Krojački zanat je jedan od najstarijih na ovim prostorima.Krojači ili šnajderi koji su šili mušku i žensku odeću po najnovijim modelima iz pariskih,bečkih i peštanskih modnih listova,javljaju se u Vojvodini u 19.veku.Njihova preteča su terzije iz osmanskog perioda i obavljali su sve vrste krojačkih  usluga.Moderna garderoba , do tada privilegija samo najimućnijih postaje dostupna i najširem građanskom sloju.
Krojački zanat je vrsta delatnosti koja se bavi proizvodnjom ili popravkom odela.Majstori koji su„izučili“ ovaj zanat , svoj proizvod su pravili od početka do kraja,ali su se za to obučavali godinama.
Veliki preokret u izradi odeće nastaje otkrićem šivaćih mašina u 19 veku,koje su u početku imale niz nedostataka.Isak Merit Singer 1850.godine je ovaj proizvod doveo do savršenstva i time izazvao pravu revoluciju u izradi odeće.  
Dolaskom industrijalizacije i fabričkih mašina proces izrade se deli na faze,jedni kroje,drugi šiju,treći pakuju. Ovakav način savremenih mašina omogućava snabdevanje tržišta znatno jeftinijim proizvodima od zanatskih i time preovladava.

 Šešir je bio statusni simbol građanstva i obavezan deo,kako muške tako i ženske građanske odeće.Najčešće se javljao u dve osnovne forme : šešir sa obodom i bez oboda. Uglavnom je izrađivan od filca i pletene slame ili like,koja je bojena ili lakirana,takođe i od biljnih vlakana,svile,vune,kože,platna,baršuna,dabrove ili zečje dlake.
U staro doba šešir su ljudi nosili da bi zaštitili glavu od kiše,snega,sunca. Verovatno je u hladnijim područjima bio napravljen od kože,zbog toplote.Tako su kasnije nastajali vojnički šlemovi. Kod nekih naroda šlemovi su služili da izdrže udarac mača ili strele,dok su kod primitivnijih pravljeni vrlo šareni šeširi groznog oblika,čija je namena bila zastrašivanje neprijatelja.Dešavalo se i da u nekim zemljama šešir bude predmet počasti,kao npr.kada papa daruje posvećeni šešir kardinalima i istaknutim vernicima,ali i simbol poruge u Nemačkoj i Francuskoj bankroteri izloženi javnosti su dobijali žuti ili zeleni šešir.
Vremenom je svaka zemlja i svaki narod usavršio svoj stil od pokrivača za glavu ili ukrasa,do namene za verske obrede. Do 1960-ih, šešir je bio skoro obavezan odevni predmet kod oba pola, ali od tada se ređe nosi, najčešće u elegantnijim odevnim kombinacijama ili kao zaštita od vremenskih uticaja.

Časovničar je majstor-zanatlija koji izrađuje i popravlja časovnike.Nekada su sami izrađivali i delove za popravku i pravljenje mehaničkih satova.Za časovničara se često upotrebljava izraz sajdžija što je turcizam izveden od reči „saat“.
 Časovničar u svojoj radionici koristi i poseban alat i pribor za svoju delatnost.Često se za njih kaže da imaju „hiljadu alata“ iz razloga što svaki deo časovnika zahteva poseban alat. Kada bi nabrajali, spisak bi bio veoma dug,pa ćemo navesti samo neke kao na primer :časovničarski odvrtci,pincete,lupu,monokl,časovničarski šrafcigeri,uređaj za čišćenje,uređaj za proveru hoda i tačnosti,raznih uređaja za otvaranje i zatvaranje kućišta časovnika,uređaja za ugradnju stakla,različitih turpija,binokularni stereoskopski mikroskop itd.U novije vreme kada su se pojavili digitalni časovnici u opremu su se uvrstili razni električni merni instrumenti kao što su voltmetar,ampermetar,ommetar,lemilica i slično.

