Марко Николић је рођен у Краљеву 20. октобра 1946. године. Глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан је Народног позоришта од 1970. године. Игра у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији „Бољи живот“ (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић.

Завршио је Учитељску школу у Сомбору, а глуму дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду. Одиграо у позоришту преко 4000 хиљаде представа. Играо је у више од 40 филмова, ТВ серија, ТВ драма, већином у главним улогама. Најпознатије улоге у позоришту су му: Шекспиров „Хамлет“ у режији оскаровца Јиржија Менцла на дубровачким летњим играма, Књаз Никола у представи „Дуго путовање у Јевропу“, Стевана Копривице, Амадеус у „Амадеусу“ Питера Шефера у режији Паола Мађелија, Бондова „Луда“ у режији Слободана Унковског, у Београдском Драмском Позоришту. Играо је у хитовима Звездара Театра: “Мрешћење шарана”, Аце Поповића, “Оригинал фалсификата”, Радета Радовановића, “Мала”, Радослава Павловића, “Урнебесна трагедија”, Душана Ковачевића. Играо је Молијеровог „Дон Жуана“ , „Руцантеову“ „Мушицу“, Мара у “Мара Сад” у Позоришту Дворишту. Играо је у представи „Венчање“ Витолда Гомбровича У Српском Народном Позоришту у Новом Саду, коју је режирао један од најбољих редитеља, Пољак, Јержи Јароцки.

Сјајне креације је остварио у филмовима "Хајка" (1977), „Светозар Марковић“ (1981), „Игмански марш“ (1983), „Тако се калио челик“ (1988), „Оригинал фалсификата“ (1991), „Тито и ја“ (1992), „Подземље“ (1995), „Балканска правила“ (1997), „Буре барута“ (1998), "Бело одело" (1999), "Бумеранг" (2001), „Мали свет“ (2003), „Пад у рај“ (2004), „Сан зимске ноћи“ (2004). „Свети Георгије убива аждаху“ 2009. Играо је и ван граница Србије: Краљ Лопова и „Друга жена“...

Окушао се и као редитељ и продуцент филма „Бело одело“. После тога је као продуцент направио 10 филмова. Као редитељ и продуцент, снимао је и свој други филм „Бели лавови“ 2011.

Написао је и два романа; „Бело одело“ и „Како сам добио Оскара“.

Глуму је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Предрага Бајчетића.Удата је за режисера Бобана Скерлића са којим има два сина .Још као девојчица се интересовала за глуму и глумила у неким ТВ серијама, а глумила је у преко 20 филмова и тв серија између осталог и у филмовима “До коске”, “Нож”, “Бело одело” као и тв серијама “Отворена врата”, “Вук Караџић”, “Лисице”. Остала је упамћена по сјајно одиграној улози у ТВ серији “Отворена врата” где је глумила Ану Анђелић. Такође је била извршни продуцент филмова “Нож” и “До коске”. Говори енглески и немачки језик.

Као тинејџерка преселила се са родитељима у Немачку, где похађа школу од 1977. до 1981. године. Након тога, враћа се у Београд и уписује Академију драмских уметности. Године 1988. добија награду на Филмском фестивалу у Пули за главну улогу у филму Већ виђено. Од 1990. године почиње да снима филмове и ТВ филмове у Немачкој.

Награде и признања

Награда за најбољу глумицу на француском фестивалу медитеранског филма у Монпељеу у филму  "Жена са сломљеним носем"  2010.године
Награда Фипресци Србија за најбољу женску улогу у претходној години, за ролу у филму "Љубав и други злочини" 2009. године
Награда града Београда за улогу Анице у филму "Љубав и други злочини" 2009. године
Награда на Софесту за најбољу женску ролу у филму "Љубав и други злочини" 2008. године

