Основну школу и гимназију је завршио у Раковици којој је целог живота срцем и душом припадао. Прве стихове је написао још у гимназији (1950-1951), а прву књигу „Квартет“ је објавио са још три пријатеља (Бранко Јовановић, Томислав Мијовић, Првољуб Пејатовић). У Удружење књижевника је примљен већ 1955. Апсолвирао је Филолошки факултет у Београду, група за светску и југословенску књижевност. Исте године (1958) објављује своју прву књигу „Велики спавач“. Током студија, заједно са Бранком Миљковићем и Жиком Лазићем оснива неосимболистичку групу. Потом је био уредник и новинар листова и часописа „Млада култура“ (1954-1956), „Савременик“ (1961-1964), „Полетарац“ (старија серија), (1966-1969) и „Књижевне новине“ седамдесетих година. У издавачкој кући „Младо поколење“ био је уредник (1964-1969). Радио је као новинар у већем броју југословенских листова и на Радио Београду (1971-1980). Ту, на радију, је покренуо акцију „Књига солидарности“. Донатори су давали књиге које су потом усмераване ка школама у забитима где је књига била реткост. На тај начин је прикупљено 2.000.000 књига. По својој жељи сахрањен је на планини Тари, на планини на којој је много времна проводио бавећи с својим хобијем – столарством.

Бранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду у Улици Краља Петра првог, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цин. Alchiviadi al Nuşa) у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1885. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку, у том воду је био и песник Војислав Илић.
Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску краљевину, а посебно краља Милана, а имала је везе са сахраном мајора Михаила Катанића и једне бабе, мајке пуковника Драгутина Франасовића.
Табла на месту рођења Бранислава Нушића
Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу.На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини. Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.
Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.
О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године.
Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.
После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.

Преминуо је 19. јануара 1938. а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.

Његов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. у монаштву добити име Герасим и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова маjкa се звала Милева и била је кћерка сомборског пароха Јована Момировића,  умрла je неколико недеља после порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору. Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, чувеног пештанског Текелијанума. Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем. У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Croacija“ („Kроатиа“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.

1929. уз помоћ Милоша Црњанског тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину Вељко Петровић је боравио немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке. Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета, краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.
Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић доајен српских књижевника у Мађарској.
Умро је у Београду 1967. а сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.
На књижевном плану почео је да сарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. 1912. год. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рату рукопис изгубљен.
Тек 1920. почео је да штампа избор својих новела, у књигама:

“Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),

„Померене савести“, десет приповедака (1922),

„Три приповетке“ (1922),

„Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).

Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српске Петровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.
Вељко Петровић је 1933. год. у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.
Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.
Мара Петровић, његова супруга, поштујући жељу Вељка Петровића, завештала је граду Београду све културно историјске вредности које су га у њиховој кући за живота окруживале. Ту су, пре свега, рукописи, преписка и библиотека Вељка Петровића, затим уметничке слике, стилски намештај и предмети примењене уметности. Легат још увек није отворен за јавност, због недостатка средстава за адаптацију породичне куће, такође поклоњене Граду, за музејску намену.

Награда установљена 2007. године се додељује за свеукупно приповедачко дело савременог писца на српском језику. Награда ће се додељивати сваке године, средином октобра, на манифестацији „Вељкови дани“, у Сомбору. Први добитник је Мирослав Јосић Вишњић.

Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост књаза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић. Као пензионер живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године. Ненадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басана. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, То су Писма из Шнапредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно. Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. вајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима. Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао. Ненадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“. Вредност Ненадовићевoг рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива. Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка, у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.

