Стоно огледало чешке производње је доспело у Музеј града Новог Сада у оквиру легата професорке Десанке Костић. Обликовано је у стилу историцизма краја 19. века, а израђено од безбојног брушеног стакла, које је у појединим деловима бојено карактеристичном нијансом плаве боје. Оваква огледала била су коришћена највише од стране женске популације.

Мали секретер је израђен у Јапану крајем 19. века као предмет намењен извозу у Европу. Резбарена површина дрвене кутије подељена је у низ малих фиока и скривених простора у које је смештен писаћи прибор. Кутија је припадала новосадској професорки Десанки Костић.

Комплет фајансног тоалетног посуђа, украшен дискретним цветним мотивима, састоји се из: лавора, бокала за воду, ноћне посуде и тањирића за сапун. Били су то уобичајени предмети сваке спаваће собе, а у њима се види одраз вишег нивоа хигијене код ширих слојева градског становништва друге половине 19. века.

Зидни сат у застакљеној кутији има осликани бројчаник, клатно и тег, а израђен је у алтдојч стилу. Позлаћени флорални детаљи у рељефу и насликана сентиметнална сцена сасвим су у складу с укусом приградске средине где су овакви предмети били веома популарни и масовно коришћени.

Икону са представом Крунисање Богородице насликао је карловачки иконописац - наивац Василије Аћимовић Молер. Током друге половине 19. века израдио је велики број сличних икона, где је, осим Св. Николе и Св. Јована Крститеља, сликао и представе патрона ктитора у доњем делу слике. Овакве иконе је масовно поручивало православно становништво приградских и сеоских насеља.

Слика на којој је приказана млада жена у грађанској хаљини дело је новосадског сликара Војислава Трифуновића. Активан у првој половини 20. века, био је укључен у круг уметника који су припадали интимистичком правцу у српском сликарству. Слика има карактер породичног портрета.

Намештај у тзв. старонемачком - алтдојч стилу био је врло популаран код средње имућног грађанског сталежа и обогаћеног сеоског становништва из околине већих градова. То је стил који се проширио из Немачке у другој половини 19. века као историцистичка копија немачког ренесансног намештаја, а у Војводини се производио све до треће деценије 20. века. Израђивао се типски, са ручно израђеним детаљима и био је знатно јефтинији од класично израђиваног намештаја. Овде изложени намештај има уобичајени облик; салонска гарнитура се састоји из софе, 4 фотеље и стола, а спаваћу собу чине пар кревета, ормарића и ормара, као и "ваштиш" - умиваоник са мермерном плочом.

У малој колекцији изложених грамофона, декоративношћу и величином издваја се комад марке „Зонофон“ (Zonophon), израђен у Немачкој око 1900. године. Крушкаста труба је изнутра плаво обојена и украшена цветним букетима. Овакви грамофони су почетком 20. века постали обавезан музички реквизит у новосадским кафанама и добростојећим грађанским кућама.