Младен Јосић је био истакнути српски сликар. Почетак Јосићевог ликовног изражавања обележили су француски сликар Пол Сезан и кубизам, а касније реализам. Младен Јосић је у Коларчевој задужбини отворио сопствену сликарску школу [1] из које су израсли многи сликари, међу којима су Младен Србиновић, Матија Вуковић, Стојан Ћелић, Мајда Курник, Миодраг Б. Протић и многи други.

Почетком педесетих одлази у Париз у емиграцију, где је 1972. године и преминуо.

Занат изучава у Сремским Карловцима и Београду,  школовање наставља на Богосовији. Завршио је Ликовну академију у Минхену где је и остао до 1883. Ту су настала његова прва дела под утицајем немачког реализма: Утопљеница, Анатом, Писац јеванђеља. Од 1883. живео је у Србији и ту су настале идиличне слике: Пејзаж са Косова поља, Из околине Чачка, Из Лесковца, Студеница, Жича, итд. Насликао је и више иконостаса, од којих посебну пажњу заслужују онај у Чуругу и у нишкој Саборној цркви. Нишки иконостас није завршио јер су његове слике сматране исувише профаним, посебно слика Смрт кнеза Лазара, која никада није постављена на иконостас. У пожару 12. октобра 2001. изгорео је Саборни храм у Нишу, а са њиме и овај вредни иконостас са једанаест икона Ђорђа Крстића. Међу његовим најбољим делима су: Анатом, пејзаж Бабакај, Аласка врата, Свети Сава благосиља децу, Смрт кнеза Лазара. 30. јануара 1884. постао је члан Српског ученог друштва, а 1892. почасни члан Српске краљевске академије. Умро је и Београду 30. октобарa 1907. године.

Завршио је Архитектонски факултет у Београду. Од 1962. до 1963. године био је сарадник Мајсторске радионице Крсте Хегедушића у Загребу. Сели се у Париз 1966. године. За професора на Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts у Паризу је изабран 1983. године и на том месту остаје од 2000. За члана Српске академије наука и уметности изабран је 1985.  Године.   Одликован је највишим француским признањем из области културе и уметности, Commandeur dans l'ordre des Arts et des Lettres. Изложбе приређује од 1951. године. Излагао је у већем броју земаља Европе и Америке. Изабран је 7. децембра 2005. за члана француске Академије лепих уметности (фр. Académie des beaux-arts) у одељењу за сликарство. Један је од десет академика овог одељења, на позицији бр. 7. која има историју дугу два века. Први је Србин члан ове Академије, док је у сродној Француској академији наука за дописног члана изабран академик Иван Ђаја, 1956. године. Дана 2. новембра 2006. промовисан је за почасног доктора Универзитета у Крагујевцу. У априлу 2007, Величковић је одликован француским Орденом витеза легије части. У мају 2013. године је имао изложбу у Галерији САНУ, у истој галерији имао је изложбу 2002. године. На изложби из 2002. мотиви су били везани за гавране који су на земљи, а 2013. за гавране који су полетели.

