Један је од најпревођенијих српских књижевника. Прозне књиге су му вишеструко награђиване у земљи и свету, адаптиране у драмске облике и добиле су значајну међународну критичку рецепцију. Добитник је Светске награде за фантастику 2003. године. Редовни је професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Дипломирао је 1973. на групи за Општу књижевност с теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је 1979. и докторирао 1982. године.
У раздобљу 1973-1993. створио је значајно дело у науци о књижевности, уређивању, издаваштву и преводилаштву, укључујући и капиталне пројекте попут алманаха Андромеда, библиотека „Кентаур“ и „Поларис“, ауторских научних монографија и Енциклопедије научне фантастике. Као прозаиста дебитовао је 1993. године романом Четврти круг за који је добио награду „Милош Црњански“. Сабрана прозна дела у по два тома на српском и енглеском (Романи и Немогуће приче) објављена су му 2009-2010.у издању Завода за уџбенике. Живковић је један од најпревођенијих савремених српских књижевника. До 2013. године објављено је 70 издања његових дела на страним језицима. Књиге су му изишле у САД (Временски дарови, два издања, Књига/Писац, Четврти круг, Скривена камера, Седам додира музике, Кораци кроз маглу, Немогући сусрети), Енглеској (Немогуће приче, Дванаест збирки и чајџиница, Последња књига, Мост, Писац/Књига/Читатељка, Немогуће приче 2, Есхерове петље, Писац у најам), Италији (Последња књига, Библиотека, Седам додира музике, Писац у најам, Нађи ме), Португалији (Библиотека, два издања, Последња књига, Писац у најам, Седам додира музике), Немачкој (Скривена камера, Последња књига, Немогући роман), Шпанији (Немогуће приче, Књига/Писац, Скривена камера), Француској (Писац у најам), Данској (Библиотека), Грчкој (Књига), Швајцарској (Читатељка), Холандији (Последња књига), Јапану (на јапанском – Чајџиница; на енглеском – Библиотека, Вагон, Четири приче до краја, Читатељка и Амаркорд), Јужној Кореји (Књига, Последња књига, Библиотека), Бразилу (Последња књига), Турској (Временски дарови, Библиотека, Немогући сусрети), Русији (Четврти круг), Чешкој (Временски дарови), Пољској (Библиотека, Амаркорд), Бугарској (Седам додира музике, Четврти круг), Украјини (Дванаест збирки и чајџиница), Словенији (Четврти круг, Мост, Библиотека, Читатељка, Амаркорд, Последња књига, Писац у најам, Кораци кроз маглу, Дванаест збирки и чајџиница) и Хрватској (Временски дарови, Немогући сусрети, Седам додира музике, Библиотека, Последња књига).
Живковићев роман Пет дунавских чуда изворно је изишао као петотомно издање на пет језика: српском, енглеском, немачком, словачком и мађарском.
Приче су му објављене у антологијама и часописима у САД, Енглеској, Јапану, Пољској, Финској, Данској, Француској и Мађарској.
Према Живковићевим причама "Воз" (Немогући сусрети) и "Хотелска соба" (Четири приче до краја) редитељ Пуриша Ђорђевић снимио је играни филм Два који је имао премијеру на Фесту 2007. године. Исти редитељ екранизовао је и Живковићеву причу "Исповедаоница" (Немогући сусрети) која је приказана на београдском Фестивалу краткометражних филмова (2007).
Две Живковићеве приче емитоване су на програму британског радија Би Би Си: "Воз" (2005) и "Будилник на сточићу" (2007).
Телевизија Студио Б емитовала је ТВ серију "Сакупљач" снимљену према Живковићевом циклусу "Дванаест збирки" (Дванаест збирки и чајџиница). Живковићево дело је високо вредновано и вишеструко награђивано у међународним оквирима. Угледни амерички књижевни часопис Светска књижевност данас /World literature today/ објавио је 2011. темат о Живковићевој прози.Његова дела изучавају се и на северноамеричким универзитетима. Професор Ралф Богерт, с Универзитету у Торонту (Канада), укључио је Четврти круг у курс о савременом европском роману, док професор Џефри Стејделмен, с универзитета у Бафалу (САД), тумачи Седам додира музике у оквиру семинара "Музичке теме у краткој прози".
Живковићева књига Библиотека је 2003. године добила Светску награду за фантастику /World Fantasy Award/ у категорији новела. Добитник је и награде "Милош Црњански" за Четврти круг (1994), награде "Исидора Секулић" за Мост (2007), који је такође увршћен је у ужи избор за Нинову награду критике за роман године 2006 (претходно је, 1997, у ужем избору био и роман мозаик Временски дарови), као и награде "Стефан Митров Љубиша" (2007) за укупно прозно стваралаштво. Романи Књига (2004), Библиотека (2005), Скривена камера (2007), Есхерове петље (2010) и Пет дунавских чуда (2011) номиновани су за једно од најпрестижнијих европских литерарних признања – "Међународну даблинску књижевну награду ИМПАК". Роман мозаик Дванаест збирки номинован је за награду "Ширли Џексон" (2008) и за награду "Британског друштва за фантастику" (2008).

Родио се у Подгорици 1930. Његов отац Војислав Д. Пекић је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти их протерују из Цетиња за Србију. Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се селе у Београд.По пресељењу у Београд 1945, образовање наставља у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен. Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године. Годинама је Пекић радио на неколицини романа а када је први од њих Време чуда (1965), штампан привукао је пажњу великог броја читалаца као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје.

У периоду између 1968. и 1969, Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман Ходочашће Арсенија Његована (1970) у коме је поред осталог дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски.

Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.

Године 1989. заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би следеће, 1990. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године 1991. био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ. Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био  је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године. Активан како као аутор тако и као јавна личност до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од српског претендента на позицију монарха.

Рођен је у Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915, а умро у Београду, СР Србија, 26. март 1984. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бања Луци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота. У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.
Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.
Почетком 1950.-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.
Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.
Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.
Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено рађање домовине“.
Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

Први је и један од најбољих српских комедиографа.Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмароку. Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Написао је само биографију свога деде сликара Николе Нешковића.
Кад се оженио, Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и Штерија Молеров.
За време похађања основне школе у Пешти, Стерија је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. 
Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“. Од 1848. је живео у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856.
На фестивалу се додељују награде за најбољу представу, за најбољи текст савремене драме, за режију, за глумачко остварење, за сценографију, за костим, за сценску музику, награде за најбољег младог глумца и глумицу и специјална награда.Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.

Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна. Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик", и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни. Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.
Прво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена"; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“. — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.