Чинија са плавим стакленим уметком је немачки производ с краја 19. века. Припада врсти која се називала холандско сребро, једној доста јефтиној масовној продукцији која је на серијски начин копирала старе барокне и рокајне украсне облике. Оваква чинија најчешће је стајала у грађанским салонима као репрезентативан украсни детаљ.

У музејској збирци предмета примењене уметности налази се и колекција тепиха, насталих у разним европским и азијским радионицама током 19. и 20. века. Тепих мањих димензија, имао је молитвену улогу. Израђен је у скопској или сарајевској ткаоници тепиха у трећој деценији 20. века. Његова интересантна орнаментика копира малоазијске узоре.

Захваљујући трговачким везама Новосађана и транзитном положају града, у новосадским ентеријерима се крајем 19. века појављују и предмети из Азије. Поред тепиха, доносе се и такви комади као што су ове наргиле, иначе цариградски рад из 18. века, које су већ тада купљене као сувенир. У новосадској средини овај предмет није имао практичну, већ декоративну улогу.

Непознати кописта према Андреу дел Сарту. Света породица с малим Јованом је слика рађена према делу Андреа дел Сарта које се налази у галерији палате Пити у Фиренци. Дело непознатог аутора је копија из друге половине 17. или прве половине 18. века. На изложби Музеја града Новог Сада, представља најстарији предмет ликовне уметности. Дрворезбарени рам је половином 20. века израдио познати новосадски дрворезбар Јован Сотер, а слика потиче из фонда заоставштине др Бранка Илића, познатог новосадског колекционара.

Намештај у тзв. стилу другог рококоа био је типичан за четврту и пету деценију 19. века у средњоевропској уметности. У новосадску средину, као и у друге провинцијске крајеве Хабзбуршке монархије, стигао је са извесним закашњењем. То је један еклектичан стил који позајмљује и копира елементе са намештаја из 18. века и прилагођава их новом укусу. Ноге столице и столова се искривљују, појављује се резбарија, а машинска обрада постаје све чешћа.

Непознати аутор. Изложене минијатуре су рађене у првој трећини 19. века, што може да се закључи на основу костима портретисаних особа. Овакве врсте портрета су сликане техником гваша на листу слоноваче и захтевале су велико умеће, какво се види и на овим делима. Минијатуре су биле нарочито популарне у периоду од рококоа до бидермајера, али појавом фотографије средином 19. века ова врста сликарства је нагло нестала.

Непознати аутор. Слика мањих димензија, на којој је приказана млада жена, одличан је бидермајерски портрет с карактеристичним детаљима накита, фризуре и костима половине 19. века. Многе новосадске породице ангажовале су домаће и путујуће сликаре за израду оваквих репрезентативних портрета на којима су чланови породице приказивани у свом најбољем издању.

Половином 19. века, са све већом популарношћу стила другог рококоа, велика и раскошна огледала поново улазе у моду. Као и век раније, дрворезбарени рамови се обилно позлаћују, чиме су овакви предмети постали веома раскошни детаљи ентеријера. Оваква огледала су могле да приуште само богате породице које су њима украшавале своје салоне и предворја.