Средњу школу је похађала у Панчеву 1907 — 1909. године. Уписала се на Уметнчко-занатску школу у Београду 1912—1914. у којој су јој предавали Милан Миловановић, Ђорђе Јовановић и Марко Мурат. Сликарство је студирала у Пешти код професора Деак-Ебнера, и учествовала на курсевима професора Ретија у тзв. 'Барбизону у Нађбањи'. Период од 1915. до 1919. преоводи на Краљевској Маџарској Земаљској Сликарској Великој Школи код професора Лајоша Деака Ебнера. У Београд се враћа 1919. када завршава Уметничко-занатску сликарску школу код професора Љубе Ивановића и запошљава се као наставница у Реалци у Београду, а од 1921. до 1944. предаје у Другој женској гимназији 'Краљица Наталија'. У Париз 1925.-1926. годину дана борави у атељеу Андре Лота. Радила је најпре као учитељ цртања, а у Сликарској школи Младена Јосића као хонорарна професорка сликарства од 1942. до 1944. Године 1952. добила је посао професора на Академији ликовних уметности у Београду и ту радила до краја живота. Преминула је у Београду 25. маја 1962. и сахрањена у Панчеву.
Први пут је излагала 1921. године у Сомбору, а прву самосталну изложбу приредила је 1927. у Салону пријатеља уметности Цвијета Зузорић на Краљавском тргу (сада Студентском тргу). Учествовала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Била чланица Друштва српских уметника 'Лада' (1924 — 1927), Уметничке групе 'Облик' (1928 — 1931), „Дванаесторица“ (1938) и „Самостални“ (1951 — 1954).
Теме њених слика су ентеријери, портрети, али најшеће актови и жене из народа. Сви историчари модерне српске уметности сврставају сликарство Зоре Петровић најпре, на почетку њеног стваралаштва, у поетску фигурацију, а касније у колористички експресионизам коме је остала верна до последњих дела. Њено сликарство заснива се на наглашеном, брзом, широком потезу четке преко платна без непотребног детаљисања форме. Супротно томе, фигуре на њеним сликама су деформисане, анатомски изобличене, али пуне унутрашње снаге и искрености хроматског звука. Слике су јој испуњене густом колористичком пастом и светлом које те облике наглашава. Ове сликарске основе Зора Петровић је поставила тридесетих година и остала је верна том стилском изразу до краја живота. Њени радови могу се видети у Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности у Београду и у колекцији Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду.
1927. Салон пријатеља уметности Цвијета Зузорић (на Краљавском тргу, сада Студентском тргу), Београд
1930. Уметнички павиљон, Београд
1933. Уметнички павиљон Цвијета Зузорић, Београд
1937. Уметнички павиљон, Београд
1951. Уметнички павиљон, Сарајево
1952. Уметнички павољон, Београд
1955. Уметнички павиљон на Калемегдану, Београд
1957. Галерија Савременог дома, Београд
1958. Уметнички павиљон на Калемегдану, Београд
1959. Мала галерија Атељеа 212, Београд
1960. Уметнички павиљон на Калемегдану, Београд
1962. Зрењанин, Кикинда, (посхумно Суботица, Панчево)

Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) је био српски сликар, фреско сликар и иконописац. Рођен је у породици где су и његова браћа били уметници, Момчило Настасијевић, Славомир Настасијевић и Светомир Настасијевић. Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић.

Живорад Настасијевић је завршио уметничку школу у Београду 1910. године, као ученик Ђоке Јовановића, Ристе Вукановића и Марка Мурата. Студије сликарства је наставио у Минхену код професора Грабара 1913-1914. али је то морао да прекине због избијања Првог светског рата. Као многи српски уметници прве половине XX века Настасијевић је добровољно ступио у ђачки батаљон Степе Степановића, прешао преко Албаније и преболео тифус. За време рата учествује прво као борац до 1917., а потом као ратни сликар Врховне команде. После рата школовање наставља у Паризу 1920-1922. године на Академији "Гранде Чаумиере" код професора Касталучија (Цлаудио Цастелучо). По повратку у земљу узео је активног учешћа у културним збивањима:

 (1920-21. био је члан Ладе;1923. Члан Групе шесторице: Бијелић, Добровић, Кршинић, Настасијевић, Росандић, Стојановић; 1924. Члан Групе четворице: Добровић, Бијелић, Миличић, Настасијевић.
 1927. Један је од оснивача уметничке групе „Зограф"  1936. поново постаје члан Ладе, у чијим редовима остаје до смрти.)

У току школовања излагао на изложбама Уметничко-занатске школе. По завршеним студијама први пут излагао 1912. на Четвртој југословенској изложби. На почетку уметничког формирања, на њега као сликара пресудно су утицали школовање на михенској Академији и дружење са сликаром Костом Миличевићем, те се у том делу његовог опуса примећује утицај импресионизма. Након одласка у Париз, где се детаљније упознао са ликовном уметношћу и делима старих мајстора, он се окреће сликању празних, напуштених београдских предела који по атмосфери личе на магијски реализам, као и митолошким мотивима.

