Јован Ђорђевић рођен је 25. новембра 1826. у Сенти Гимназију је похађао у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, а филозофију у Пешти. У Пешти се 1845. уписао на студиј медицине, али 1848. је прекинуо студије. На позив бачког великог жупана Исидора Николића Џавера отишао је 1849. да ради у Сомбору, а одатле је прешао у Лугош, где је био судски чиновник. Прешао је 1852. у Нови Сад, у коме је био професор историје у српској гимназији од 1852. до 1857. У Новом Саду се сукобљавао са онима, који су се противили Вуковој реформи, па је због тога 1857. прешао у Пешту. где је постао секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. Међутим и ту је имао доста конзервативних противника, па се 1859. вратио у Нови Сад.

Прихватио је понуду Данила Медаковића и заједно са Ђорђем Поповићем прихватио се да уређује Српски Дневник у Новом Саду. Водио је углавном администрацију и писао у просветном делу листа. Почео је 1860. да објављује низ важних чланака о позоришту, па је тиме потакао да се 1861. оснује Српско народно позориште у оквиру Српске читаонице. Објашњавао је да позориште чува језик и народне обичаје и буди националну свест и да је због тога од огромнога значаја. Сматрао је да ниједна просветна установа не може тако добро да развија народни језик. Током 1861. био је посланик на Благовештанском сабору и своје белешке са тог сабора издао је у књизи Радња Благовештанског Сабора 1861. Био је једно време главни покретач културнога полета у Војводини. У време апсолутизма организовао је различите просветне манифестације са циљем да одржава активан и компактан национални дух. Такву једну свечаност организовао је 1861. поводом Текелијине стогодишњице рођења. Био је управник Српског народног позоришта од 1863. до 1868. Да би му више времена остало за позориште предао је 1863. Светозару Милетићу фактичко уређивање Српског Дневника, а он се све више посвећивао позоришту. Међутим формално је и даље био главни уредник Српског Дневника, па је због Милетићевога уређивања и он био стављен пред војни суд, а Српски дневник је био обустављен. Био је амнестиран 1865, али више није покретао лист.

Писац.

Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Умро је 1910. год. у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу.Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Књижевни рад

Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати. Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси;

Драме: Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1868); Пера Сегединац (1882) и Ускокова љуба или Гордана (1890);

Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“.

Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Отац Матијин, Вук Бећковић је био официр војске Краљевине Југославије, 1944. године придружује се четницима и исте године гине у Словенији.
Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност. Прву песму је штампао као гимназијалац 1957. у „Младој култури“.
Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један човек“ и „Не знаш ти њих“.
У Загребачком театру „ИТД “, „Казалишту младих“, „Јазавцу “, „Театру ММ “, Српском народном позоришту, „Клубу М “, изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.
У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија „Београд некад и сад“, са истоименим комедијама Стерије и Нушића.
Написао је две телевизијске драме и две једночинке за децу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.
Адаптирао је (са Бориславом Михајловићем Михизом) „Горски венац“, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.
Драмска поема „Че - трагедија која траје“ (са Душаном Радовићем) преведена је на немачки језик (Che-tragodije, Frankfurt am Main 1969) и енглески (Che: Permanent tragedy, New York 1970).
Записи из књиге „О међувремену“ преведени су на енглески под називом „Random Targets“ 1970. године.

За своје песништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.
За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.
За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра.
Његова супруга се звала Вера Павладољска (њој је посветио једну од његових најпознатијих песама, коју је касније изводио Арсен Дедић) и са њом има ћерке Људмилу и Ољу.
Академик Бећковић је један од ретких академика који су Слободана Милошевића критиковали још 1991. године (нпр. "Српска војска је заузела Скадар и Једрене, а ова не може Борово Село и Тење (Време, 2. 12. 1991.). Током његовог режима учествовао је на бројним протестним скуповима.
Бећковић је близак пријатељ Војислава Коштунице. Бећковић активно подржава Демократску странку Србије на чијим је митинзима више пута и говорио.
Од 2009. године је Председник Фонда Слободан Јовановић у Београду.

