Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Rakovici kojoj je celog života srcem i dušom pripadao. Prve stihove je napisao još u gimnaziji (1950-1951), a prvu knjigu „Kvartet“ je objavio sa još tri prijatelja (Branko Jovanović, Tomislav Mijović, Prvoljub Pejatović). U Udruženje književnika je primljen već 1955. Apsolvirao je Filološki fakultet u Beogradu, grupa za svetsku i jugoslovensku književnost. Iste godine (1958) objavljuje svoju prvu knjigu „Veliki spavač“. Tokom studija, zajedno sa Brankom Miljkovićem i Žikom Lazićem osniva neosimbolističku grupu. Potom je bio urednik i novinar listova i časopisa „Mlada kultura“ (1954-1956), „Savremenik“ (1961-1964), „Poletarac“ (starija serija), (1966-1969) i „Književne novine“ sedamdesetih godina. U izdavačkoj kući „Mlado pokolenje“ bio je urednik (1964-1969). Radio je kao novinar u većem broju jugoslovenskih listova i na Radio Beogradu (1971-1980). Tu, na radiju, je pokrenuo akciju „Knjiga solidarnosti“. Donatori su davali knjige koje su potom usmeravane ka školama u zabitima gde je knjiga bila retkost. Na taj način je prikupljeno 2.000.000 knjiga. Po svojoj želji sahranjen je na planini Tari, na planini na kojoj je mnogo vremna provodio baveći s svojim hobijem – stolarstvom.

Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu u Ulici Kralja Petra prvog, u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cin. Alchiviadi al Nuşa) u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Nušić je maturirao u Beogradu. Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1885. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.

Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku, u tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić.
Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu „Dva raba“ u „Dnevnom listu“, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku kraljevinu, a posebno kralja Milana, a imala je veze sa sahranom majora Mihaila Katanića i jedne babe, majke pukovnika Dragutina Franasovića.
Tabla na mestu rođenja Branislava Nušića
Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.
Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.
Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.
Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.
O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine.
Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“.
Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.
Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.
Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.
Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.

Preminuo je 19. januara 1938. a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.

Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića,  umrla je nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Croacija“ („Kroatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“.

1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“.
Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.
Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.
Na književnom planu počeo je da sarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. 1912. god. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen.
Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama:

“Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921),

„Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922),

„Tri pripovetke“ (1922),

„Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke).

Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka.
Veljko Petrović je 1933. god. u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana.
Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.
Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu.

Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.

