Текстил
Кројач
Kројачки занат је један од најстаријих на овим просторима.Кројачи или шнајдери који су шили мушку и женску одећу по најновијим моделима из париских,бечких и пештанских модних листова,јављају се у Војводини у 19.веку.Њихова претеча су терзије из османског периода и обављали су све врсте кројачких услуга.Модерна гардероба , до тада привилегија само најимућнијих постаје доступна и најширем грађанском слоју.
Kројачки занат је врста делатности која се бави производњом или поправком одела.Мајстори који су„изучили“ овај занат , свој производ су правили од почетка до краја,aли су се за то обучавали годинама.
Велики преокрет у изради одеће настаје открићем шиваћих машина у 19 веку,које су у почетку имале низ недостатака.Исак Мерит Сингер 1850.године је овај производ довео до савршенства и тиме је изазвао праву револуцију у изради одеће.
Доласком индустријализације и фабричких машина процес израде се дели на фазе,једни кроје,други шију,трећи пакују. Овакав начин савремених машина омогућава снабдевање тржишта знатно јефтинијим производима од занатских и тиме преовладава.
Шеширџија
Шешир је био статусни симбол грађанства и обавезан део,како мушке тако и женске грађанске одеће.Најчешће се јављао у две основне форме : шешир са ободом и без обода. Углавном је израђиван од филца и плетене сламе или лике,која је бојена или лакирана,такође и од биљних влакана,свиле,вуне,коже,платна,баршуна,даброве или зечје длаке.
У старо доба шешир су људи носили да би заштитили главу од кише,снега,сунца. Вероватно је у хладнијим подручјима био направљен од коже,због топлоте.Тако су касније настајали војнички шлемови. Код неких народа шлемови су служили да издрже ударац мача или стреле,док су код примитивнијих прављени врло шарени шешири грозног облика,чија је намена била застрашивање непријатеља.Дешавало се и да у неким земљама шешир буде предмет почасти,као нпр.када папа дарује посвећени шешир кардиналима и истакнутим верницима,али и симбол поруге у Немачкој и Француској банкротери изложени јавности су добијали жути или зелени шешир.
Временом је свака земља и сваки народ усавршио свој стил од покривача за главу или украса,до намене за верске обреде. До 1960-их, шешир је био скоро обавезан одевни предмет код оба пола, али од тада се ређе носи, најчешће у елегантнијим одевним комбинацијама или као заштита од временских утицаја.
Крзнар
У прошлости није било других вештачких материјала за прављење одеће,већ искључиво природна животињског порекла. Овчију и јагњећу кожу откупљивале су ћурчије који су морали пре израде,спремити за прераду,скројити,нацифрати,сашити па тек онда продавати.Најлепши женски кожуци,мушки прслуци били су од јагњеће коже.Правили су се и од овчије мада можда више кожуци за сваки дан,пре свега за чобане који су чували стоку по зими.Овчја вуна је дебља,гушћа и крућа те стога и топлија а јагњећа мекша, тања и боље стоји ,нарочито кад је нешто свечано.
Крзнари су правили женске бунде од животињског крзна дивљег порекла.Део бунде од плиша или чоје а главни од крзна вучијег,лисичјег,чинчилиног,зечјег,ракунског. Такве су женске бунде биле најскупље од готово свих других одевних предмета.
Између два светска рата крзно је стално било у моди,ношено чак и у летњим месецима.Од крзна су израђивани и други разноврсни модни детаљи у складу са тадашњим трендовима.
Бунда је представљала право богатство и атрибут једне даме.Жене скромнијих материјалних могучности носиле су бунду или модне детаље направљене од зечје коже. По својој склоности за племенитим крзном,Србија није заостајала за осталим европским државама.