Апсолвирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Од 1964. до 1966. године био је члан Југословенског драмског позоришта у Београду. Глумачку каријеру је почео у Народном позоришту у Београду, као студент прве године Позоришне академије. Био је најмлађи Митке у историји југословенског позоришта.
Филмску каријеру је започео епизодном улогом у филму Жике Митровића „Ешалон доктора М.“ 1955. године. Главне и веће споредне улоге је играо у више од тридесет домаћих филмова, а снимао је и у Италији. Под псеудонимом „Антони Гидра“ (Anthony Ghidra), Драгомир Бојанић је шездесетих година у Италији снимио десетак вестерна и акционих филмова. За улогу у филму „Балада о револверашу“ (1967) режисера А. Калтабијана добио је и награду.
На фестивалу у Пули 1974. године је освојио Златну арену за улогу партизана Тадије Чемеркића у филму Радомира Шарановића „Свадба“ (1973) насталом према истоименом роману Михајла Лалића.
Иако је снимио велики број филмова, највећу популарност, широм СФРЈ, стекао је улогом Жике Павловића коју је, у десет делова филма „Луде године“, играо од 1978. до 1992. године. Такође је остао познат и по улогама каплара Јанићија у филму „Марш на Дрину“, Жике Митровића из 1964. године и агента Микуле у серији Повратак отписаних из 1978. године.
Преминуо је 11. новембра 1993. године, у Београду, од рака јетре. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Његова супруга, Љиљана Контић, такође је била глумица.

Један од пресудних тренутака у каријери Бате Стојковића је била представа из 1953. године, на Пашином брду у којој је играо у Чеховљевој представи „Крчма на главном друму”. У публици је био и Добрица Милутиновић, који је након представе пришао Бати и узбуђено му рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац.”

На Академију га је примио Томислав Танхофер, а дипломирао је код Јосипа Кулунџића 1959. године, улогом Ђорђа Црнојевића из Јакшићеве „Јелисавете” и Капетана ватрогасца из „Ћелаве певачице”.Остварио је велики број улога на филму и у позоришту. Најпознатије су му улоге у филмовима Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг и Балкански шпијун за које је награђиван бројним наградама. Преминуо је 16. марта 2002. године, у 67. години, а његова урна је након кремације смештена у розаријум београдског Новог гробља.
Позоришну каријеру започео је у Југословенском драмском позоришту (1959), а 1962. постао је стални члан ансамбла Атељеа 212. Публика га је посебно заволела у „Звездара театру”, у улогама које је Душан Ковачевић писао за њега. Први пут на сцену ЈДП изашао је 1956. године и играо слугу у „Магбету”, а годину дана касније појавио се као агент у представи „Троје” на сцени Атељеа 212. Филмску каријеру је започео улогом у филму „Издајник“ из 1964. Уследио је низ телевизијских и мањих филмских улога, а најважније су биле улоге у филмовима „Мајстор и Маргарита“ (1972), „Чувар плаже у зимском периоду“ (1976) и Пас који је волео возове (1977). Такође је играо и оца једног од ликова у серији „Грлом у јагоде“. Познат је и по улози малог антагонисте у филму Горана Марковића „Национална класа“ (1979).
Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободаном Шијаном, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, је дебитовао на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу. Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, је био још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето '68“, Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.

Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, којег су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића - бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.
Петог фебруара 2002. године, иако већ тешко болестан, Данило Бата Стојковић играо је Лупуса у Атељеу 212, у јубиларној, 300. „Корешподенцији“ (Михизова драматизација дела Борислава Пекића у режији Арсенија Јовановића). Тринаестог фебруара 2002. године, на молбу младих глумаца из Словеније дошао је и у Звездара театар да одигра „Професионалца“ Душана Ковачевића. То су били последњи наступи једног од најцењенијих српских глумаца.

У препуној сали Звездара театра 20. марта исте године је одржана комеморација поводом смрти Бате Стојковића. У првом реду, поред супруге Олге, седеле су његове колеге — Љуба Тадић, Ружица Сокић, Бора Тодоровић, Петар Божовић, Мира Бањац, Неда Арнерић и други. У име Југословенског драмског позоришта, од Бате се опростила његова колегиница Бранка Петрић, а комеморацији су присуствовали и Зоран Живковић, тада савезни министар унутрашњих послова, академици Матија Бећковић и Драгослав Михајловић и бројни глумци. Телеграме саучешћа Батиној супрузи Олги послали су и Војислав Коштуница, председник СРЈ, и Зоран Ђинђић, републички премијер.

