Стоно огледало чешке производње је доспело у Музеј града Новог Сада у оквиру легата професорке Десанке Костић. Обликовано је у стилу историцизма краја 19. века, а израђено од безбојног брушеног стакла, које је у појединим деловима бојено карактеристичном нијансом плаве боје. Оваква огледала била су коришћена највише од стране женске популације.

Мали секретер је израђен у Јапану крајем 19. века као предмет намењен извозу у Европу. Резбарена површина дрвене кутије подељена је у низ малих фиока и скривених простора у које је смештен писаћи прибор. Кутија је припадала новосадској професорки Десанки Костић.

Комплет фајансног тоалетног посуђа, украшен дискретним цветним мотивима, састоји се из: лавора, бокала за воду, ноћне посуде и тањирића за сапун. Били су то уобичајени предмети сваке спаваће собе, а у њима се види одраз вишег нивоа хигијене код ширих слојева градског становништва друге половине 19. века.

Зидни сат у застакљеној кутији има осликани бројчаник, клатно и тег, а израђен је у алтдојч стилу. Позлаћени флорални детаљи у рељефу и насликана сентиметнална сцена сасвим су у складу с укусом приградске средине где су овакви предмети били веома популарни и масовно коришћени.

Намештај у тзв. старонемачком - алтдојч стилу био је врло популаран код средње имућног грађанског сталежа и обогаћеног сеоског становништва из околине већих градова. То је стил који се проширио из Немачке у другој половини 19. века као историцистичка копија немачког ренесансног намештаја, а у Војводини се производио све до треће деценије 20. века. Израђивао се типски, са ручно израђеним детаљима и био је знатно јефтинији од класично израђиваног намештаја. Овде изложени намештај има уобичајени облик; салонска гарнитура се састоји из софе, 4 фотеље и стола, а спаваћу собу чине пар кревета, ормарића и ормара, као и "ваштиш" - умиваоник са мермерном плочом.

У малој колекцији изложених грамофона, декоративношћу и величином издваја се комад марке „Зонофон“ (Zonophon), израђен у Немачкој око 1900. године. Крушкаста труба је изнутра плаво обојена и украшена цветним букетима. Овакви грамофони су почетком 20. века постали обавезан музички реквизит у новосадским кафанама и добростојећим грађанским кућама.

Сребрна и позлаћена лира је даровно признање краља Александра Карађорђевића, некад изврсном, Женском певачком друштву из Новог Сада за постигнуте успехе на европским такмичењима између два светска рата. Вођа овог удружења, госпођа Милица Моч, иначе позната као доајен музичког живота у Новом Саду, сачувала је ову лиру и поклонила је Музеју града у знак сећања и као својеврсни омаж богатој музичкој прошлости нашег града.

Један од најинтересантнијих предмета у збирци предмета везаних за музички живот Новог Сада је јубиларни пано Српског занатлијског певачког друштва „Невен“. Израђен је 1925. године, поводом славе друштва, у новосадској граверници „Папирпластика“. На дрвеној подлози окачене су металне значке са именима чланова друштва, духовито аранжиране у облику лире и ловорових гранчица.

Хармонијум, израђен од дрвета, припадао је новосадском композитору, тамбурашу и хоровођи Марку Нешићу. Сличан оргуљама, овај инструмент има простор у коме су смештени клавијатура и мехови са ваздухом. Мале димензије и практичан облик указују да је тип путног хармонијума који су професионални музичари могли да носе са собом.

Једнокрилна комода потиче из куће Димитрија Савића, новосадског трговца и кафеџије. То је француски рад из седме деценије 19. века, у стилу Бул, односно тзв. Наполеон III. Комода је окована бронзаним апликацијама и интарзирана седефом, а горња плоча израђена је од тамног мермера, што је било уобичајено за овакав намештај. Купљена је у Будимпешти крајем 19. века и, највероватније, бродом допремљена у Нови Сад.