Обућари израђују и поправљају разне врсте модне и специјалне обуће као што је спортска,ортопедска,заштитна.Постоје две врсте обућарa.Они који праве нове модерне ципеле и  они који се баве поправкама, такозвани „Крпе“ јер су крпили обућу.

Они који су се бавили израдом нових ципела су обично у некој главној - прометној улици имали радњу. Ти обућари су били Газде.

 За израдбу обуће употребљавају се разне врсте материјала: природна кожа, вештачки материјали, крзно, платно и сл. Обућари се служе разним ручним алатима и прибором: обућарским чекићем, клештима, ножем, иглама, пробијачем, турпијом, металним и дрвеним калупима, каменом подлогом, даском за кројење, равналом и сл.

Обућарски чекић има савијени, предњи део за вађење ексера и задњи прошивен да се теже промаши ексер код закуцавања. Ту је потом шило којим се разбушују рупе на ђону пре него што се у њега укуца дрвени ексер. Дрвени ексер, јер не рђа и боље подноси влагу. Затим лепак тзв. ћириш којим се лепила кожа.

 Обућари запослени у индустрији израђују модну обућу за широко тржиште. Ортопедски обућари израђују ортопедску обућу и ортопедске улошке за особе које имају здравствене потешкоће и деформитете ногу те за инвалиде. Ортопедска обућа и ортопедски улошци израђују се на основи налаза и препоруке лекара ортопеда.

Индустријска производња  је учинила своје па производња ципела по мери више готово да не постоји.

Берберин је мушки фризер који се бави  дотеривањем  мушкараца.Под  овим занатом се подразумева шишање и бријање мушкараца на различите дужине,прањем,поткресивањем и обликовањем  бркова и браде,фарбањем,стављањем гела ,уља,разних лосиона,колоњске воде  и слично.

Од алата  углавном поседују разне маказе,чешљеве,машинице,бријаче,некад  за шишање користе упаљен комадић вате  такозвани „ Фен каре“,а многи од њих чак и  праве перике.Берберска столица има рукохвате са стране и наслон за главу,може се окретати у круг,подизати и спуштати.

Некада у прошлости у недостатку лекара давали су свој допринос  здрављу становништва.У својим радњама су држали пијавице у стакленим посудама,којима се вероватно лечио крвни притисак или слично обољење,мада је исход био врло често проблематичан.Неретко су прибегавали и обрезивању или сунећењу код становника јеврејске или муслиманске вероисповести.

Шешир је био статусни симбол грађанства и обавезан део,како мушке тако и женске грађанске одеће.Најчешће се јављао у две основне форме : шешир са ободом и без обода. Углавном је израђиван од филца и плетене сламе или лике,која је бојена или лакирана,такође и од биљних влакана,свиле,вуне,коже,платна,баршуна,даброве или зечје длаке.

У старо доба шешир су људи носили да би заштитили главу од кише,снега,сунца. Вероватно је у хладнијим подручјима био направљен од коже,због топлоте.Тако су касније настајали војнички шлемови. Код неких народа шлемови су служили да издрже ударац мача или стреле,док су код примитивнијих прављени врло шарени шешири грозног облика,чија је намена била застрашивање непријатеља.Дешавало се и да у неким земљама шешир буде предмет почасти,као нпр.када папа дарује посвећени шешир кардиналима и истакнутим верницима,али и симбол поруге у Немачкој и Француској банкротери изложени јавности су добијали жути или зелени шешир.

Временом је свака земља и сваки народ усавршио свој стил од покривача за главу или украса,до намене за верске обреде. До 1960-их, шешир је био скоро обавезан одевни предмет код оба пола, али од тада се ређе носи, најчешће у елегантнијим одевним комбинацијама или као заштита од временских утицаја.

У прошлости није било других вештачких материјала за прављење одеће,већ искључиво природна животињског порекла. Овчију и јагњећу кожу откупљивале су ћурчије који су морали пре израде,спремити за прераду,скројити,нацифрати,сашити па тек онда продавати.Најлепши женски кожуци,мушки прслуци били су од јагњеће коже.Правили су се и од овчије мада можда више кожуци за сваки дан,пре свега за чобане који су чували стоку по зими.Овчја вуна је дебља,гушћа и крућа те стога и топлија а јагњећа мекша, тања и боље стоји ,нарочито кад је нешто свечано.

Крзнари су правили женске бунде од животињског крзна дивљег порекла.Део бунде од плиша или чоје а главни од крзна вучијег,лисичјег,чинчилиног,зечјег,ракунског. Такве су женске бунде биле најскупље од готово свих других одевних предмета.

Између два светска рата крзно је стално било у моди,ношено чак и у летњим месецима.Од крзна су израђивани и други разноврсни модни детаљи у складу са тадашњим трендовима.