Бата Стојковић је кремиран на Новом гробљу у Београду, а последње речи упутио му је поново његов „лични писац“ Душан Ковачевић: „Драги Бато, данима покушавам да ти кажем нешто налик на опроштај, а да се ти не намрштиш или насмејеш. Београд је имао великих глумаца, али никада некога као што си ти. Прошао си нашом сценом као олуја. Нашим пријатељима који те чекају реци да смо боље него што јесмо...“

Последњу почаст на Новом гробљу одали су Ђорђе Марјановић, Брана Петровић, Синиша Ковачевић, Бајага и многи други.

Завршио је основну школу и похађао гимназију у Винковцима. Студије глуме завршио у Земаљској глумачкој школи у Загребу и Позоришној академији у Београду. Први професионални уговор потписао је са Хрватским народним казалиштем у Загребу (сезона 1945/46.), затим од 1946. до 1947. ангажован у Сплиту, а 1947. године прелази у Југословенско драмско позориште у Београду, где доживљава пуну афирмацију. Поред глуме бавио се позоришном, телевизијском и филмском режијом (филм Лилика).

Каријеру је почео као стрипски цртач и сценариста у периоду 1936 — 1941, „Златном добу српског стрипа“, када је био још средњошколац и омладинац. Објављивао је стрипове различитих жанрова у комерцијалним београдским листовима: Мика Миш, Забавник, Паја Патак и Дечје време.
Најпознатији стрипови тог доба су му „Јунаци Павлове улице” „Хајдук Вељко“, „Дух прерије“, „Оркан са истока“ „Кријумчари људи“ и „Моћ факира“. (У филму Савамала из 1982. Митровић је евоцирао стрипско раздобље свог живота.)
После рата, Митровић се бавио првенствено филмом, али је и даље остала веза са стрипом. Стрипски серијал Капетан Леши је адаптација истоименог филма, по сценарију самог Митровића са сарадницима, и цртежом Јулија Радиловића Јулеса. Изашле су четири епизоде у загребачком Плавом вјеснику (1960-1964).
Македонски стрипар Зоран Танев је 2000. објавио стрипску адаптацију Митровићевог филма Мис Стон. Ово издање је први македонски стрипски албум.

Митровић је припадао нараштају редитеља који су, непосредно после Другог светског рата, поставили темеље професионално организоване филмске продукције у Србији и Југославији.
Снимао је филмове различитог жанра, а највише је остао упамћен по историјским: „Невесињска пушка“, „Марш на Дрину“, „Сигнали над градом“, „Солунски атентатори“, „Ужичка република“ и „Тимочка буна“.
Добитник је више домаћих и међународних признања, међу којима је неколико златних и сребрних арена, Седмојулска и Октобарска награда.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Отац му је Србин, а мајка Чехиња. Иако рођен у Чикагу, одрастао је у оближњем граду Герију, у Индијани. У животу је снимио 65 филмова, а неки од најпознатијих су: „Трамвај звани жеља“, „На доковима Њујорка“ и „Патон“. У Београду је глумио у филму „Сутон“. Значајна је и његова улога у ТВ серији из 1970их, „Улице Сан Франциска“. Малденов отац, Петар Секуловић, напустио је родно Подосоје код Билеће и „трбухом за крухом“ дошао у Чикаго. Ту је рођен Младен, као најстарији од тројице браће. Његова мајка је била Мини Секуловић, Чехиња, запослена у текстилној индустрији. У Холивуду је био врло цијењен; трач рубрике о Карлу Малдену је увијек било тешко или немогуће срести. Од малих ногу је говорио српски. Радо је причао о својој прошлости и поријеклу. Спомињао је како му је отац радио тежак посао у челичани у Герију, као и он касније. И поред тешког рада, његов отац је основао најстарије пјевачко друштво у Америци, звано „Сокол Група-Бранко Радичевић“. Тако се млади Малден још у породици упознао са српском културом и обичајима.
Малден, тада још увијек Младен Секуловић, напустио је Гери и рад у челичани 1934. године, ради похађања „Гудменове школе“ у оквиру „Гудмен театра“ у Чикагу. Тада је промијенио име у Карл Малден, на наговор позоришта. Није имао довољно новца за школовање, али је убрзо добио стипендију. Наступао је у позоришту 3 године, а онда остао без посла и новца, па се вратио кући. Отпутовао је у Њујорк 1937. и глумио у „Бродвеј театру“. Био је кратко ангажован на радију и добио незапажену улогу у свом првом филму They Knew What They Wanted. Након тога се придружио „Груп театру“, гдје је упознао редитеља Елија Казана, у чијим је филмовима касније стекао популарност. Учествовао је у Другом свјетском рату и за то вријеме добио малу улогу у представи и филму америчке војске Winged Victory. По завршетку рата, добио је још једну малу улогу у представи Truckline Cafe, са тада непознатим Марлоном Брандом.
Карл Малден као свештеник Бери у филму На доковима Њујорка (1954). Успон у каријери отпочео је 1950. године, улогама у филмовима The Gunfighter и Пакао Монтезуме (Halls of Montezuma). У првом филму се појављује у улози Мека (власника бара), а у другом у улози доктора Џонса.

