ректор Уметничке академије. Његов опус обухвата портрете, бисте, монументалне скулптуре, јавне и надгробне споменике, а једно од његових најпознатијих дела је скулптура „Играли се коњи врани“ која је израђена од бронзе и 1939. године постављена испред тадашње Скупштине (данашњи Дом народне Скупштине), у Београду.
Тома Росандић са родио у Сплиту, у породици радника каменоресца и зидара. После завршене основне школе, ради у радионици сплитског каменоресца Билинића, где се упознаје са Иваном Мештровићем. Школовао се у Бечу, у атељеу Ивана Мештровића. Пред Први светски рат настанио се у Београду. У току рата повлачио се са српском војском, те је ратне године провео у емиграцији . Након окончања Првог светског рата, Росандић постаје професор на Уметничкој школи у Београду. Он је 1929. године, направио кућу у улици Љубе Јовановића број 3, у којој је током наредних деценија живео и радио. Завештао ју је Београду, тако да се у њој, од 1963. године, налази музејска поставка која садржи аутентичан намештај, прибор и лична документа Томе Росандића, као и део његових радова.
Један је од оснивача Уметничке академије у Београду 1937. године и био је њен први ректор. Члан Српске краљевске Академије је постао 2. марта 1946. године, а редовни члан Одељења ликовних и музичких уметности САНУ је постао 22. марта 1948. године.
