Тренутно недостајуће информације.

Вишу педагошку школу, одсек сликарства и вајарства, завршио у Новом Саду. Имао више самосталних изложби у Војводини и Србији. Учествовао на бројним изложбама УЛУС-а и УЛУВ-а.

Извор:Сликарска галерија

Димитрије Поповић

Српски иконописац из 18. века

Сликар-аматер.

Стварао је у Војводини. У свом делу је комбиновао традиционални ликовни језик са уметничким схватањима барока и рококоа. Крачун је сигурно после својих учитеља иконографа учио и у бечкој Сликарској академији као и његов пријатељ сликар Јаков Орфелин. Зна се да је сликао иконостасе у сремским селима Нештину и Лаћарку, у манастиру Привиној Глави, у Сомбору, стари иконостас у капели карловачке митрополије, као и да је иконостас карловачке саборне цркве радио са Јаковом Орфелином. Како се чини да се по оцу звао и Димитријевић постоје записи да је сликао и у Беочину и Крушедолу. Крачун се бавио и портретисањем и један свој портрет Павла Ненадовића дао је у Бечу да се изреже у бакру. Сматра се да ће се наћи још неки од радова Крачуна али и по овим који су познати зна се да је он био један од наших најбољих мајстора у 18. веку. Крачун се придржавао старинског српско- византијског стила зоографисања а на својим портретима бележи вештину западне уметности портретисања и за оно време показује необичне квалитете и његов кист по некада делује зачуђујућом импресионистичком крепкошћу.

Сликао је следеће иконостасе:

    Манастир Беочин (1766.)
    Манастир Хопово (1770.)
    Сомбор (1772.)
    Лаћарак и Нештин (1773.)
    Сремска Митровица (1775.)
    Сусек (1779.)
    Саборна црква у Сремским Карловцима (1780—1781.), заједно са Јаковом Орфелином

Такође је сликао портрете: митрополита Павла Ненадовића, Јована Ђорђевића, Викентија Јовановића-Видака.

Василијевич прво борави у Петроварадину, средишту Бачке епархије, а потом на позив патријарха Арсенија IV Јовановића прелази у Сремске Карловце, митрополијско седиште, где оснива сликарску школу. Патријарх Јовановић је поводом тога издао циркулар којим забрањује рад неуким сликарима. Тиме је ликовна пракса Јова Василијевича, његов "наук иконописног художества", проглашен за званичну уметност Карловачке митрополије. Сви они који су се надали важним наруџбинама долазе у Василијевичеву школу. У њој је образована прва генерација српских барокних сликара, која потом стечена знања преноси другима. Пресудан утицај на српску средину имали су Јов Василијевич и Василије Романович, који почетком четрдесетих година XVIII века долазе у централне области Карловачке митрополије.

Овој групи припадају Василије Остојић, Јоаким Марковић, Никола Нешковић, Амвросије Јанковић и Стефан Гологлавац, а посредно Димитрије Бачевић и Димитрије Поповић. Зидно сликарство цркве манастира Крушедола свакако је најзначајније сведочанство нових схватања која међу Србе доносе украјински учитељи. Улогу коју је Јов Василијевич имао у средишњим областима Карловачке митрополије имао је и Василије Романович у њеним западним, а Стефан Тенецки у источним епархијама.

Георгије Стојановић

Сликар иконописац

Највише је радио иконостасе по селима у Бачкој. Јован Клајић, један од бројних српских сликара школованих на бечкој Академији. Српски сликар иконограф и портретиста. За свог живота је насликао велики број икона овог типа, углавном за приватне поручиоце у Новом Саду. Основну школу и шест разреда гимназије је завршио у Новом Саду. Школовање је наставио у Клужу и у Ердељу када је почео да студира права. Право је студираоу у Печују, а апсолвирао у Пешти па је прешао на богословију, али ју је напустио исте године и студирао на сликарској академији у Бечу и ту се упознао са Павле Симићем коме је помагао у сликању икона и са њим сарађивао до краја живота. Насликао је иконе у Старој саборној цркви у Новом Саду. Од важнијих дела Јована Клајића треба поменути иконостасе у Бајши (1857), и у Старом Врбасу (1861). Осим тога постоји велики број портрета по српским кућама који су дела овог способног сликара. Високо образован човек и уметник чији радови не заостају за радовима великих сликара из његове епохе која је код нас оставила многе значајне трагове.

Биo je југословенски путописац, филмски и телевизијски сценариста, позоришни сценограф, уметнички директор филма, ликовни критичар костимограф, сликар и карикатуриста. Потицао је из старе угледне породице муслиманског свештеника (улема). Отац му је Абдуселам Џумхур а мајка Васвија рођена Руфо. Породица се два месеца по његовом рођењу преселила у Београд, где је његов отац радио као главни имам Војске Краљевине Југославије. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију, а вишу гимназију у Сарајеву 1939. Почео је студирати право у Београду, али је прешао на ликовну академију, коју је завршио у класи Петра Добровића. Прве цртеже је објавио у листу „Народна армија“ 1947. године, а од тада је сарађивао као карикатуриста и илустратор у Јежу, Борби, „Ветрењачи“, Политици, Ослобођењу, ревији „Данас“ и НИН-у као стални сарадник и уредник. Објавио је више од 10.000 карикатура. Написао је сценарије за више кратких и три играна филма. Урадио је 35 сценографија за позориште, а током последњих десет година живота радио је на сарајевској телевизији као писац сценарија и водитељ серија емисије „Ходољубља“. Његови суграђани сматрали су га једним од највећих боема свога времена. Умро је у Херцег Новом, а сахрањен је у родном Коњицу, 29. новембра 1989. године. Добитник је бројних награда и Ордена братства и јединства са златним венцем.

Објављене књигe - Некролог једној чаршији, Сарајево, 1958; Писма из Азије, Мостар, 1973;  Ходољубља, Загреб, 1982; Путовање бијелом лађом, Сарајево, 1982. Постхумно су објављена његова изабрана дела у седам књига, која су обухватила и нове необјављене рукописе: „Писма из Африке и Европе“, „Стогодишње приче“ и „Адакале“. Објавио је и Зелену чоју Монтенегра, заједно са Момом Капором.