Највећи успјех је постигао глумећи у филмовима режисера Елије Казана. У филму Трамвај звани жеља (A Streetcar Named Desire) из 1951. године, глуми Мича (Харолд Мичел), најбољег пријатеља Стенлија Ковалског (Марлон Брандо), који упада у романсу са Бланш Дибоа (Вивијен Ли). Тај филм му је донио Оскара за најбољу споредну мушку улогу. Био је такође номинован за Оскара за најбољу споредну улогу у филму На доковима Њујорка (On the Waterfront) из 1954. године. Ту је глумио католичког свештеника Берија, који утиче на Терија Малоја (Марлон Брандо) да сведочи против мафије. Ова два филма са његовим номинацијама за Оскара, режирао је Елија Казан, са Марлоном Брандом у главној улози. Baby Doll (1956) је задњи филм Елије Казана у којем је Карл Малден глумио. То је била улога Арчија, човека жељног моћи и ожењеног тинејџерком која му задаје проблеме.

Наредни филмови које је снимио, били су између осталих: Fear Strikes Out (1957), Pollyanna (1960), Једнооки Џек (One-Eyed Jacks 1961.), Birdman of Alcatraz (1962), Gypsy (1962), How the West Was Won (1962), The Cincinnati Kid (1965). У филму Патон из 1970. глуми генерала америчке војске, Омара Бредлија.

Велику популарност му је донела ТВ серија Улице Сан Франциска, која се приказивала од 1972. до 1977. године. Глумио је полицајца ветерана, поручника Мајка Стоуна. Мајкл Даглас, који се пробио на глумачкој сцени у овој серији, глумио је његовог млађег партнера Стива Келера.

Карл Малден је оставио трага и у југословенској кинематографији, глумећи у филму Сутон, Горана Паскаљевића, из 1982. године. То је била улога српског имигранта у САД, Марка Секуловића, а филм је снимљен на енглеском језику. Глумио је и у италијанском филму Мачка са девет репова (Il gatto a nove code 1971), слепог човека (Франко Арно) који разрешава убиство.

Снимао је филмове све до 1993. године, када се повукао. После тога се појавио као глумац још само једном, у 14. епизоди серије „Западно крило“ 2000. године, глумећи католичког свештеника (Томас Кавано).

Био је редитељ само једног филма — Time Limit (1957) — везаног за Корејски рат, а режирао је и делимично The Hanging Tree (1959), због болести правог редитеља (Делмер Дејвс). Награду за животно дело Америчког глумачког удружења уручио му је Мајкл Даглас 11. новембра 2004. године.
Карл Малден се оженио Моном Гринберг 1938. године. Упознао ју је за време ангажмана у „Гудменовом театру“. Са њом је био у браку преко 70 година и добио двије кћерке, Мону и Карлу. У Калифорнију је стигао 1960. године. Живио је у близини Санта Барбаре. У глумачкој индустрији је био 61 годину, а 1993. се пензионисао. Пет година је био председник Филмске академије у Лос Анђелесу, а основао је и уметничку библиотеку у Беверли Хилсу, која је највећа у Америци.

Написао је књигу When do I start 1997. године, уз помоћ своје кћерке Карле.

Карл Малден је умро 1. јула 2009. у Лос Анђелесу у 97. години живота. Дуговечност је наследио од своје мајке (умрла у 102. години), а иза себе је оставио жену Мону, двије кћерке, 3 унука и 4 праунука. У филмовима је користио сваку прилику да спомене презиме Секуловић. Тако у филму Патон, у улози генерала Омара Бредлија каже једном војнику: Додај ми тај шљем Секуловићу!