Награда Повеља за изузетну женску улогу у филму "Клопка" на Нишком филмском фестивалу 2007. године
Награда за глумицу године за филм Црни Бомбардер 1992. године
Стеријина награда за улогу Невена у представи "Урнебесна комедија" 1992. године
Награда Зоран Радмиловић 1992. године
Златни ћуран на данима комедије у Јагодини 1992. године
Награда за најбољу младу глумицу на Бавариан филму фестивалу 1991. године
Златна Арена за улогу Олгице у филму "Већ Виђен" 1987. године
Награда на међународном фестивалу у Вишију 1987. године

Значајне улоге

Дебитовала је у краткометражном филму"Пера Панкер" 1985. године. За филм "Већ виђено" снимљен 1987. године, добила је награду на Филмском фестивалу у Пули. Године 1988. своју глумачку каријеру потврдила је улогом певачице у филму "Балкан експрес". У међувремену је наступала у Атељеу 212 и Звездара театру.

Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Остварио је улоге у преко 40 филмова и у бројним позоришним представама.
Био је управник Народног позоришта у Београду од 21. јануара 1993. до 10. маја 1997. године.
Године 1980. је добио "Златну арену" за улогу Мишка у филму "Ко то тамо пева" и 2001. године награду „Павле Вуисић“ која се додељује глумцу за животно дело.
Награда, "Златни беочуг" за животно дело за 2012. годину.

Српска позоришна, филмска и телевизијска глумица. У позоришту је одиграла преко педесет улога, а најпознатије су: ”Лекција” – Јонеско, ”Жак или покорност” – Јонеско, ”Галеб” – Чехов, ”Ђенерал Милан Недић” – Синиша Ковачевић, ”Злостављање” – Андрић, ”Вирус” – Синиша Ковачевић, ”Љубинко и Десанка” – Аца Поповић, ”Јанез” – Синиша Ковачевић, ”Башбунар” – Аца Поповић, ”Прљаве руке” – Сартр, ”Велика драма” – Синиша Ковачевић, ”Ожалошћена породица” – Бранислав Нушић, ”Зечји насип” – Синиша Ковачевић, ”Црно млеко” – Сигарјов, ”Женидба” – Гогољ, ”Војна тајна” – Душан Јовановић. Добитница је најзначајнијих награда на овим просторима: Царица Теодора, Златна колајна на Фестивалу монодраме, Златна мимоза на фестивалу у Херцег Новом, Златна клапа на фестивалу у Нишу, Награда Политике, Златна маслина на Интернационалном фестивалу у Бару, награда на ”Љубишиним данима”, Награда ”Јоаким Вујић””, Арена на филмском фестивалу у Новом Саду, награда на Фестићу, Златни беочуг за допринос у култури, Оскар популарности, Велика повеља у Нишу, Награда Народног позоришта за најбоље глумачко остварење у позоришној сезони 2001-2002, за улогу Видосаве у Великој драми – Синише Ковачевића, награда на Монолог фестивалу у Стокхолму, "Награда Бора Станковић" на фестивалу у Врању и још многоих али искључиво и само еснафских признања. Добила је 2012. награду Жанка Стокић, као и награду „Сергеј Бондарчук“ за изузетан допринос светској кинематографији.

Отац му је био Чачанин који је предавао историју у гимназији на Косову тако да су се он и његова три брата родили тамо. Студије глуме завршио је 1953. у класи професора Јозе Лауренчића. Почео је у позоришту „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу, али је играо и у Београдском драмском позоришту, Народном позоришту у Београду, Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, у алтернативном позоришту „Магаза“ које је заједно са супругом Снежаном Никшић основао 1983. Данас се велика сцена Југословенског драмског позоришта зове „Љуба Тадић“. Носилац је Седмојулске награде, највише награде која се додељивала у бившој Југославији. Новембра 1980. добио је „Добричин прстен“, као највишу глумачку награду за животно дело. Добио је Златну арену 6 пута: 1956, 1964, 1968, 1975 године 1985. је добио Статуету Јоаким Вујић коју Књажевско-српски театар додељује сваке године, на Сретење, 15. фебруара. Августа 1996. добио је Награду „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело. Године 2004. припала му је награда Фондације „Браћа Карић“.

Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду 1982. године. Врло брзо по дипломирању, остварио је истакнуту и запажену улогу у ТВ серији „Сиви дом“ (1984—1985). Након тога, играо је у више од 50 филмова и ТВ серија од којих треба истаћи следеће: „Октоберфест“ (1987), „Полтрон“ (1989), „Ми нисмо анђели“ (1992), „Полицајац са Петловог брда“ (ТВ серија) (1993—1994), „Отворена врата“ (ТВ серија) (1995), „Сложна браћа“ (ТВ серија) (1995), „Лепа села лепо горе“ (1996), „Миле против транзиције“ (ТВ серија) (2003).

Од 1982. до 1987. године је био члан Југословенског драмског позоришта. Од 1987. до 2002. године је био члан позоришта Атеље 212, а од 2002. године има статус самосталног истакнутог уметника. Режирао је неколико филмских остварења. У последњих неколико година интензивно се бави управљањем отпадом и рециклажом. Течно говори енглески језик. Ожењен је и отац је двоје деце.

На филму је дебитовао 1982. године, улогом у филму „Прогон“. Исте године остварио је значајне улоге у aфилмовима „Савамала“ и „Директан пренос“ Врло брзо је добио једну од главних улога у ТВ серији „Сиви дом“ (1984), која му је донела велику популарност. Након тога, играо је улоге у више од двадесет филмова и телевизијских серија, међу којима су: „Шмекер“ (1985), „Свечана обавеза“ (ТВ) (1986), „Догодило се на данашњи дан“ (1987), „Официр с ружом“ (1987), „Браћа по матери“ (1988), „Бој на Косову“ (1989), „Оригинал фалсификата“ (1991), „Боље од бекства“ (1993), „Кажи зашто ме остави“ (1993), „Нож“ (1999).

Награде и признања

Златна арена у Пули за најбољу мушку улогу у филму Официр са Ружом, 1987. године
Награда листа Полет у Пули Жарку Лаушевићу и Ксенији Пајић за најпоетицнији емотивни однос, 1987. године
Награда Цар Константин у Нишу за улоге у филмовима Официр са Ружом, Догодило се на данашњи дан и Октоберфест, 1987. године
Награда "Град театар" за улогу у представи Кањош Мацедоновић, 1989. године
Награда Зоран Радмиловић за улогу у представи Кањош Мацедоновић, 1989. године
Стеријина награда за ликове Растка Немањића и Светог Саве у представи Свети Сава, 1990. године
Награда издавачке куће Дечје Новине за улогу у филму Танго Аргентино, 1992. године
Гран При на Филмским сусретима у Нишу за улогу у филму Боље од Бекства, 1993. године
Награда листа Новост 8 за улогу у филму Кажи зашто ме остави, 1993. године
Награда у Херцег Новом

Бјелогрлић је први пут пред камерама глумио са 15 година и то у филму Бранко Бауера Бошко Буха (1978), тумачећи лик Саве Јовановића Сирогојна. 1984. уписао је Факултет драмских уметности у Београду, на којем је дипломирао 1989.
Прославио се улогом Слободана Попадића у серији Бољи живот (1987 - 1990). Након те улоге, уследиле су улоге у ТВ серији „Заборављени“ (1990) и филмовима „Црни бомбардер“ (1992), „Пун месец над Београдом“ (1993), „Лепа села лепо горе“ (1996), које су Бјелогрлића уврстиле у ред најпознатијих и најпризнатијих српских глумаца.
Последњих година Бјелогрлић се окушао као продуцент, а први филм који је продуцирао била су Лепа села лепо горе.
Опробао се и као редитељ, режирао је играни филм и тв серију Монтевидео, бог те видео!, са којим је постигао велики успех. Филм је изабран за српског представника за награду Оскар.
Његова сестра од тетке је певачица Зорана Павић.