Бунда је представљала право богатство и атрибут једне даме.Жене скромнијих материјалних могучности носиле су бунду или модне детаље направљене од зечје коже. По својој склоности за племенитим крзном,Србија није заостајала за осталим европским државама.

Гравирање је кроз историју било важна метода стварања слика на папиру,како у уметничком штампарству тако и за комерцијалне репродукције и илустрације у књигама и часописима.У данашње време је замењено фотографијом.

Гравирање је технички поступак урезивања дизајна (линија, украса, знакова, ликова) у тврду, обично равну површину прављењем бразда у њој. Резултат гравирања може бити сам декорисани предмет ако се гравира сребро, злато, челик или стакло, или може омогућити израду (тал. интаглио) плоча од бакра или другог метала за урезивање слика на папиру као штампа или илустрација у форми дубоке штампе (тал. интаглио). Отисак урезаних слика назива се гравура или гравира.

Традиционално гравирање резбарским длетом или употребом машина наставили су са коришћењем златари, стакларски гравери, оружари и други, док модерније индустријске технике попут фотогравирања и ласерског гравирања имају многе важне примене.

Остали термини који се често користе за штампане гравуре јесу бакрорез, бакрено гравирање или линијско гравирање. Гравирање челика је једнака техника, на челичним или почеличеним плочама, а углавном се користило за израду новчаница, илустрација у књигама, часописима и репродуктивним штампаним материјалима, заглављима писама и другиме у раздобљу од 1790. до раног 20. века када је техника гравирања почела губити популарност осим у изради новчаница и других облика сигурне штампе.

Поред ручног гравирања, постоје машине за гравирање које захтевају много мање људског фактора и нису директно ручно контролисане. Углавном се користе за насловљавање, користећи пантографски систем. Постоје и верзије за унутрашње делове прстења као и спољашњост већих површина. Такве машине се користе за гравирање унутрашњости прстења, за медаљоне као и репрезентативне примерке.

Овај занат, у виду израде судова и других предмета од бакра представља један од најстаријих заната у Србији, јер постоји више од пет векова. Реч казан је турског порекла.

Сматра се да је бакарно посуђе најпре израђивано у старим цивилизацијама Персије и Индије, које су биле богате бакарном рудом. Овај занат је у наведеним културама забележио највише домете.Бакарно посуђе имало је широку употребу у градским и сеоским срединама. Постојаност оваквих судова омогућавала је да се они користе за припрему и загревање хране на отвореном огњишту.

Иначе казанџијски еснаф био је прво занатско удружење где су занатлије постале и трговци бакром, калајем и разним казанџијским производима.

Казанџија прави углавном казане за ракију, али такође и казане за спремање хране, џезве и друге производе од бакра.При томе користи калупе и чекић. Део посуде у коме ће се налазити храна се калајише јер је оксид бакра отрован.

Посао је био изузетно напоран и захтевао је посебну опрему. Постојале су породице које су се овим занатом бавиле континуирано преко 150 година.

Казан је израђен од електролитичког бакра високе чистоће и добро је углачан ради лакшег прања.

У казан може бити уграђена мешалица или постављена решетка, која спречава контакт чврстих делова кљука са дном казана а самим тим и загоревање садржаја у казану током дестилације. Загоревање кљука се негативно одражава на органолептичке особине ракије.

У данашње време казанџије се баве само производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти и искувавање рубља, прскалица за виноград, котлића и сл.

Израда гудачких инструмената датира  у првој половини 16.века у Италији са школама у Венецији,Риму,Фиренци,Болоњи,Тиролу.

Класични италијански модели су били узор француским градитељима чији се главни центар налазио у Паризу,а временом и енглеским.

Средином 17.века,јавља се декаденција у градњи гудачких инструмената увођењем серијске производње и механизације у процес израде.Прва фабрика виолина је саграђена у Француској. У тој земљи су утемељене и отворене стручне школе за обучавање градитеља гудачких инструмената.

На нашем поднебљу,први градитељи инструмената се јављају у другој половини 19.века и прве виолине биле су обојене тамним црвено-смеђим лаком.У Београду је крајем 19.века изграђена једна виолина за шпанског краља Алфонса XIII,једна за персијског шаха украшена седефом и једна за краља Александра Обреновића и цитра за краљицу Драгу.

Сваки мајстор производи од три до шест виолина годишње, при чему треба на средишњи дрвени калуп ручно сложити више од 70 дрвених делова, према различитим акустичним правилима сваког дела. Сваки део се прави од пажљиво бираног и одлежаног дрвета и не користе се никакви индустријски материјали или полупроизводи. Производња такође захтева велики ниво креативности јер мајстор прилагођава општа правила и особно знање сваком инструменту. Тако настају виолине међу којима не постоје две идентичне.