Милан Јовановић рођен је 24. априла 1834. у Јарковцу у панчевачкој пуковнији. Основну школу завршио је у Јарковцу, а гимназију је похађао у Вршцу, Пешти и Темишвару. Још док је боравио у Вршцу заволио је позориште. У Бечу је завршио медицину. У Бечу је за време студија 1863. основао и био председник српског ђачког књижевног друштва Зора. У том друштву је развијао књижевни рад, а најзначајнији рад из тога периода је његова историјска драма у четири чина Краљева Сеја, а радило се о српској победи на Велбужду. Међутим Зора се није ограничила на књижевност, него јој је задатак био да буди српску националну свест. У Београд се вратио 1865. и одмах је добио место професора хигијене и судске медицине на Великој школи. Био је први професор хигијене у Србији. Једно време у Београду је уређивао политички лист Јединство, али 1871. је због одређених политичких дешавања напустио Београд и отишао у Нови Сад. У Новом Саду је био директор реалке и потпредседник Матице српске. Отишао је 1875. у Херцег Нови где је био општински лекар, а пошто је у то време трајао Босанскохерцеговачки устанак он се много бринуо о рањеницима. На позив црногорскога кнеза Николе отишао је средином 1876. на Цетиње, где је све до краја Првога српско-турскога рата био лекар кнежеве породице. По окончању рата кратко је радио за аустријски Лојд као бродски лекар. Када је избио Други српско-турски рат вратио се на кнежев позив на Цетиње. Пратио је 1877/1878 кнегињу Милену и престолонаследника у Напуљ, а по повратку неколико година је пловио све до Кине као бродски лекар за аустријски Лојд. Са тих путовања слао је занимљиве путописе и лекарске поуке. У Србију се вратио 1882. и радио је као лекар на железници, која се тада почела градити. Радио је две године код Рипањскога тунела, а онда се 1884. преселио у Београд и радио је као општински физик. Постављен је 1888. за професора хигијене на Војној академији и на том месту је остао до смрти 1896. У књижевности се јављао драмама, приповеткама и путописима. Посебно је био познат по путописима, описима,путничким причама и приповеткама. Ту су биле збирке: С мора и са сува, Тамо амо по Истоку, Горе доле по Напуљу. Написао је и неколико драма: Краљева Сеја, Демон, Сан и јава, Несуђени, а превео је и Шекспирову Меру за меру. Написао је и велики број књижевних критика, а посебну врсту његовога рад чине есеји из културне прошлости, погледи на друштвене појаве и прилике и фељтони. Поред књижевних дела написао је велик број књига и чланака из хигијене и биологије.

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека јестаственичког и математичарског и Одсека уметничког) од 1869. Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 1890. Прави је члан „без опредељења“ од 1892. Прави је члан (Академије уметности) од 1892. Приступна беседа: Поглед на индијску драму. Проглашен 1894. (Српска краљевска академија Год. 8 (1894) 74–75).

Школовао се у гимназији у Винковцу и Новом Саду, а право је студирао у Грацу где је дипломирао 1876. године. Наредне, 1877. године, вратио се у Нови Сад и све до 1901. године предавао је у новосадској гимназији језике (латински, грчки, мађарски, немачки и српски) и књижевност. Наставни рад у српском школству обогатио је писањем великог броја граматика, речника и прегледа књижевности који су били прихваћени у српској просвети као стандардни уџбеници.

Историографију и српску културу посебно је задужио покретањем часописа Стражилово (1885—1888, 1892—1894), Ново позориште (1909—1910) и као сауредник Јавора (1889—1981) и уредник у Бранику (1906—1912). Сарађивао је и у бројним другим часописима као што су Летопис Матице српске, Глас МС, Бранково коло, Српски књижевни гласник, Књижевни југ и друго. Написао је велики број прилога као књижевни, позоришни и музички критичар. С мађарског и немачког језика преводио је позоришне комаде, романе, приповетке и путописе,

Значајан допринос историји историографије Грчић је дао објављивањем петотомне збирке Портрети с писама у којима је објавио преписку сарадника својих часописа и алманаха. Прве четири књиге објављене су између 1921. и 1926. у загребу а последња 1939. у Новом Саду. Међу педесеторицом културних и књижевних радника налазе се и истакнуте личности српске историографије као што су Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић, Чедомиљ Мијатовић, Тихомир Остојић, Александар Сандић и други. Писма су издата хронолошким редом са уводном напоменом о адресанту. Обиље материјала пружа посебно портрет Илариона Руварца објављен у петој књизи где се осветљује позадина штампања расправе О кнезу Лазару у Стражилову прожета полемиком са Пантелијом Срећковићем.