Године 1927. заједно са Васом Поморишцем био је иницијатор и покретач уметничке групе „Зограф“, која је требало да представља неку врсту опозиције прогресивној и модернистички оријентисаној групи "Облик“. Уметници који су били чланови „Зографа“ залагали су се за афирмацију средњовековне уметности и изграђивање националног стила на темељу средњовековног наслеђа и традиције.

Живорад Настасијевић бавио се, између осталог, и фреско сликарством и иконописом. Извео је фреске у згради Уметничког павиљона у Београду (које су уништене за време Другог светског рата), иконостас цркве Богородичног покрова у Београду, фреске у сали зграде Народне банке у Скопљу, фреске у одборничкој сали Београдске општине, фреске у Успенској цркви у Панчеву, фреске у цркви Костурнице у Крупњу, фреске у неколико породичних капела на Новом гробљу у Београду.

Заједно са својим колегама Петром Палавичинијем и Бранком Поповићем, Јован Бијелић је 1926. године формирао групу „Облик“ коме приступају: Петар Добровић, Живорад Настасијевић, Тома Росандић, Вељко Станојевић, Сретен Стојановић, Сава Шумановић и Марино Тартаља као чланови оснивачи, а касније овој групи приступају: Игњат Јоб, Зора Петровић, Иван Радовић, Мате Размиловић, Ристо Стијовић, архитект Драгиша Брашован. Ова групу су сачињавали већ афирмисани ликовни уметници. Правила групе су донета на седници од 8. новембра 1930. године а Министарство унутрашњих послова их је потврдило 20. јул 1932. године.
Самосталне изложбе: 1923. Београд; 1924. Београд; 1925. Београд - са Љ. Ивановићем,1926. Београд; 1927. Београд ;1966. Београд - ретроспектива у Галерији Културног центра.

Групне изложбе: 1919. Југословенска изложба, Париз 1929. Југословенска изложба, Барселона 1930. Југословенска изложба, Лондон 1932. Југословенска изложба, Брисел и Амстердам; 1938. Крагујевац; 1939. Петроград;1921. Изложба ликовних уметника из Београда, Сомбор; 1922. Пета југословенска изложба; 1924. Изложба београдских сликара и вајара; 1924. Група четворице, Загреб
1951. Пејсажи Београда, Београд; 1962. Сава Шумановић и српски пејсаж између два рата, Сремска Митровица.

Умро је у Београду 1966. године.

Када је имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, где почиње да се интересује за уметност. Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и 1914. у Загребу уписати Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама 1918. Тада почиње да јавно излаже своја дела. У својим раним делима, Сава инсистира на атмосфери и спретно користи бојене сенке и танке слојеве боје. Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма. Јесени 1920. Сава одлази у Париз и изнајмљује атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим уметницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донео у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства. Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама. Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дела која су полазиште за разумевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925, где прихвата утицаје Матисовог сликарства. Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској. Нешто касније је за 7 дана и ноћи интензивног рада насликао слику „Пијана лађа“ коју је изложио на салону независних. Инспирација за слику је била истоимена песма Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића који му ју је рецитовао. Друга инспирација је била слика Теодор Жерикоа „Сплав Медуза“. Критичари су ово дело дочекали са подељеним критикама, а Сава је исцрпљен радом тешко поднео оне негативне. Враћа се у Шид 1928, уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика. У Шиду слика сремске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оценили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Ова дела карактерише поетски реализам и умерени колористички експресионизам. Шумановићева дела из познијег периода се одликују светлим бојама, и лирском атмосфером. Свој стил, који сам назива како знам и умем, прилагођава мотиву. По повратку у Шид, 1930, слика локалне пејзаже и актове. Три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке“, а касније на циклусу „Берачице“, посвећеном берби грожђа. За време Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава из протесте не потписује већ само означава годину настанка слике.

На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу. Сви они су после мучења стрељани, вероватно 30. августа, после чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу. Њему у част установљена је сликарска награда Сава Шумановић.