Овај писац је себе сматрао продужетком светосавског просветитељства и последњим учеником Светог Саве. Због улоге светлосних симбола у стварању књижевне симболике Доментијана су називали песником светлости.
Рођен је око 1210. године, а преминуо је после 1264. године. Већи део живота је провео као монах у светогорском манастиру Хиландару, у коме је написао своја најзначајнија дела. Прво је око 1250. године, на захтев краља Уроша I (1242—1276) написао обимно житије светог Саве, а 1263/1264. године и житије светог Симеона (Стефана Немање).
Његово житије светог Саве је између 1290. и 1292. године прерадио монах Теодосије, који је навео да то ради према Доментијановим усменим упутствима.
Као изворе за своја дела, Доментијан је користио Житије светог Симеона, које је написао Стефан Првовенчани (1242—1276), нарочито у свом Житију светог Симеона, у коме је поједине делове преносио од речи до речи. Још један од списа који су имали утицај на његова дела је и панегерик светом Владимиру (980—1015), који је, средином XI века, написао кијевски митрополит Иларион (1051—око 1054). Оба његова дела представљају импресиван приказ библијског и теолошког образовања које је имао, а значајна су и као историјски извори, иако им се, као изведеним делима, прилази са резервом.
Житије Светог Саве одликује тежња ка јасном и прегледном изношењу чињеница, а и изостаје тежња за наративном разрадом појединости. Догађај је за Доментијана тек повод за откривање битније божанске сврхе делања главног јунака. Овај поступак има као последицу претварање наративне структуре у симболичку. Томе су заслужне и библијске паралеле, цитати и светлосни симболи.
Још једна карактеристика овог дела је у томе што писац настоји да у сваком тренутку дела види јунаков прошли и будући живот - односно поседује перспективу целине. Доментијаново „Житије светог Саве“ је специцифична мешавина библиско хришћанске перспективе и надисторијских и натприродних погледа. Тако је Савин животни пут симболички приказан као кружење Сунца са истока на запад - од Свете горе, до отаџбине.

Био је један од познатих културних прегалаца, и по многима, ученик Доситеја Обрадовића, преводилац и један од првих српских природњака у 18. веку. Он је био први који је хтео да оснује самосталну српску штампарију, први писац трактата из физике међу Србима и први творац тзв. посрба – драма узиманих од других народа и адаптираних у српском стилу, духу и језику.

Сва српска књижевност с краја 18. века често се назива постдоситејевском, јер је настајала под директним утицајима идеја које је пропагирао Доситеј Обрадовић, а људи који су је писали често се називају Доситејевим ученицима. Не треба заборавити ни да је то још увек недовољно формирана национална књижевност, настала на темељима који су зидани мимо њеног традиционалног утемељења у кутури средњег века. Тим пре су њени ствараоци и сами помало били збуњени сопственом националном свешћу сукобљеном са утицајима који су долазили из другачијих и страних европских држава. Те државе, нарочито Немачка и Мађарска, па и Француска и Италија, у овом периоду су већ имале конституисану државну и законодавну власт, као што су имале и универзитете и институције које су неговале културни живот. Због тога су Срби образовани на њиховим универзитетима након повратка у своју земљу били помало и пионири у много чему, нарочито у науци. А тадашња књижевност можда се и не би могла назвати књижевношћу у данашњем схватању те речи, али за то време је свака писана-штампана реч била драгоценост. Један од таквих културних прегалаца и по многима ученик Доситеја Обрадовића био је и Емануил Јанковић, са којим се Доситеј и дописивао, али њихова преписка није сачувана. Он је био први који је хтео да оснује самосталну српску штампарију, први писац трактата из физике међу Србима и први творац тзв. посрба – драма узиманих из књижевности других народа и адаптираних у српском стилу, духу и језику.

Прецизни подаци из биографије Емануила Јанковића до данас нису познати. Као година његовог рођења узима се 1758. а место рођења је Нови Сад, иако ће он сам доцније да тврди да је рођен у Србији, у Београду. То је било из истих оних разлога из којих је Доситеј својевремено говорио да је родом из Србије, да би тиме потцртао своју припадност српском национу. Основну школу Емануил је завршио у Новом Саду, а вероватно и средњу, и то протестантску. С обзиром на то да су тада преовлађивале римокатоличке и језуитске школе, српски родитељи су радије своју децу слали међу протестантске учитеље. Тако је за првога директора Новосадске гимназије дошао протестант Павел Јозеф Шафарик, познати проучавалац словенске историје и српске књижевност. На даље науке Јанковић је отишао у Немачку, на Универзитет у Халеу, где је уписао медицину. Вероватно је био из имућније породице, пошто је распусте проводио путујући по Италији и Француској и тако научио језике тих земаља, што ће му после помоћи у његовом преводилачком раду. Био је успешан у свом научном раду, нарочито из области физике и математике. Године 1788. Халско природњачко друштво, које и данас постоји, бира га за свога члана и он се од тада потписује: натуре испитателнег дружества у Хали члан. Иако је његово почетно опредељење био научни рад, Јанковић се опредељује за друго занимање и 1789. године се враћа кући са намером да отвори прву српску штампарију. Набавио је штампарију у Лајпцигу, добио подршку од свог народа и митрополита Стратимировића, и у Новом Саду уз штампарију отворио је и једну књижару, са каталогом књига и слика. Међутим, није смео да штампа књиге на српском и румунском језиком, јер је монопол над штампањем српских књига имао штампар Курцбек у Бечу. Курцбек је за то добио дозволу од Јосифа II и он се показао као главни Емануилов непријатељ. На крају ће му он коначно и стати на пут и осујетити намеру 1890. године, када се гаси штампарија у Новом Саду. Уз рад на штампању књига, Емануил је почео преводити драме са немачког и италијанског језика на српски, а написао је и један научни трактат. Умро је врло млад, 1791. године у Суботици, на путу из Беча у Нови Сад. Исповедио је своја согрешенија јереју Михаилу Сточићу, пароху цркве св. Вознесенија, и причестио се светих тајана, а сахрањен је 24. септембра чрез јереја Јоана Петровића, пароха цркви св. Вознесенија у Марија-Терезиополу. У Новом Саду више нема Јанковићевих потомака, као нити било какве за њега везане традиције у некој породици.