Јован Ђорђевић рођен је 25. новембра 1826. у Сенти Гимназију је похађао у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, а филозофију у Пешти. У Пешти се 1845. уписао на студиј медицине, али 1848. је прекинуо студије. На позив бачког великог жупана Исидора Николића Џавера отишао је 1849. да ради у Сомбору, а одатле је прешао у Лугош, где је био судски чиновник. Прешао је 1852. у Нови Сад, у коме је био професор историје у српској гимназији од 1852. до 1857. У Новом Саду се сукобљавао са онима, који су се противили Вуковој реформи, па је због тога 1857. прешао у Пешту. где је постао секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. Међутим и ту је имао доста конзервативних противника, па се 1859. вратио у Нови Сад.

Прихватио је понуду Данила Медаковића и заједно са Ђорђем Поповићем прихватио се да уређује Српски Дневник у Новом Саду. Водио је углавном администрацију и писао у просветном делу листа. Почео је 1860. да објављује низ важних чланака о позоришту, па је тиме потакао да се 1861. оснује Српско народно позориште у оквиру Српске читаонице. Објашњавао је да позориште чува језик и народне обичаје и буди националну свест и да је због тога од огромнога значаја. Сматрао је да ниједна просветна установа не може тако добро да развија народни језик. Током 1861. био је посланик на Благовештанском сабору и своје белешке са тог сабора издао је у књизи Радња Благовештанског Сабора 1861. Био је једно време главни покретач културнога полета у Војводини. У време апсолутизма организовао је различите просветне манифестације са циљем да одржава активан и компактан национални дух. Такву једну свечаност организовао је 1861. поводом Текелијине стогодишњице рођења. Био је управник Српског народног позоришта од 1863. до 1868. Да би му више времена остало за позориште предао је 1863. Светозару Милетићу фактичко уређивање Српског Дневника, а он се све више посвећивао позоришту. Међутим формално је и даље био главни уредник Српског Дневника, па је због Милетићевога уређивања и он био стављен пред војни суд, а Српски дневник је био обустављен. Био је амнестиран 1865, али више није покретао лист.

Средњу школу је започео Суботици, а завршио у Пешти. У Пешти је завршио потом и правни факултет. Изабран је 1859. за секретара Матице Српске. Уређивао је Летопис Матице Српске од 1859. до 1869, Позориште је уређивао од 1872. до 1876, а био је и уредник Младе Србадије. Био је истакнути члан Уједињене омладине српске, па је био председник на омладинским скупштинама у Зрењанину, Кикинди и Новом Саду од 1868. до 1870. Поред тога поверено му је и уређивање омладинског гласила Младе Србадије. Када је угарска влада за вршачку скупштину 1871. наредила да чланови Омладине могу бити само угарски Срби, тада је Хаџић узалуд покушавао да различитим молбама увери власти да такво друштво не може да буде толико ограничено. Имао је посебне заслуге за развој српског позоришта, посебно Српског Народног Позоришта (СНП) у Новом Саду. Заједно са Јованом Суботићем спречио је пропаст позоришта након одласка Јована Ђорђевића 1868. у Београд. Постао је управник Српског народног позоришта. Развијао је уметничку игру у трупи, а истовремено код гледалаца будио родољубље и љубав према позоришту. Од 1872. је уређивао и Зборник позоришних дела, као орган управе СНП у Новом Саду. Ту је објављено око 50 оригиналних и преведених драмских дела из репертоара СНП. У свесци 185. Српског Летописа је дат добар преглед његовог књижевног рада. Под његовом управом СНП у Новом Саду се уздигло до висине на којој је могло да изводи и најсложенија драмска дела.

Душан Попов је рођен у Мокрину, школовао се у Новом Саду, а докторирао на Филозофском факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави 1945. године у листовима „Слободна Војводина“ (данашњи „Дневник“) и „Глас омладине“. У листу „Дневник“ прешао је пут од млађег сарадника до заменика главног уредника. Као млад новинар постављен је за главног уредника културне институције Трибина младих. Године 1972. био је први главни уредник тек основане Телевизије Нови Сад. Дуго година био је члан управног и извршног одбора Матице српске, а у три мандата и њен секретар. У Стеријином позорју је био први генерални секретар. Највише градско признање, Фебруарска награда Новог Сада, Попову је припала јер је свој животни и радни век посветио изучавању историјске грађе и новосадске културе. Аутор је „Енциклопедије Новог Сада“, дела које се састоји од 30 томова, а чланови ресорне градске комисије су образложили да је Нови Сад, захваљујући Попову, један од ретких градова који имају своју енциклопедију.

