Стварао је у Војводини. У свом делу је комбиновао традиционални ликовни језик са уметничким схватањима барока и рококоа. Крачун је сигурно после својих учитеља иконографа учио и у бечкој Сликарској академији као и његов пријатељ сликар Јаков Орфелин. Зна се да је сликао иконостасе у сремским селима Нештину и Лаћарку, у манастиру Привиној Глави, у Сомбору, стари иконостас у капели карловачке митрополије, као и да је иконостас карловачке саборне цркве радио са Јаковом Орфелином. Како се чини да се по оцу звао и Димитријевић постоје записи да је сликао и у Беочину и Крушедолу. Крачун се бавио и портретисањем и један свој портрет Павла Ненадовића дао је у Бечу да се изреже у бакру. Сматра се да ће се наћи још неки од радова Крачуна али и по овим који су познати зна се да је он био један од наших најбољих мајстора у 18. веку. Крачун се придржавао старинског српско- византијског стила зоографисања а на својим портретима бележи вештину западне уметности портретисања и за оно време показује необичне квалитете и његов кист по некада делује зачуђујућом импресионистичком крепкошћу.

Сликао је следеће иконостасе:

    Манастир Беочин (1766.)
    Манастир Хопово (1770.)
    Сомбор (1772.)
    Лаћарак и Нештин (1773.)
    Сремска Митровица (1775.)
    Сусек (1779.)
    Саборна црква у Сремским Карловцима (1780—1781.), заједно са Јаковом Орфелином

Такође је сликао портрете: митрополита Павла Ненадовића, Јована Ђорђевића, Викентија Јовановића-Видака.

Василијевич прво борави у Петроварадину, средишту Бачке епархије, а потом на позив патријарха Арсенија IV Јовановића прелази у Сремске Карловце, митрополијско седиште, где оснива сликарску школу. Патријарх Јовановић је поводом тога издао циркулар којим забрањује рад неуким сликарима. Тиме је ликовна пракса Јова Василијевича, његов "наук иконописног художества", проглашен за званичну уметност Карловачке митрополије. Сви они који су се надали важним наруџбинама долазе у Василијевичеву школу. У њој је образована прва генерација српских барокних сликара, која потом стечена знања преноси другима. Пресудан утицај на српску средину имали су Јов Василијевич и Василије Романович, који почетком четрдесетих година XVIII века долазе у централне области Карловачке митрополије.

Овој групи припадају Василије Остојић, Јоаким Марковић, Никола Нешковић, Амвросије Јанковић и Стефан Гологлавац, а посредно Димитрије Бачевић и Димитрије Поповић. Зидно сликарство цркве манастира Крушедола свакако је најзначајније сведочанство нових схватања која међу Србе доносе украјински учитељи. Улогу коју је Јов Василијевич имао у средишњим областима Карловачке митрополије имао је и Василије Романович у њеним западним, а Стефан Тенецки у источним епархијама.