У филму Dead Ringer, као полицијски детектив каже другом детективу: Дај ми моју капу Секуловићу! Такође, у његовом филму Fear Strikes Out, појављује се бејзболски скаут Секуловић. Као затворски чувар у филму Birdman of Alcatraz, чита листу затвореника, међу којима се налази и један Секуловић. Најпознатији пример тога је у ТВ серији Улице Сан Франциска, у улози полицијског поручника Мајка Стоуна, када запосли помоћника Секуловића. У југословенском филму Сутон је глумио Марка Секуловића. Омиљени глумци Карла Малдена из прошлости су били Пол Мјуни и Едвард Г. Робинсон, а у шали је говорио да му је поред њих омиљен и Карл Малден.

Глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1956. године. Главне улоге је играо у филмовима Жике Митровића, "Сигнали над градом" (1960), "Солунски атентатори" (1961), "Обрачун" (1962) и "Операција Београд" (1968). Играо је и у италијанским и немачким акционим филмовима. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем.

Погинуо је у аутомобилској несрећи у Инђији 1972. године.

За своје кратке филмове награђиван је још у средњој школи. Филмску режију завршио је на Филмској академији у Прагу (ФАМУ). Двоструки је добитник Златне палме филмског фестивала у Кану, за филмове Отац на службеном путу и Подземље. Носилац је „ордена Витеза реда уметности и књижевности“. Национални амбасадор УНИЦЕФ-а у Србији постао је 8. септембра 2007, заједно са Аном Ивановић, Александром Ђорђевићем и Јеленом Јанковић.

У групи „Забрањено пушење“ једно време је свирао бас-гитару, а сада као гитариста заједно наступа као члан групе „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Бави се и писањем. 2010. године издата је његова аутобиографија под називом „Смрт је непровјерена гласина“, а 2013. изашла је његова друга књига „Сто јада“. Рођен је у породици Мурата Кустурице (новинара запосленог у секретаријату информисања СР БиХ и Сенке Нуманкадић (секретар суда) одрастао је као једино дете у породици секуларних Муслимана у близини Сарајева, у насељу Горица. Његов студентски филм, „Герника“ снимљен према новели Антонија Исаковића, победио је на Фестивалу студентског филма у Карловим Варима. Током студија режирао је и два кратка филма: „Један део истине“ и „Јесен“. По завршетку студија 1978. године Кустурица се враћа у Југославију где започиње професионалну каријеру на Телевизији Сарајево. Његов први филм „Невјесте долазе“, изазвао је доста контроверзи, а потом био и забрањен због „експлицитног бављења сексуалним табуима“. Са наредним телевизијским филмом Бифе Титаник заснованом на причи нобеловца Иве Андрића, је освојио награду за режију на националном Телевизијском фестивалу у Порторожу. У дугометражној играној продукцији дебитовао је филмом „Сјећаш ли се Доли Бел“, насталом по сценарију Абдулаха Сидрана, 1981. године. За овај филм награђен је Сребрним лавом на Филмском фестивалу у Венецији за најбољи дебитантски филм и наградама ФИПРЕСЦИ, АГИС и ЦИДЛАЦ на Фестивалу југословенског играног филма у Пули 1981. године. Следећи филм „Отац на службеном путу“ (1985.), са истим сценаристом, доноси му Златну палму на Филмском фестивалу у Кану и номинацију за награду Америчке филмске академије „Оскар“ за најбољи филм са неенглеског говорног подручја. Награђиван је и на југословенским фестивалима: на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, награђен је Златном ареном за режију и наградом Јелен (1985) а међународна критика доделила му је Гран при за најбољи филм 1985. Филм „Дом за вешање“ је сниман у Македонији, а пред крај снимања чешки редитељ Милош Форман га је позвао да га замени на Универзитету „Колумбија“ у САД, где је филм завршен. Године 1989. поново је на Филмском фестивалу у Кану, награђен за режију и специјалном наградом Роберто Роселини. Поводом доделе Златне палме за тај филм је изјавио:
“Напио сам се, било је тешко погодити хотел, собу поготово. Предосећам да је „Дом“ врло близу Оскара ”. Био је косценариста филма „Стратегија свраке“ (1987), који је режирао Златко Лаванић. Кустурица је предавао режију на Академији сценских умјетности у Сарајеву од 1981. до 1988.
По одласку из БиХ предаје на Универзитету „Колумбија“ у Њујорку. Један од његових америчких студената, Дејвид Еткинс, показао му је сценарио из којег је настао Кустуричин први филм на енглеском језику, Arizona Dream (срп. Сан о Аризони) (1993), са Феј Данавеј, Џонијем Депом и Џеријем Луисом у главним улогама. Филм је награђен Сребрним медведом и Посебном наградом жирија на Филмском фестивалу у Берлину 1993. године. Године 1993. је први пут био члан жирија на Канском фестивалу, а 1999. је био председник жирија на Венецијанском филмском фестивалу.