Основну школу и нижу реалку учио је у родном граду, а трговачку школу у Пешти, да би потом завршио Учитељску школу у Сомбору и 1864. постао учитељ у Великој Кикинди. Најзначајнија је његова делатност везана за Нови Сад. Био је 1874. управитељ и учитељ у новосадској Вишој девојачкој школи, у којој је остао до пензионисања 1905. Основао је 1889. и успешно водио све до пензионисања Српски учитељски конвикт за учитељску децу која су се школовала у Новом Саду, а 1907. формирао је учитељску задругу Натошевић. Учествовао је на оснивачкој скупштини Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и тада је изабран за секретара (перовођу) а на тој позицији је остао све до смрти. 1886. године покренуо је гласило ових задруга- Женски свет који је уређивао све до Првог светског рата. На почетку рата, на његову иницијативу, Задруга је основала болницу, у Српском учитељском конвикту у којој  су збрињавани сви невољни и болесници који нису имали другог смештаја. Као члан Књижевног одељења Матице Српске, замењивао је Матичиног секретара и уредника десет свезака Летописа (1910-11). Уредио је календар Женски свет 1910. а 1921. године почео је да издаје Учитељски весник. Био је вредан сарадник Српског кола и Браника, али и неких других часописа тога времена. Узимао је учешће и у политичком животу па је 1892. године биран за посланика на Српском народно-црквеном сабору за великосенмиклушки срез. Пред ослобођење укључио се у Српски народни одбор и био је један од три потпредседника овог тела, учествујући у стварању српске власти у Војводини. Био је ожењен Бетом, рођена Стефановић са којом је имао ћерку Виду, удату Вулко.

Потиче из веома старе новосадске ратарске породице. Основну школу је похађао у Сремској Каменици и Новом Саду. После завршене основне школе уписује се у немачку граничарску грађанску школу у Петроварадину. Нижу гимназију похађа у Новом Саду, а вишу у Сремским Карловцима, Печују и Будимпешти, где је и матурирао. Школске 1866/67. године уписао је медицину у Будимпешти. Студије медицине је завршио 1872. године у Бечу, а затим и специјализацију из хирургије, 1873. године. Исте године вратио се у Нови Сад и започео лекарску праксу; истовремено је био лични лекар Марије Трандафил. Од 1785. године па све до преране смрти радио је као срески физик слободног краљевског града Новог Сада, а од 1888. године, захваљујући завршеној специјализацији из хирургије, био је и управник Порођајног одељења новосадске болнице. Илија Огњановић је био свестран човек. Веома рано је почео да се бави поезијом и уредништвом. По угледу на Змаја и Рајковића у својој шеснаестој години издавао је и уређивао рукописни лист Зоља, а годину дана касније и Ђачки венац. Поред бројних написа у стиху и прози које је објављивао у тадашњим водећим часописима, писао је и медицинско– поучне чланке. Најзначајнији од њих су О дифтеричној вратобољи и Како се ваља лечити од колере. Суочен са бројним проблемима при издавању посмртница, због велике шароликости медицинске номенклатуре, Илија Огњановић 1894. године издаје књигу Имена болести што смрт могу да нанесу. У овој књизи, све тада познате болести и узроке смрти преводи са латинског језика на српски, мађарски и немачки.  Захваљујући својој преданој активности као лекара и књижевника добио је бројна признања. За живота је био члан Књижевног одељења Матице српске, члан Епархијске управе бачке, дописни члан Српског ученог друштва од 1883. године, а од 1892. године почасни члан Српске краљевске академије наука и уметности. Живот Илије Огњановића није био лак. Веома рано је остао сироче и током свог школовања био је зависан од издашности богатих људи и институција, а понекад и од сопственог рада. Низ година је патио од срчане слабости, а последње три године живота боловао је од шећерне болести, у то време неизлечиве болести. По препоруци лекара, у лето 1900. године са породицом одлази у аустријско купатило Добелбад на лечење. Уместо очекиваног побољшања, његово здравствено стање се погоршава и он одлучује да се врати у Нови Сад. При повратку, његово здравствено стање се још више погоршава и породица га смешта у санаторијум др Јендрашека у Будиму. Умро је следећег дана, 8. (21.) августа у 55. години живота. Пренет је у Нови Сад. Опело је одржано у српској Православној саборној цркви 10. (23.) августа 1900. године. Истога дана је и сахрањен на Алмашком гробљу у Новом Саду.

Највећи лиричар српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о сретном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом супругом Ружом Личанин. Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).
Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и сатирични лист Комарац.

Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.
Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци.