Рођен је у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици од оца Аврама и мајке Катарине, где је провео рано детињство а делом и код баке по мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године.

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.
У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.

Био је најбољи ученик Шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 година учитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Одбио је изразивши жељу да у Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио. Касније је Јанко био председник општине Коцељева, па поново учитељ. Књижевник је био и помоћник главног уредника листа "Српске новине", одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору. Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара.

Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти. Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га је затекао Први светски рат.

По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози. По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.

У јуну 1924. године у Грацу одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). Присуствовао је потписивању приступања Краљевине Југославије у двору Белведере 25. марта 1941. По избијању Другог светског рата, због неслагања са властима у Београду поднео је оставку на место амбасадора и вратио се у Београд. За време Другог светског рата живео је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време написао је своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Одбио је да потпише Апел српском народу. У периоду од 1944. до 1954. обављао је више друштвених функција, што је забележено у књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“. Оженио се 1958. године Милицом Бабић-Јовановић (1909-1968). Новац добијен од Нобелове награде 1961. године у потпуности је поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.

Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1969—1980. препричава, на сто осамдесет шестој страници, свој „последњи значајнији разговор“ са Андрићем и цитира га: „У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине...“ Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом и приповетка Аска и вук.

Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји“, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања“, створен за један лепши и трајнији живот.
Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице“.
Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.
Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.
„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости“. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“.
По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...“
Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини“.
Пружајући „задовољство без патње и добро без зла“, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Уметнички поступак
Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира. Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из приповетке Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.
Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској савременој књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалнх нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма.
Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска, односно хрватска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе

Дела
Ex ponto, стихови у прози, 1918; Немири, стихови у прози, 1920; Пут Алије Ђерзелеза, 1920; Мост на Жепи, 1925; Аникина времена, 1931; Португал, зелена земља, путописи 1931; Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934; Разговор са Гојом, есеј 1936; На Дрини ћуприја, роман 1945; Госпођица, роман 1945; Травничка хроника, роман 1945; На Невском проспекту, 1946; На камену, у Почитељу; Прича о везировом слону, 1948; Проклета авлија, новела 1954; Игра 1956; О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961; Јелена жена које нема, роман 1963; Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно 1977; Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977; На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно; Знакови поред пута, књига објављена постхумно.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.