Наредни филм „Подземље“ (енгл. Underground) из 1995. донео му је другу Златну палму на Филмском фестивалу у Кану. Године 1998. на Венецијанском филмском фестивалу добио је Сребрног лава за најбољу режију филмом Црна мачка, бели мачор. Музику за филм су радили Ненад Јанковић и Дејан Спаравало.
Први његов филм објављен у 21. веку је био Super 8 Stories, документарни филм који говори о бенду Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra. Након тог остварења, 2004. године, у биоскопима се појавио филм Живот је чудо, најскупљи филм српске продукције. За потребе снимања овог филма, чији је радни назив био Гладно срце, изграђен је Дрвенград. Године 2005. био је председник жирија Канског филмског фестивала. У париској опери Бастиља 26. јуна 2007. први пут је изведена његова панк-опера Време Цигана, по мотивима филма Дом за вешање. Исте те године му је додељен Орден витеза реда уметности и књижевности, највише француско признање у области културе, режирао је и спот за насловну песму албума француског музичара Мануа Чаоа — Rainin' In Paradize, а и филм Завет који је режирао, премијерно је приказан на Канском филмском фестивалу. Након Завета 2008. године појавио се филм Марадона, — документарац о Дијегу Арманду Марадони. Месеца септембра 2009. у француским биоскопима почело је приказивање филма „Афера Фервел” у којем Кустурица глуми поручника КГБ-а. 24. децембра 2011. Кустурица је изабран за новог председника Скијашког савеза Србије.
Средином фебруара 2009. године Кустурица је најавио да ће снимити филмску оперу по роману На Дрини ћуприја, и да планира да посао буде завршен 2011. године. Министар културе Србије Небојша Брадић рекао је да ће тај пројекат подржати држава Србија. Премијер Републике Српске Милорад Додик је изјавио да ће Влада Републике Српске обезбедити средства за снимање.  У интевјуу за Press редитељ каже да ће у Израелу снимати филм Хладна вода, који говори о Палестинцу који живи у Хамбургу и ради као трбушни плесач. Такође припрема и филм о мексичком револуционару Панчу Виљи, у којем ће главне улоге тумачити Џони Деп и Салма Хајек. Одлучено је и то да коначни назив филма буде Дивље руже, нежне руже, по последњој сцени из филма која се одвија на плантажи ружа у Мексику, иако је првобитни назив требало да буде Седам пријатеља Панча Виље и жена са шест прстију. Тај филм ће бити сниман у Шпанији, а затворене сцене у Дрвенграду. Редитељ је изјавио да ће пре филма о Панчу Виљи снимити онај о Палестинцу у Хамбургу, чији је почетак снимања заказан за април 2010. Филм Подземље приказује историју СФРЈ од Другог светског рата до сукоба почетком 90-их година XX века. Неки критичари су тврдили да Кустурица пропагира просрпски поглед на југословенске ратове укључујући и непријатељства током Другог светског рата. Критикован је и од стране многих интелектуалаца како тај филм садржи просрпску пропаганду.

Музика

У Хрватској штампи је често био вербално нападан, нарочито због стиха групе Но смокинг оркестра „Ко не воли Дабић Рашу попушио кару нашу.“