Otac mu je prota Matija Nenadović, a deda knez Aleksa. Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom studije u Nemačkoj, Univerzitet u Hajdelbergu. Kad se vratio, bio je kratko vreme profesor Liceja u Beogradu, viši činovnik ministarstva i diplomata. Tokom 1860. godine bio je ministar prosvete i po položaju predsednik Društva srpske slovesnosti. Nekoliko godina je proveo u Crnoj Gori, kao gost knjaza Nikole. Bio je jedan od prvih Srba koji su se školovali u inostranstvu i započeli rad na književnosti. Bio je među prvih 16 redovnih članova Srpske kraljevske akademije koje je 1887. imenovao kralj Milan Obrenović. Kao penzioner živeo je u Valjevu do smrti 21. januara/2. februara 1895. godine. Nenadović je počeo da piše još kao đak i na književnosti je radio ozbiljno i bez prekida. On je imao široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda. On je pristalica racionalističke filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, na koga inače umnogome podseća. Kao i Dositej i Nenadović je više praktičan duh i reformator, koji književnost uzima samo kao sredstvo za popularisanje naprednih i slobodoumnih ideja. Napisao je dve zbirke pesama, šaljivih, programskih i u obliku epigrama i basana. Neke od njih, kao „Popara“ i „Maniti glumac“, bile su veoma popularne i visoko cenjene. Kao poezija, njegove pesme su slabe, bez zanosa i prave pesničke dikcije. To je pouka u stihu, napredne i dobronamerne ideje kazane vedro, duhovito i intimno. Znatno su važniji Nenadovićevi putopisi, pet knjiga, pisani u obliku pisama. To su Pisma iz Švajcarske, Prva pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, u kojima najviše govori o Nјegošu, Druga pisma iz Nemačke i Pisma o Crnogorcima. Sva su ta pisma puna humora, vedrine i dosetljivosti. „Svaki čitatelj, kaže on, može držati da su upravo njemu pisana“. I pisma nemaju više umetničke, pa ni filozofske vrednosti, jer nisu tako ni zamišljena. U njima nema plastičnih opisa prirode i dubljih filozofskih zapažanja o narodima i kulturama. Nenadović izbegava taj način namerno i uvek ostaje samo zanimljiv, jednostavan i srdačan. Nјegov je cilj da pouči, da zabavi i razvedri dušu čitaočevu. Pisma o Crnogorcima su svakojako najinteresantnija. On je Crnu Goru i Crnogorce posmatrao iz kneževe pratnje, pa je zbog toga njegovo prikazivanje odveć idealisano, ali u svakom slučaju zanimljivo. Ma koliko da je Nenadović bio Evropljanin i racionalista, on je nagonski osetio visoku vrednost srpskog patrijarhalnog morala, i u toj pokrajini, u zaklonu od svih kulturnih uticaja, gde su narodni život i običaji sačuvali najstarije oblike, on je zapazio mnoge lepe osobine „čojstva i obraza“ našeg naroda. U pismima o Crnogorcima on je te osobine naročito isticao i opisivao. Nenadović se bavio i prevođenjem. Naročito je vredan pomena njegov prevod „Francuske revolucije“ od Minjea, „delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima“. Vrednost Nenadovićevog rada je više istorijska nego umetnička. Pišući lako i zanimljivo, jezikom neobično čistim i tečnim, on je u svoje vreme bio veoma popularan i mnogo čitan. Za stvaranje čitalačke publike i uobličavanje savremenog književnog jezika njegova je zasluga nesumnjiva. Nenadović je bio jedan od prvih srpskih planinara. Izdavao je i uređivao list Šumadinka, u kojem je 1850. objavio članak „Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine“. Osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, popeo se i na mnoge druge evropske planine i o njima je pisao u svojim glavnim delima: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Švajcarske.

Ovaj pisac je sebe smatrao produžetkom svetosavskog prosvetiteljstva i poslednjim učenikom Svetog Save. Zbog uloge svetlosnih simbola u stvaranju književne simbolike Domentijana su nazivali pesnikom svetlosti.
Rođen je oko 1210. godine, a preminuo je posle 1264. godine. Veći deo života je proveo kao monah u svetogorskom manastiru Hilandaru, u kome je napisao svoja najznačajnija dela. Prvo je oko 1250. godine, na zahtev kralja Uroša I (1242—1276) napisao obimno žitije svetog Save, a 1263/1264. godine i žitije svetog Simeona (Stefana Nemanje).
Njegovo žitije svetog Save je između 1290. i 1292. godine preradio monah Teodosije, koji je naveo da to radi prema Domentijanovim usmenim uputstvima.
Kao izvore za svoja dela, Domentijan je koristio Žitije svetog Simeona, koje je napisao Stefan Prvovenčani (1242—1276), naročito u svom Žitiju svetog Simeona, u kome je pojedine delove prenosio od reči do reči. Još jedan od spisa koji su imali uticaj na njegova dela je i panegerik svetom Vladimiru (980—1015), koji je, sredinom XI veka, napisao kijevski mitropolit Ilarion (1051—oko 1054). Oba njegova dela predstavljaju impresivan prikaz biblijskog i teološkog obrazovanja koje je imao, a značajna su i kao istorijski izvori, iako im se, kao izvedenim delima, prilazi sa rezervom.
Žitije Svetog Save odlikuje težnja ka jasnom i preglednom iznošenju činjenica, a i izostaje težnja za narativnom razradom pojedinosti. Događaj je za Domentijana tek povod za otkrivanje bitnije božanske svrhe delanja glavnog junaka. Ovaj postupak ima kao posledicu pretvaranje narativne strukture u simboličku. Tome su zaslužne i biblijske paralele, citati i svetlosni simboli.
Još jedna karakteristika ovog dela je u tome što pisac nastoji da u svakom trenutku dela vidi junakov prošli i budući život - odnosno poseduje perspektivu celine. Domentijanovo „Žitije svetog Save“ je specicifična mešavina biblisko hrišćanske perspektive i nadistorijskih i natprirodnih pogleda. Tako je Savin životni put simbolički prikazan kao kruženje Sunca sa istoka na zapad - od Svete gore, do otadžbine.