Obućari izrađuju i popravljaju razne vrste modne i specijalne obuće kao što je sportska,ortopedska,zaštitna.
Postoje dve vrste obućara:
Oni koji prave nove moderne cipele i  oni koji se bave popravkama, takozvani „Krpe“ jer su krpili obuću.
Oni koji su se bavili izradom novih cipela su obično u nekoj glavnoj - prometnoj ulici imali radnju. Ti obućari su bili Gazde.
 Za izradbu obuće upotrebljavaju se razne vrste materijala: prirodna koža, veštački materijali, krzno, platno i sl. Obućari se služe raznim ručnim alatima i priborom: obućarskim čekićem, kleštima, nožem, iglama, probijačem, turpijom, metalnim i drvenim kalupima, kamenom podlogom, daskom za krojenje, ravnalom i sl.
Obućarski čekić ima savijeni, prednji deo za vađenje eksera i zadnji prošiven da se teže promaši ekser kod zakucavanja. Tu je potom šilo kojim se razbušuju rupe na đonu pre nego što se u njega ukuca drveni ekser. Drveni ekser, jer ne rđa i bolje podnosi vlagu. Zatim lepak tzv. ćiriš kojim se lepila koža.
 Obućari zaposleni u industriji izrađuju modnu obuću za široko tržište. Ortopedski obućari izrađuju ortopedsku obuću i ortopedske uloške za osobe koje imaju zdravstvene poteškoće i deformitete nogu te za invalide. Ortopedska obuća i ortopedski ulošci izrađuju se na osnovi nalaza i preporuke lekara ortopeda.
Industrijska proizvodnja  je učinila svoje pa proizvodnja cipela po meri više gotovo da ne postoji.

Berberin je muški frizer koji se bavi  doterivanjem  muškaraca.Pod  ovim zanatom se podrazumeva šišanje i brijanje muškaraca na različite dužine,pranjem,potkresivanjem i oblikovanjem  brkova i brade,farbanjem,stavljanjem gela ,ulja,raznih losiona,kolonjske vode  i slično.
Od alata  uglavnom poseduju razne makaze,češljeve,mašinice,brijače,nekad  za šišanje koriste upaljen komadić vate  takozvani „ Fen kare“,a mnogi od njih čak i  prave perike.Berberska stolica ima rukohvate sa strane i naslon za glavu,može se okretati u krug,podizati i spuštati.
Nekada u prošlosti u nedostatku lekara davali su svoj doprinos  zdravlju stanovništva.U svojim radnjama su držali pijavice u staklenim posudama,kojima se verovatno lečio krvni pritisak ili slično oboljenje,mada je ishod bio vrlo često problematičan.Neretko su pribegavali i obrezivanju ili sunećenju kod stanovnika jevrejske ili muslimanske veroispovesti.

U prošlosti nije bilo drugih veštačkih materijala za pravljenje odeće,već isključivo prirodna životinjskog porekla. Ovčiju i jagnjeću kožu otkupljivale su ćurčije koji su morali pre izrade,spremiti za preradu,skrojiti,nacifrati,sašiti pa tek onda prodavati.Najlepši ženski kožuci,muški prsluci bili su od jagnjeće kože.Pravili su se i od ovčije mada možda više kožuci za svaki dan,pre svega za čobane koji su čuvali stoku po zimi.Ovčja vuna je deblja,gušća i kruća te stoga i toplija a jagnjeća mekša, tanja i bolje stoji ,naročito kad je nešto svečano.Krznari su pravili ženske bunde od životinjskog krzna divljeg porekla.Deo bunde od pliša ili čoje a glavni od krzna vučijeg,lisičjeg,činčilinog,zečjeg,rakunskog. Takve su ženske bunde bile najskuplje od gotovo svih drugih odevnih predmeta.
Između dva svetska rata krzno je stalno bilo u modi,nošeno čak i u letnjim mesecima.Od krzna su izrađivani i drugi raznovrsni modni detalji u skladu sa tadašnjim trendovima.Bunda je predstavljala pravo bogatstvo i atribut jedne dame.Žene skromnijih materijalnih mogučnosti nosile su bundu ili modne detalje napravljene od zečje kože. Po svojoj sklonosti za plemenitim krznom,Srbija nije zaostajala za ostalim evropskim državama.

Ovaj zanat, u vidu izrade sudova i drugih predmeta od bakra predstavlja jedan od najstarijih zanata u Srbiji, jer postoji više od pet vekova. Reč kazan je turskog porekla.
Smatra se da je bakarno posuđe najpre izrađivano u starim civilizacijama Persije i Indije, koje su bile bogate bakarnom rudom. Ovaj zanat je u navedenim kulturama zabeležio najviše domete.Bakarno posuđe imalo je široku upotrebu u gradskim i seoskim sredinama. Postojanost ovakvih sudova omogućavala je da se oni koriste za pripremu i zagrevanje hrane na otvorenom ognjištu.
Inače kazandžijski esnaf bio je prvo zanatsko udruženje gde su zanatlije postale i trgovci bakrom, kalajem i raznim kazandžijskim proizvodima.
Kazandžija pravi uglavnom kazane za rakiju, ali takođe i kazane za spremanje hrane, džezve i druge proizvode od bakra.Pri tome koristi kalupe i čekić. Deo posude u kome će se nalaziti hrana se kalajiše jer je oksid bakra otrovan.
Posao je bio izuzetno naporan i zahtevao je posebnu opremu. Postojale su porodice koje su se ovim zanatom bavile kontinuirano preko 150 godina.
Kazan je izrađen od elektrolitičkog bakra visoke čistoće i dobro je uglačan radi lakšeg pranja.
U kazan može biti ugrađena mešalica ili postavljena rešetka, koja sprečava kontakt čvrstih delova kljuka sa dnom kazana a samim tim i zagorevanje sadržaja u kazanu tokom destilacije. Zagorevanje kljuka se negativno odražava na organoleptičke osobine rakije.
U današnje vreme kazandžije se bave samo proizvodnjom kazana za pečenje rakije, kazana za topljenje masti i iskuvavanje rublja, prskalica za vinograd, kotlića i sl.