Награде и признања
Седмојулска награда за књижевност (1989); Повеља Карађорђе 2005; Награда Радоје Домановић за укупан допринос српској књижевној сатири; Књижевни венац Козаре (2008).

У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције.

Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“. Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.
Признања и награде

Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: НИН-ова награда (1967), ГОРАНОВА награда (1967),Његошева награда (1967),потом Двадесетседмојулска СРБиХ, награда АВНОЈ-а, итд. После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине“ (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965).  „Дервиш и смрт“ (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност. Роман „Тврђава“ (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава“ је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава“ је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија. Након романа „Острво“ (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе“, „Писци, мишљења и разговори“, „За и против Вука“, „Круг“ и „Сјећања“ (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.
Национална припадност
Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године.                                                    У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976.

Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.".

Списак дела: Увријеђени човјек (1947); Прва чета (1950); Туђа земља (1957); Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958); Тишине (1961); Магла и мјесечина (1965); Есеји и огледи (1966); Дервиш и смрт (1966); За и против Вука (1967); Тврђава (1970); Острво (1974); Круг (1983).

Основну школу је учио у Темерину, гимназију у Новом Саду и Сегедину, а права и филозофију у Пешти. По завршеним студијама постаје администратор митрополијске канцеларије у Карловцима, наставник богословије и, пошто се закалуђерио, архимандрит манастира Шишатовца. Од 1828. до смрти био је владика Карловачкога владичанства са седиштем у Плашком. У Војној крајини су постојале школе на немачком, а он је отворио прве школе на српском језику у Плашком, Шкарама, Зрмањи и Мутилићу. Умро је као владика у Плашком. Мушицки је био један од најобразованијих писаца свога времена. Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба. Његови омиљени песници су: Фридрих Готлиб Клопшток, чувени немачки песник, писац „Месијаде“, Давид „псалмопјевац“ и нарочито Хорације, чију је поетику (Ars poetica) знао наизуст. Он од Хорација узима метричке облике, хвалбену и свечану речитост и први међу Србима почиње да ствара уметничку поезију у духу и руху псевдокласичне поезије европске. Он сам каже да подражава „Флаку“ и сматра као велики успех што може на српском језику певати по латинским метричким обрасцима.

Он је написао четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја. То је учено стихотвореније врло ученог и добронамерног родољуба и црквеног човека, стихотворство лишено правог песничког заноса и лепоте. Он пева о карактеру, народољубљу, благонаравију и добродјетељи и даје моралне поуке младом нараштају. Његове програмске песме „Глас народољупца“ и „Глас харфе шишатовачке“ биле су чувене у своје доба и школска омладина их је знала наизуст. Та је његова поезија цењена у своје време због снажног и искреног родољубља и представља занимљив покушај уметничке версификације по угледу на латинске метричке облике и уједно као карактеристичан образац хладне и укочене „објективне лирике“. Одржавао је пријатељску везу са Михаилом Витковићем, српским песником из Пеште коме је Мушицки посветио и оду. Врло учен и образован књижевник, Мушицки покушава да архаични старословенски језик, који није имао књижевне традиције, прилагоди псевдокласичној дисциплини форме, у време када се та дисциплина преживела као и сам језик. Он је покушао да независно од народне песме створи нове ритмичке облике и дао је неколико виртуозних образаца, али је његов покушај пропао због одсуства талента и због архаичног језика. Живећи у доба Вукове реформе језика и правописа, Мушицки се бавио и питањем језика. Он је за слово ј и уноси у српску азбуку слово ђ, изјашњава се за народни језик, али као црквени човек он је и за рускословенски:
Викицитати „Словенски, сербски језик — два су пута, К једној цели воде нас.“ Он налази да рускословенски језик треба да остане језик цркве и науке, а народни за народ и популарну књижевност.