Научни рад

Од сачуваних књижевних списа Емануила Јанковића, међу првима је научно дело о кружењу воде у простору: Физическое сочиненије о исушенију и разделенију воде у воздух и изјасненије разливанија воде из воздуха на земљу. Овај састав је штампан у Лајпцигу 1787. године и није сачуван у целости, као што то нису ни неки други његови радови, нпр. Морална философија и Начала мудрости из области филозофије и логике. О саставу о кружењу воде у простору, које је клица развоја природних наука у Срба, до сада је било опречних мишљења. Неки од српских критичара су у духу руралне прагматичке филозофије давали овакве изјаве: Да су наши старији већма се бринули – како ће саставити ваљан буквар, нег што су пишући: како се претвара вода у воздух... – далеко би више Срба данас знало читати и писати, нег што знају. Исти овај састав је пак, кад је објављен, био похваљен у немачком листу Algemane Literatur Zajtung, где је наведено да је то само један оглед из веће пишчеве Физике: "Садржај и форма расправе тако одговара смеру популарне науке, да се шкловској академији, камо је генерал Симеун Зорич позво Јанковића за професора баш после ове расправе, а поглавито српском народу, који скоро и нема матерњим језиком писаних књига, сме честитати на таквом учитељу." Зашто се Јанковић радије определио за штампарски рад и тако избегао вероватно успешну научну каријеру, до данас није познато. Неки тврде да је то учинио за добробит свога народа, да би се штампала српска књига од стране српског штампара, а не као дотад од странца и туђина Курцбека, и то у далеком Бечу. Физическоје сочињеније је било чувано у физичком кабинету Београдског универзитета до пре ИИ светског рата, а после тога му се губи сваки траг.

Драме Емануила Јанковића

Први међу Србима, Јанковић је кренуо да прави тзв. посрбе, за српско говорно и културно подручје адаптиране драме из других књижевности. Наравно, прво би их преводио са италијанског или немачког језика на српски, а потом би радњу смештао у домаћи миље – нпр. Банат, и ликовима давао српска имена. Своје мотиве зашто је то радио овако је објашњавао: "Ја сам изабрао тај пут из уверења, и било би ниско сујетно када бих ја, у место узор-дела странаца, поднео мојим сународницима моје још незреле радове." Прва његова преведена драма била је Терговци Карла Голдонија, коју је штампао у Лајпцигу 1787. године. У предговору занимљиво објашњава своје схватање моралног и књижевног значаја комедије и супротставља га народном схватању позоришне комедије као пуког блесављења и отимања новца: Највећа част национални моји и данас јоште мисли да су комедије не само младости ни и старим људма шкодне, и само их за немецко измишљеније држе, гди су ђаволи Швабе измислили како ћеду варати новце от људи. Ниједан које сам у ову част национални моји рачунао, није имао прилику хасне комедије познати, не имајући ниједну у свом језику писану, а страни му је напознат. Он хоће своје сународнике из њиова незнања ослободити и комедије добре код њи у бољи кредит метути. Нека сваки прочита ову књигу до краја, па ће видети да то нису гола измишљања, но прави живот, стварни догађаји, случаји и битија која се сваки дан међ људма налазе.