Bio je jedan od poznatih kulturnih pregalaca, i po mnogima, učenik Dositeja Obradovića, prevodilac i jedan od prvih srpskih prirodnjaka u 18. veku. On je bio prvi koji je hteo da osnuje samostalnu srpsku štampariju, prvi pisac traktata iz fizike među Srbima i prvi tvorac tzv. posrba – drama uzimanih od drugih naroda i adaptiranih u srpskom stilu, duhu i jeziku. Sva srpska književnost s kraja 18. veka često se naziva postdositejevskom, jer je nastajala pod direktnim uticajima ideja koje je propagirao Dositej Obradović, a ljudi koji su je pisali često se nazivaju Dositejevim učenicima. Ne treba zaboraviti ni da je to još uvek nedovoljno formirana nacionalna književnost, nastala na temeljima koji su zidani mimo njenog tradicionalnog utemeljenja u kuturi srednjeg veka. Tim pre su njeni stvaraoci i sami pomalo bili zbunjeni sopstvenom nacionalnom svešću sukobljenom sa uticajima koji su dolazili iz drugačijih i stranih evropskih država. Te države, naročito Nemačka i Mađarska, pa i Francuska i Italija, u ovom periodu su već imale konstituisanu državnu i zakonodavnu vlast, kao što su imale i univerzitete i institucije koje su negovale kulturni život. Zbog toga su Srbi obrazovani na njihovim univerzitetima nakon povratka u svoju zemlju bili pomalo i pioniri u mnogo čemu, naročito u nauci. A tadašnja književnost možda se i ne bi mogla nazvati književnošću u današnjem shvatanju te reči, ali za to vreme je svaka pisana-štampana reč bila dragocenost. Jedan od takvih kulturnih pregalaca i po mnogima učenik Dositeja Obradovića bio je i Emanuil Janković, sa kojim se Dositej i dopisivao, ali njihova prepiska nije sačuvana. On je bio prvi koji je hteo da osnuje samostalnu srpsku štampariju, prvi pisac traktata iz fizike među Srbima i prvi tvorac tzv. posrba – drama uzimanih iz književnosti drugih naroda i adaptiranih u srpskom stilu, duhu i jeziku. Precizni podaci iz biografije Emanuila Jankovića do danas nisu poznati. Kao godina njegovog rođenja uzima se 1758. a mesto rođenja je Novi Sad, iako će on sam docnije da tvrdi da je rođen u Srbiji, u Beogradu. To je bilo iz istih onih razloga iz kojih je Dositej svojevremeno govorio da je rodom iz Srbije, da bi time potcrtao svoju pripadnost srpskom nacionu. Osnovnu školu Emanuil je završio u Novom Sadu, a verovatno i srednju, i to protestantsku. S obzirom na to da su tada preovlađivale rimokatoličke i jezuitske škole, srpski roditelji su radije svoju decu slali među protestantske učitelje. Tako je za prvoga direktora Novosadske gimnazije došao protestant Pavel Jozef Šafarik, poznati proučavalac slovenske istorije i srpske književnost. Na dalje nauke Janković je otišao u Nemačku, na Univerzitet u Haleu, gde je upisao medicinu. Verovatno je bio iz imućnije porodice, pošto je raspuste provodio putujući po Italiji i Francuskoj i tako naučio jezike tih zemalja, što će mu posle pomoći u njegovom prevodilačkom radu. Bio je uspešan u svom naučnom radu, naročito iz oblasti fizike i matematike. Godine 1788. Halsko prirodnjačko društvo, koje i danas postoji, bira ga za svoga člana i on se od tada potpisuje: nature ispitatelneg družestva u Hali član. Iako je njegovo početno opredeljenje bio naučni rad, Janković se opredeljuje za drugo zanimanje i 1789. godine se vraća kući sa namerom da otvori prvu srpsku štampariju. Nabavio je štampariju u Lajpcigu, dobio podršku od svog naroda i mitropolita Stratimirovića, i u Novom Sadu uz štampariju otvorio je i jednu knjižaru, sa katalogom knjiga i slika. Međutim, nije smeo da štampa knjige na srpskom i rumunskom jezikom, jer je monopol nad štampanjem srpskih knjiga imao štampar Kurcbek u Beču. Kurcbek je za to dobio dozvolu od Josifa II i on se pokazao kao glavni Emanuilov neprijatelj. Na kraju će mu on konačno i stati na put i osujetiti nameru 1890. godine, kada se gasi štamparija u Novom Sadu. Uz rad na štampanju knjiga, Emanuil je počeo prevoditi drame sa nemačkog i italijanskog jezika na srpski, a napisao je i jedan naučni traktat. Umro je vrlo mlad, 1791. godine u Subotici, na putu iz Beča u Novi Sad. Ispovedio je svoja sogrešenija jereju Mihailu Stočiću, parohu crkve sv. Voznesenija, i pričestio se svetih tajana, a sahranjen je 24. septembra črez jereja Joana Petrovića, paroha crkvi sv. Voznesenija u Marija-Tereziopolu. U Novom Sadu više nema Jankovićevih potomaka, kao niti bilo kakve za njega vezane tradicije u nekoj porodici.

