Израда гудачких инструмената датира  у првој половини 16.века у Италији са школама у Венецији,Риму,Фиренци,Болоњи,Тиролу.

Класични италијански модели су били узор француским градитељима чији се главни центар налазио у Паризу,а временом и енглеским.

Средином 17.века,јавља се декаденција у градњи гудачких инструмената увођењем серијске производње и механизације у процес израде.Прва фабрика виолина је саграђена у Француској. У тој земљи су утемељене и отворене стручне школе за обучавање градитеља гудачких инструмената.

На нашем поднебљу,први градитељи инструмената се јављају у другој половини 19.века и прве виолине биле су обојене тамним црвено-смеђим лаком.У Београду је крајем 19.века изграђена једна виолина за шпанског краља Алфонса XIII,једна за персијског шаха украшена седефом и једна за краља Александра Обреновића и цитра за краљицу Драгу.

Сваки мајстор производи од три до шест виолина годишње, при чему треба на средишњи дрвени калуп ручно сложити више од 70 дрвених делова, према различитим акустичним правилима сваког дела. Сваки део се прави од пажљиво бираног и одлежаног дрвета и не користе се никакви индустријски материјали или полупроизводи. Производња такође захтева велики ниво креативности јер мајстор прилагођава општа правила и особно знање сваком инструменту. Тако настају виолине међу којима не постоје две идентичне.