Десетак година после овога Емануил објављује драму Зао отац и неваљао син, или Родитељи учите вашу децу познавати, од немачког писца Франца Старка. Године 1793. у Вршцу је први пут играна ова представа и то је, како наводи историчар српске књижевности Јован Скерлић – најранија забележена позоришна представа код Срба, ако се изузму дотадашњи популарни ђачки игрокази. Трећа драма коју је Јанковић превео је Благодарни син – сеоска весела игра у једном дјејствију, стављена на просто сербски. Управо ова драма је први случај посрбљивања у нашој књижевности, и пошто се радња одиграва у Банату, дуго се веровало да је то оригинално Јанковићево дело.

Његово световно име пре монашења није забележено, био је пореклом из властелинске породице. Био је у дворској служби код краља Милутина одакле је побегао у Кончулски манастир код Ибра, где га је игуман Никола замонашио и дао ново име Данило. Као јеромонах био је годину и по дана код архиепископа Јевстатија II. После тога је на сабору одржаном у Србији изабран за игумана Хиландара. У периоду 1307—1309. Хиландар и Света гора су трпели нападе каталонских разбојничких чета, тада је игуман Хиландара био Данило, у тим околностима више ратник, дипломата и управник него монах.

Половином 1311. године изабран је за епископа бањског и долази у Србију где као епископ надгледа завршетак радова на манастиру Бањска, задужбини краља Милутина. По завршетку градње, почетком 1315. године, повлачи се у Хиландар. Идуће, 1316. године, долази у Србију на позив краља Милутина, чија је жеља била да Данило постане нови српски архиепископ после смрти Саве III 16. јула 1316. године. Изборни сабор се састајао три пута и тек је 1317. за архиепископа изабран игуман хиландарски Никодим, Данилов ученик. Данило је тада изабран за епископа хумског са седиштем у Бијелом Пољу, у Саборној цркви светих апостола. Био је присутан када је умро краљ Милутин 29. октобра 1321. године и био на његовој сахрани у манастиру Бањска. Пре тога је 8. фебруара 1314. као епископ бањски био присутан када је умрла његова мајка краљица Јелена, која је сахрањена у манастиру Градац. Половином 1322. године се поново повукао у Хиландар и хумску епархију уступио епископу Стефану Пекпалу. После смрти архиепископа Никодима, Данило је 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог архиепископа српског. Столовао је у Магличу.

Као архиепископ посветио се изградњи нових цркава и обнављању старих. Под његовим надзором зидани су манастир Дечани и манастир Бања. У династичким сукобима наступао је као помиритељ, измирио је краља Драгутина и краља Милутина, затим Милутина и Стефана Дечанског. У монашком животу био је строги подвижник, имао је „дар суза“. Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године.

Српска православна црква га је прогласила за светитеља и његов дан слави 20. децембра по црквеном, то је 2. јануара по грегоријанском календару. Одбор Српске академије наука и уметности га је крајем 20. века уврстио у 100 најзнаменитијих Срба.
Написао је шест житија (Житије краљице Јелене, 1317, Житије краља Драгутина, 1320/1330, Житије краља Милутина, 1324, Житије архиепископа Арсенија I, Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I, сва три између 1324. и 1327) и две службе (Служба архиепископу Арсенију и Служба архиепископу Јевстатију, оба пре 1324). Житија чине језгро зборника Животи краљева и архиепископа српских (тзв. Даниловог зборника, у народу познатог као Цароставник, изд. Ђуро Даничић Београд и Загреб 1866), који је кодификован вероватно тек после 1375. и који садржи и књижевне радове тзв. Данилових настављача. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога. У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему (Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и др. пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и меша више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и др). Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у Житију краљице Јелене, највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја „преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије“ (Димитрије Богдановић). Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом књижевном изразу који се све више разликује од наративности Теодосијевог типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима. Службе је Данило писао за црквене потребе, поготову за утврђивање култа св. Арсенија, наследника св. Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног Доментијана или књижевне виртуозности Теодосијеве, Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира „вештину да се са мало речи доста каже”, употпуњујући тако „свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца ХIV в.“ (Дамњан Петровић).