Naučni rad

Od sačuvanih književnih spisa Emanuila Jankovića, među prvima je naučno delo o kruženju vode u prostoru: Fizičeskoe sočinenije o isušeniju i razdeleniju vode u vozduh i izjasnenije razlivanija vode iz vozduha na zemlju. Ovaj sastav je štampan u Lajpcigu 1787. godine i nije sačuvan u celosti, kao što to nisu ni neki drugi njegovi radovi, npr. Moralna filosofija i Načala mudrosti iz oblasti filozofije i logike. O sastavu o kruženju vode u prostoru, koje je klica razvoja prirodnih nauka u Srba, do sada je bilo oprečnih mišljenja. Neki od srpskih kritičara su u duhu ruralne pragmatičke filozofije davali ovakve izjave: Da su naši stariji većma se brinuli – kako će sastaviti valjan bukvar, neg što su pišući: kako se pretvara voda u vozduh... – daleko bi više Srba danas znalo čitati i pisati, neg što znaju. Isti ovaj sastav je pak, kad je objavljen, bio pohvaljen u nemačkom listu Algemane Literatur Zajtung, gde je navedeno da je to samo jedan ogled iz veće piščeve Fizike: "Sadržaj i forma rasprave tako odgovara smeru popularne nauke, da se šklovskoj akademiji, kamo je general Simeun Zorič pozvo Jankovića za profesora baš posle ove rasprave, a poglavito srpskom narodu, koji skoro i nema maternjim jezikom pisanih knjiga, sme čestitati na takvom učitelju." Zašto se Janković radije opredelio za štamparski rad i tako izbegao verovatno uspešnu naučnu karijeru, do danas nije poznato. Neki tvrde da je to učinio za dobrobit svoga naroda, da bi se štampala srpska knjiga od strane srpskog štampara, a ne kao dotad od stranca i tuđina Kurcbeka, i to u dalekom Beču. Fizičeskoje sočinjenije je bilo čuvano u fizičkom kabinetu Beogradskog univerziteta do pre II svetskog rata, a posle toga mu se gubi svaki trag.