Graviranje je kroz istoriju bilo važna metoda stvaranja slika na papiru,kako u umetničkom štamparstvu tako i za komercijalne reprodukcije i ilustracije u knjigama i časopisima.U današnje vreme je zamenjeno fotografijom.
Graviranje je tehnički postupak urezivanja dizajna (linija, ukrasa, znakova, likova) u tvrdu, obično ravnu površinu pravljenjem brazda u njoj. Rezultat graviranja može biti sam dekorisani predmet ako se gravira srebro, zlato, čelik ili staklo, ili može omogućiti izradu (tal. intaglio) ploča od bakra ili drugog metala za urezivanje slika na papiru kao štampa ili ilustracija u formi duboke štampe (tal. intaglio). Otisak urezanih slika naziva se gravura ili gravira.
Tradicionalno graviranje rezbarskim dletom ili upotrebom mašina nastavili su sa korišćenjem zlatari, staklarski graveri, oružari i drugi, dok modernije industrijske tehnike poput fotograviranja i laserskog graviranja imaju mnoge važne primene.
Ostali termini koji se često koriste za štampane gravure jesu bakrorez, bakreno graviranje ili linijsko graviranje. Graviranje čelika je jednaka tehnika, na čeličnim ili počeličenim pločama, a uglavnom se koristilo za izradu novčanica, ilustracija u knjigama, časopisima i reproduktivnim štampanim materijalima, zaglavljima pisama i drugime u razdoblju od 1790. do ranog 20. veka kada je tehnika graviranja počela gubiti popularnost osim u izradi novčanica i drugih oblika sigurne štampe.
Pored ručnog graviranja, postoje mašine za graviranje koje zahtevaju mnogo manje ljudskog faktora i nisu direktno ručno kontrolisane. Uglavnom se koriste za naslovljavanje, koristeći pantografski sistem. Postoje i verzije za unutrašnje delove prstenja kao i spoljašnjost većih površina. Takve mašine se koriste za graviranje unutrašnjosti prstenja, za medaljone kao i reprezentativne primerke.

Izrada gudačkih instrumenata datira  u prvoj polovini 16.veka u Italiji sa školama u Veneciji,Rimu,Firenci,Bolonji,Tirolu.
Klasični italijanski modeli su bili uzor francuskim graditeljima čiji se glavni centar nalazio u Parizu,a vremenom i engleskim.
Sredinom 17.veka,javlja se dekadencija u gradnji gudačkih instrumenata uvođenjem serijske proizvodnje i mehanizacije u proces izrade.Prva fabrika violina je sagrađena u Francuskoj. U toj zemlji su utemeljene i otvorene stručne škole za obučavanje graditelja gudačkih instrumenata.
Na našem podneblju,prvi graditelji instrumenata se javljaju u drugoj polovini 19.veka i prve violine bile su obojene tamnim crveno-smeđim lakom.U Beogradu je krajem 19.veka izgrađena jedna violina za španskog kralja Alfonsa XIII,jedna za persijskog šaha ukrašena sedefom i jedna za kralja Aleksandra Obrenovića i citra za kraljicu Dragu.
Svaki majstor proizvodi od tri do šest violina godišnje, pri čemu treba na središnji drveni kalup ručno složiti više od 70 drvenih delova, prema različitim akustičnim pravilima svakog dela. Svaki deo se pravi od pažljivo biranog i odležanog drveta i ne koriste se nikakvi industrijski materijali ili poluproizvodi. Proizvodnja takođe zahteva veliki nivo kreativnosti jer majstor prilagođava opšta pravila i osobno znanje svakom instrumentu. Tako nastaju violine među kojima ne postoje dve identične.