Рођен је у Сенти 1743. године. Студије права је у Пешти завршио 1773. године када је постао први адвокат међу Србима. Једно време заступао је и српске фрушкогорске манастире. Био је сенатор у скупштини града Пеште. Био је рационалиста и критичар црквених установа, први сакупљач народних умотворина међу православним Србима, историчар и привредни писац. Пријатељевао је са песником Лукијаном Мушицким, Доситејем Обрадовићем, чији је први следбеник био, и Атанасијем Димитријевићем Секерешом, цензором српских књига у Бечу. Најпознатија дела су му "Причте илити по простому пословице" и историјски спис "Черте серпског живота у Унгарији".

Марко Ристић је као и други надреалисти, писао поезију (Од среће и од сна, 1925; Nox microcosmica, 1956), али му је песнички рад остао у сенци обимне есејистике и књижевне критике. Захваљујући њима, а не поезији, он заузима једно од веома истакнутих места у нашој књижевности 20. века. Од његових многобројних књига из тих области издвајају се: Књижевна политика (1952) и Историја и поезија (1962). У обема су највећма садржани радови из међуратног периода, у првој књижевне критике, а у другој есеји о начелним питањима.

У читавом свом раду, и оном из доба надреализма и оном каснијем, Ристић је остао привржен основним надреалистичким ставовима о природи и функцији књижевности и уметности. Њих је он заступао с више страсти и истрајности него иједан други представник овог покрета. Уметност се ствара из најдубљих потреба живота и израз је тежње људског духа за самооткривањем. Зато уметничко стварање мора бити непосредно, ничим неконтролисано, ни захтевима здравог разума, ни конвенцијама естетике, ни практичним потребама друштва, јер све то ограничава слободу стварања, без које нема праве уметности. Естетика се бави само оним што је спољашње, занатско, техничко, а бит је уметности у унутрашњем, спонтаном, ирационалном, бити уметности јесте поезија. Други битан састојак сваке велике уметности јесте хумор. Ристић је у њему видео подсмех бесмислу света и истовремено нарочит облик откривања дубљих аспеката стварности. Као највиши квалитети уметности, поезија и хумор иманентни су стварности, они су део живота, а уметност их само открива, истиче, појачава, чини их предметом интензивног доживљаја. Полазећи од тог схватања, Ристић је дошао до парадоксалног разрешења основне дилеме 30-их година, дилеме о ангажованој литератури. Поезија тежи истом циљу којем стреми свак морална и социјална акција: потпуном ослобођењу човека, само што она том циљу иде властитим путем. Отуда, уколико изражава унутрашње биће човеково, поезија се „изједначава са моралом“, док престаје бити морална ако се подреди друштвеном моралу и утилитарним циљевима. На исти начин, прави песник самом је суштином свог дела револуционаран, јер тежи истом циљу као и револуција, тоталном ослобођењу човека, а престаје то бити у тренутку када своје стварање подреди спољашњем диктату, кад постане гласноговорник одређене идеологије, партије итд. Другим речима, поезија има морални и социјални смисао само када не служи ни моралним ни социјалним него својим властитим, песничким циљевима (Морални и социјални смисао поезије, 1934; Предговор за неколико ненаписаних романа, 1935; Историја и поезија, 1935. и др.).

Тих ставова Ристић се држао и у својим критикама и полемикама. Увек је истицао значај поезије и поетског, независно од тога је ли дело у стиху или у прози. У критичким оценама показивао је изоштрено осећање за вредности али истовремено, када су била у питању његова теоријска опредељења или чак његов лични однос према писцима, знао је бити догматски искључив, личан, често неправичан. У његовом стилу спајају се интелектуални с емоционалним квалитетима. Своје ставове умео је исказати прецизно али и сугестивно, поетски надахнуто. Критички прикази, нарочито они објављени у новинама, одликују се краткоћом, сажетошћу, бриткошћу и штедљивошћу израза, док су огледи о писцима, књижевним појавама и теоријским питањима, обично веома опширни, често писани техником монтаже. Најбољи је у есејима, где су теоријски ставови и критичке анализе повезане с личним искуствима и доживљајима ауторовим. У тим синтезама есејистичког, критичког и аутобиографског Ристић је остварио изузетне домете модерног српског есеја.

Био је амбасадор Југославије у Француској од 1945. до 1948. године, а потом председник Комисије за културне везе са иностранством. Био је дописни члан Југословенске академије знаности и уметности и Савета федерације.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.