Drame Emanuila Jankovića

Prvi među Srbima, Janković je krenuo da pravi tzv. posrbe, za srpsko govorno i kulturno područje adaptirane drame iz drugih književnosti. Naravno, prvo bi ih prevodio sa italijanskog ili nemačkog jezika na srpski, a potom bi radnju smeštao u domaći milje – npr. Banat, i likovima davao srpska imena. Svoje motive zašto je to radio ovako je objašnjavao: "Ja sam izabrao taj put iz uverenja, i bilo bi nisko sujetno kada bih ja, u mesto uzor-dela stranaca, podneo mojim sunarodnicima moje još nezrele radove." Prva njegova prevedena drama bila je Tergovci Karla Goldonija, koju je štampao u Lajpcigu 1787. godine. U predgovoru zanimljivo objašnjava svoje shvatanje moralnog i književnog značaja komedije i suprotstavlja ga narodnom shvatanju pozorišne komedije kao pukog blesavljenja i otimanja novca: Najveća čast nacionalni moji i danas jošte misli da su komedije ne samo mladosti ni i starim ljudma škodne, i samo ih za nemecko izmišljenije drže, gdi su đavoli Švabe izmislili kako ćedu varati novce ot ljudi. Nijedan koje sam u ovu čast nacionalni moji računao, nije imao priliku hasne komedije poznati, ne imajući nijednu u svom jeziku pisanu, a strani mu je napoznat. On hoće svoje sunarodnike iz njiova neznanja osloboditi i komedije dobre kod nji u bolji kredit metuti. Neka svaki pročita ovu knjigu do kraja, pa će videti da to nisu gola izmišljanja, no pravi život, stvarni događaji, slučaji i bitija koja se svaki dan međ ljudma nalaze.

Desetak godina posle ovoga Emanuil objavljuje dramu Zao otac i nevaljao sin, ili Roditelji učite vašu decu poznavati, od nemačkog pisca Franca Starka. Godine 1793. u Vršcu je prvi put igrana ova predstava i to je, kako navodi istoričar srpske književnosti Jovan Skerlić – najranija zabeležena pozorišna predstava kod Srba, ako se izuzmu dotadašnji popularni đački igrokazi. Treća drama koju je Janković preveo je Blagodarni sin – seoska vesela igra u jednom djejstviju, stavljena na prosto serbski. Upravo ova drama je prvi slučaj posrbljivanja u našoj književnosti, i pošto se radnja odigrava u Banatu, dugo se verovalo da je to originalno Jankovićevo delo.

Njegovo svetovno ime pre monašenja nije zabeleženo, bio je poreklom iz vlastelinske porodice. Bio je u dvorskoj službi kod kralja Milutina odakle je pobegao u Končulski manastir kod Ibra, gde ga je iguman Nikola zamonašio i dao novo ime Danilo. Kao jeromonah bio je godinu i po dana kod arhiepiskopa Jevstatija II. Posle toga je na saboru održanom u Srbiji izabran za igumana Hilandara. U periodu 1307—1309. Hilandar i Sveta gora su trpeli napade katalonskih razbojničkih četa, tada je iguman Hilandara bio Danilo, u tim okolnostima više ratnik, diplomata i upravnik nego monah. Polovinom 1311. godine izabran je za episkopa banjskog i dolazi u Srbiju gde kao episkop nadgleda završetak radova na manastiru Banjska, zadužbini kralja Milutina. Po završetku gradnje, početkom 1315. godine, povlači se u Hilandar. Iduće, 1316. godine, dolazi u Srbiju na poziv kralja Milutina, čija je želja bila da Danilo postane novi srpski arhiepiskop posle smrti Save III 16. jula 1316. godine. Izborni sabor se sastajao tri puta i tek je 1317. za arhiepiskopa izabran iguman hilandarski Nikodim, Danilov učenik. Danilo je tada izabran za episkopa humskog sa sedištem u Bijelom Polju, u Sabornoj crkvi svetih apostola. Bio je prisutan kada je umro kralj Milutin 29. oktobra 1321. godine i bio na njegovoj sahrani u manastiru Banjska. Pre toga je 8. februara 1314. kao episkop banjski bio prisutan kada je umrla njegova majka kraljica Jelena, koja je sahranjena u manastiru Gradac.

