Mирослављево јеванђеље је најзначајнији споменик српске писмености и потиче из 12.века. Писано је за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Григорије Дијак га је завршио и украсио. Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије. До 1896. године се чувало на Хиландару када је поклоњено Александру Обреновићу, а данас се налази у Народном музеју.

Реч ХАЏИ ушла је у нашу освештану традицију и народни живот из језика једноверног и братског народа. Корен ове речи је у грчкој речи αγιοσ (агиос), што значи свет, али не означава светитеља, већ човека који је, благословом Божјим, отишао на поклоњење највећој светињи хришћана – Гробу Господњем, чиме се уврстио међу људе особите посвећености и привржености својој вери у Богочовека Христоса. Писмену потврду свог поклоништва, доказ да је испунио све оно што је ,,свето и честито било и миломе Богу приступачно, у свом несвакидашњем и несвакогодишњем подвигу поклоњења највећим светињама вере Христосове, хаџија добија изображено граматом (повељом) коју издају црквене власти Јерусалимске Патријаршије. Грамату потписује Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски. Некада давно је важило правило да се хаџијска грамата добија ако се до Јерусалима иде пешке, међутим, данас ће и они који до места Христове голготе и вазнесења крену авионом, такође, добити Грамату Јерусалимске патријаршије. Као да се тиме поручује како је воља за хаџилуком важнија од форме.