Овај занат, у виду израде судова и других предмета од бакра представља један од најстаријих заната у Србији, јер постоји више од пет векова. Реч казан је турског порекла.
Сматра се да је бакарно посуђе најпре израђивано у старим цивилизацијама Персије и Индије, које су биле богате бакарном рудом. Овај занат је у наведеним културама забележио највише домете.Бакарно посуђе имало је широку употребу у градским и сеоским срединама. Постојаност оваквих судова омогућавала је да се они користе за припрему и загревање хране на отвореном огњишту.
Иначе казанџијски еснаф био је прво занатско удружење где су занатлије постале и трговци бакром, калајем и разним казанџијским производима.
Казанџија прави углавном казане за ракију, али такође и казане за спремање хране, џезве и друге производе од бакра.При томе користи калупе и чекић. Део посуде у коме ће се налазити храна се калајише јер је оксид бакра отрован.
Посао је био изузетно напоран и захтевао је посебну опрему. Постојале су породице које су се овим занатом бавиле континуирано преко 150 година.
Казан је израђен од електролитичког бакра високе чистоће и добро је углачан ради лакшег прања.
У казан може бити уграђена мешалица или постављена решетка, која спречава контакт чврстих делова кљука са дном казана а самим тим и загоревање садржаја у казану током дестилације. Загоревање кљука се негативно одражава на органолептичке особине ракије.
У данашње време казанџије се баве само производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти и искувавање рубља, прскалица за виноград, котлића и сл.