Текстил

Назив: 
Козачка застава у спомен руско-турског рата 1828-1829
Cyrillic
Опис: 
Део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића.
Историјат: 
Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.
Ауторска права: 
Музеј Војводине
Датум креирања записа: 
Tuesday, October 7, 2014
Креатор записа: 
Огњен Вукмировић
Материјал: 
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Назив(оригинални): 
Козачка застава у спомен руско-турског рата 1828-1829
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Институција: 
Област: 
Назив: 
Црквени текстил
Cyrillic
Опис: 
У Јерменској цркви је, пре њеног рушења, затечено око 100 примерака различитог црквеног текстила. Њихов облик и сврха одговарају римокатоличком црквеном обреду, што је било у складу с верском оријентацијом новосадских Јермена и њихових свештеника из реда мехитариста. Највећи део сачуваног текстила је произведен у бечким професионалним мануфактурама, специјализованим за израду црквених утвари. Експонат је део изложбе "Јерменска црква у Новом Саду - избрисана баштина", ауторке Љиљане Лазић, историчарке уметности и музејске саветнице.
Место настанка културног добра: 
Беч
Држава настанка културног добра: 
Аустрија
Историјат: 
У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Monday, September 22, 2014
Креатор записа: 
Јованка Лекић
Материјал: 
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Година настанка културног добра: 
1890
Назив(оригинални): 
Црквени текстил
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Област: 

Кројач

Област: 

Kројачки занат је један од најстаријих на овим просторима.Кројачи или шнајдери који су шили мушку и женску одећу по најновијим моделима из париских,бечких и пештанских модних листова,јављају се у Војводини у 19.веку.Њихова претеча су терзије из османског периода и обављали су све врсте кројачких  услуга.Модерна гардероба , до тада привилегија само најимућнијих постаје доступна и најширем грађанском слоју.

Kројачки занат је врста делатности која се бави производњом или поправком одела.Мајстори који су„изучили“ овај занат , свој производ су правили од почетка до краја,aли су се за то обучавали годинама.

Велики преокрет у изради одеће настаје открићем шиваћих машина у 19 веку,које су у почетку имале низ недостатака.Исак Мерит Сингер 1850.године је овај производ довео до савршенства и тиме је изазвао праву револуцију у изради одеће. 

Доласком индустријализације и фабричких машина процес израде се дели на фазе,једни кроје,други шију,трећи пакују. Овакав начин савремених машина омогућава снабдевање тржишта знатно јефтинијим производима од занатских и тиме преовладава.

Видео: 
Materijal: 
Тип дигиталног документа: 

Шеширџија

Област: 

Шешир је био статусни симбол грађанства и обавезан део,како мушке тако и женске грађанске одеће.Најчешће се јављао у две основне форме : шешир са ободом и без обода. Углавном је израђиван од филца и плетене сламе или лике,која је бојена или лакирана,такође и од биљних влакана,свиле,вуне,коже,платна,баршуна,даброве или зечје длаке.

У старо доба шешир су људи носили да би заштитили главу од кише,снега,сунца. Вероватно је у хладнијим подручјима био направљен од коже,због топлоте.Тако су касније настајали војнички шлемови. Код неких народа шлемови су служили да издрже ударац мача или стреле,док су код примитивнијих прављени врло шарени шешири грозног облика,чија је намена била застрашивање непријатеља.Дешавало се и да у неким земљама шешир буде предмет почасти,као нпр.када папа дарује посвећени шешир кардиналима и истакнутим верницима,али и симбол поруге у Немачкој и Француској банкротери изложени јавности су добијали жути или зелени шешир.

Временом је свака земља и сваки народ усавршио свој стил од покривача за главу или украса,до намене за верске обреде. До 1960-их, шешир је био скоро обавезан одевни предмет код оба пола, али од тада се ређе носи, најчешће у елегантнијим одевним комбинацијама или као заштита од временских утицаја.

 

Видео: 
Materijal: 
Тип дигиталног документа: 

Крзнар

Област: 

У прошлости није било других вештачких материјала за прављење одеће,већ искључиво природна животињског порекла. Овчију и јагњећу кожу откупљивале су ћурчије који су морали пре израде,спремити за прераду,скројити,нацифрати,сашити па тек онда продавати.Најлепши женски кожуци,мушки прслуци били су од јагњеће коже.Правили су се и од овчије мада можда више кожуци за сваки дан,пре свега за чобане који су чували стоку по зими.Овчја вуна је дебља,гушћа и крућа те стога и топлија а јагњећа мекша, тања и боље стоји ,нарочито кад је нешто свечано.

Крзнари су правили женске бунде од животињског крзна дивљег порекла.Део бунде од плиша или чоје а главни од крзна вучијег,лисичјег,чинчилиног,зечјег,ракунског. Такве су женске бунде биле најскупље од готово свих других одевних предмета.

Између два светска рата крзно је стално било у моди,ношено чак и у летњим месецима.Од крзна су израђивани и други разноврсни модни детаљи у складу са тадашњим трендовима.

Бунда је представљала право богатство и атрибут једне даме.Жене скромнијих материјалних могучности носиле су бунду или модне детаље направљене од зечје коже. По својој склоности за племенитим крзном,Србија није заостајала за осталим европским државама.

Materijal: 
Тип дигиталног документа: 
Subscribe to RSS - Текстил