Четири сачувана фрагмента са 12 уобичајених сцена из циклуса Страдања Христових потичу, највероватније, са неке конструкције малог капелног иконостаса или Гроба Христовог. У овално обликованим картушима рокајни стил сликарства и дрворезбарије упућује на седму или осму деценију 18. века и на делатност иконописца Димитрија Поповића који је у то време боравио у Новом Саду и Сремским Карловцима.

Икона са представом Богородице с Христом потиче из средине 18. века, а насликана је техником темпере на дасци. Представљени ликови, начин сликања, обилна употреба злата и стил слова упућују на радионицу Јова Василијевича, придворног сликара патријарха Арсенија IV Шакабенте. Његова делатност утицала је на уношење руских и украјинских утицаја у српско сликарство 18. века.

Икону са ликом св. Јована Претече насликао је 1737. године иконописац Георгије Стојановић чија сигнатура се назире у фрагментарно очуваном запису у доњем делу. Уз стојећи лик светитеља, на икони су приказане и две сцене са представама Рођења св. Јована Претече у левом углу и Св. Арханђела Михаила у десном. Икона потиче са иконостаса Цркве Рождества Св. Јована у Београду, а у Нови Сад су је донеле избеглице у току сеобе 1739. године.