Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.

У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.

У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.

Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.

У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.

Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.

Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.

Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.