Polovinom 1322. godine se ponovo povukao u Hilandar i humsku eparhiju ustupio episkopu Stefanu Pekpalu. Posle smrti arhiepiskopa Nikodima, Danilo je 14. septembra 1324. godine izabran za jedanaestog arhiepiskopa srpskog. Stolovao je u Magliču.

Kao arhiepiskop posvetio se izgradnji novih crkava i obnavljanju starih. Pod njegovim nadzorom zidani su manastir Dečani i manastir Banja. U dinastičkim sukobima nastupao je kao pomiritelj, izmirio je kralja Dragutina i kralja Milutina, zatim Milutina i Stefana Dečanskog. U monaškom životu bio je strogi podvižnik, imao je „dar suza“. Preminuo je noću između 19. i 20. decembra 1337. godine.

Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za svetitelja i njegov dan slavi 20. decembra po crkvenom, to je 2. januara po gregorijanskom kalendaru. Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti ga je krajem 20. veka uvrstio u 100 najznamenitijih Srba.
Napisao je šest žitija (Žitije kraljice Jelene, 1317, Žitije kralja Dragutina, 1320/1330, Žitije kralja Milutina, 1324, Žitije arhiepiskopa Arsenija I, Žitije arhiepiskopa Joanikija i Žitije arhiepiskopa Jevstatija I, sva tri između 1324. i 1327) i dve službe (Služba arhiepiskopu Arseniju i Služba arhiepiskopu Jevstatiju, oba pre 1324). Žitija čine jezgro zbornika Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih (tzv. Danilovog zbornika, u narodu poznatog kao Carostavnik, izd. Đuro Daničić Beograd i Zagreb 1866), koji je kodifikovan verovatno tek posle 1375. i koji sadrži i književne radove tzv. Danilovih nastavljača. U tom smislu ovaj zbornik predstavlja Danilovo nastojanje da stvori neku vrstu srpskog prologa. U književnom pogledu, Danilova žitija su prekretnica u odnosu na žitijni žanr koji se u Srbiji do njega negovao i koji se oslanjao na vizantijsku hagiografsku shemu (Sveti Sava, Stefan Prvovenčani, Domentijan, Teodosije): Danilo je pisao o ličnostima koje je neposredno poznavao, pa njegova žitija imaju ne samo memoarske odlike i živo ocrtane likove velikaša, ratnika, duhovnika i dr. piščevih savremenika, nego i mozaičku i složenu kompoziciju kakvu je zahtevao piščev književni postupak (veća celina sastavljena je od više manjih žitijnih tekstova i meša više žanrova: molitve, plačeve, pohvale, dijaloge pisca sa svojom dušom, poučenija, ispovedanja i dr). Skladno kompoziciono smenjivanje hagiografskog i himnografskog žanra naročito je vidno u Žitiju kraljice Jelene, najvišem dometu Danilovog dara, gde dolaze do izražaja „preokupacije svetogorskog učenog monaštva koje su u to vreme i nešto kasnije postale osnov palamitske isihastičke teologije“ (Dimitrije Bogdanović). Bogatstvo Jelenine duhovnosti u ovom žitiju, produbljivanje unutrašnjeg života svojih junaka uopšte i težnja ka razvijanju književnih slika i scena još više približava Danilovo delo odmerenom psihologizmu u poetici i ideologiji isihazma i jednom osobenom i snažnom spiritualizovanom književnom izrazu koji se sve više razlikuje od narativnosti Teodosijevog tipa i koji će otvoriti nov put Danilovim nastavljačima. Službe je Danilo pisao za crkvene potrebe, pogotovu za utvrđivanje kulta sv. Arsenija, naslednika sv. Save na arhiepiskopskoj stolici. Bez poetskih uzleta jednog Domentijana ili književne virtuoznosti Teodosijeve, Danilova poezija ipak obiluje metaforama i atributima, teži uzvišenom poetskom izrazu i veličanju duhovnih vrednosti likova i, kao i u žitijima, demonstrira „veštinu da se sa malo reči dosta kaže”, upotpunjujući tako „svestrani literarni profil najznačajnijeg srpskog pisca HIV v.“ (Damnjan Petrović).