Скупоценом израдом истиче се јапански комад који је у Музеј града Новог Сада доспео у оквиру легата др Бранка Илића. Све до почетка 20. века, паравани су били обавезан део спаваће собе сваке богатије куће, у складу с моралом тадашње грађанске средине. Овај комад је пример луксузне експортне робе за Европу, а у његовој изради коришћено је резбарено и лаковано дрво, седеф и слоновача.

Стојећа лампа са ширмом и сликаним екраном израђена је у Француској крајем 19. века. Абажур је израђен од свиле и златне чипке, екран осликан уљаном бојом, а окови обликовани од цизелиране бронзе на основи од махагонијевог дрвета. Иако је већ прилагођена за коришћење електричне енергије, форма и материјали од кога је лампа израђена указују на приврженост богате грађанске класе аристократским формама 18. века.

Елегантан сточић за шивење у стилу Бул (Boulle) израђен је од лакованог дрвета, а за његово украшавање употребљени су брозани окови и интарзије, као и разнобојне седефне плочице, инкрустиране у горњу плочу и бочне стране. Овај комад је крајем 19. века купљен у Италији за пунолетство Данице Савић, ћерке Мите Савића, новосадског кафеџије и трговца, некадашњег власника кафане "Бела лађа".

Пар једнокрилних ормана има наглашене еклектичке елементе који су посебно изражени у аплицираној резбарији. Волуте и стилизоване лозице са цветовима и листовима постављене су на свим видним површинама, а у њиховој изради коришћена је и машинска обрада. Ормани су израђени у Футогу током последње трећине 19. века.

Чинија са плавим стакленим уметком је немачки производ с краја 19. века. Припада врсти која се називала холандско сребро, једној доста јефтиној масовној продукцији која је на серијски начин копирала старе барокне и рокајне украсне облике. Оваква чинија најчешће је стајала у грађанским салонима као репрезентативан украсни детаљ.

У музејској збирци предмета примењене уметности налази се и колекција тепиха, насталих у разним европским и азијским радионицама током 19. и 20. века. Тепих мањих димензија, имао је молитвену улогу. Израђен је у скопској или сарајевској ткаоници тепиха у трећој деценији 20. века. Његова интересантна орнаментика копира малоазијске узоре.

Захваљујући трговачким везама Новосађана и транзитном положају града, у новосадским ентеријерима се крајем 19. века појављују и предмети из Азије. Поред тепиха, доносе се и такви комади као што су ове наргиле, иначе цариградски рад из 18. века, које су већ тада купљене као сувенир. У новосадској средини овај предмет није имао практичну, већ декоративну улогу.

Намештај у тзв. стилу другог рококоа био је типичан за четврту и пету деценију 19. века у средњоевропској уметности. У новосадску средину, као и у друге провинцијске крајеве Хабзбуршке монархије, стигао је са извесним закашњењем. То је један еклектичан стил који позајмљује и копира елементе са намештаја из 18. века и прилагођава их новом укусу. Ноге столице и столова се искривљују, појављује се резбарија, а машинска обрада постаје све чешћа.

Половином 19. века, са све већом популарношћу стила другог рококоа, велика и раскошна огледала поново улазе у моду. Као и век раније, дрворезбарени рамови се обилно позлаћују, чиме су овакви предмети постали веома раскошни детаљи ентеријера. Оваква огледала су могле да приуште само богате породице које су њима украшавале своје салоне и предворја.

Вишебојно декорисана и позлаћена чаша са грбом Србије израђена је у другој половини 19. века у некој од српских фабрика стакла. Цветна декорација у црвеној боји типична је за период касног бидермајера. У грађанским салонима тога времена понекад су читаве витрине биле пуне оваквих декоративних сувенира као знак да је сопственик могао себи да приушти скупа путовања по монденим и бањским местима.