У интервјуу за Политику Кустурица о томе каже:
“ Не мислим зло, али такође не мислим ни да јавност земље која је протерала 300.000 Срба са своје територије, нити је раскрстила са НДХ, може да прича о фашизму. Шта год да урадим, „Јутарњи лист” и „Индекс хр” то преводе на језик национализма. Тајна је у томе што ја нисам националиста. Као што ни Харолд Пинтер није био националиста. Они подстичу обрнуту причу од њихове „Тко пјева зло не мисли”, а то је у овом случају депласирано. Сетили су се стиха који је отпеван пре три године у Буенос Ајресу и постављен на Јутјуб. Група „Но смоукинг оркестра” не гаји никакав однос према наводним ратним злочинцима. Радован Караџић је ухапшен и требало би да се изнесе доказ о његовој кривици у Хагу. Сребреница неспорно јесте злочин, али шта је Олуја? Прича о Радовану Караџићу је зато депласирана, али и зато што ми не припадамо нити опцији оптужбе, нити одбране тог човека”. Сајт javno.com је објавио интервју са њим у којем Кустурица говори:
“Стих „Ко не воли Дабић Рашу, попушио кару нашу“ заиста је отпеван. Али, ми на сваком концерту отпевамо понеки простачки стих као што је „Ко не воли Абдић Фићу, осуо се по главићу“ или „Ко не воли Бахтић Фићу шетао ми по главићу“. Ови из јутарњег листа одлучили су да примете само тај један стих”. Кустурица је за Јутарњи лист изјавио да ће певати о хрватском генералу Анти Готовини:
“ Верујем да је Готовина нека момчина са којим бих лакше могао водити разговор него са 60 % Хрвата, и зато ћу певати „Ко не воли Готовину, увалим му осовину ”.

Карактеристике

Као редитељ Кустурица је успео да изгради веома личан редитељски и филмски рукопис. Његови филмови се по правилу одликују уметањем надреалистичких момената којима се прекида наративни ток или се означава нарочит тренутак радње. У познијој филмографији, Кустурица је променио до тада врло препознатљиву сиву гаму (као еквивалент тематици филмова) окрећући се отвореним и живим бојама, и динамичнијим кадровима. С обзиром да се школовао у Прагу (тадашња Чехословачка), под утицајем тамошњег филма шездесетих година, заинтересован за тематику историјских ретроспекција у којима се ревалоризација појединих датума или временских периода јавља као позадина неореалистичног тумачења интимистичких породичних прича. У већини његових филмова постоје сцене вешања, играња фудбала,[ венчања, филма у филму, као и честе улоге Рома.
За потребе филма Живот је чудо изграђен је Дрвенград, који је по идеји Кустурице, треба да представља начин живота борбе против глобализма и капитализма. Под именом Кустерндорф (нем. Küstendorf) на предлог књижевника Петера Ханкеа, град постаје познат у свету, као средиште уметности, планираним филмским фестивалом, производњом воћних сокова и других био производа. Кустурица је добитник европске награде за архитектуру Филип Ротије 2005. године због Дрвенграда. Награда, коју традиционално сваке треће године додељује „Фондација за архитектуру” из Брисела, једно је од најцењенијих белгијских и европских одличја у области архитектонске културе. У образложењу жирија истиче се да Кустуричин пројекат:

Дана 14. јануара 2008. редитељ је у Дрвенграду основао је Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф. Од тада до данас фестивал је одржан четири пута, а осим редовних учесника као специјални гости су се појавили редитељи Никита Михалков (2008), Џим Џармуш (2009) и глумац Џони Деп (2010).

Политика

Дмитриј Медведев и Емир Кустурица у Москви 21. јануара 2010.

Емир Кустурица је често критиковао бившег америчког председника Џорџа В. Буша и бившег британског премијера Тонија Блера, говорећи да је Радован Караџић за њих двојицу почетник. На додели награде у Мароку, након бурног аплауза обратио се публици:
“Када бих ја био Тони Блер онда бих у своју војну стратегију увео да је аплауз оружје за масовну деструкцију и да је аплауз који сте ми ви упутили управо супротно од свега онога што је Тони Блер тражио у Ираку”. Такође је критикован како се није успротивио опсади Сарајева током грађанског рата у Босни и Херцеговини, на шта је он одговорио текстом 24. априла 1992. у француском часопису Ле Монд (фр. Le Monde) под називом Европо, мој град гори!

Музика
На концерту „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“ марта 2009. Кустурица је у периоду од 1986. до 1988. свирао бас-гитару у групи Забрањено пушење из Сарајева, где је и живео. Када је почео распад Југославије 1991. године група је престала с радом. Неки од чланова тадашње поставке отишли су изван БиХ, а они који су остали наставили су са радом у групи под истим именом и снимили су неколико нових албума. Неле Карајлић је са виолинистом Дејаном Спаравалом основао нову групу, а након Кустуричиног прикључења њихов састав је назван „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Чланови групе су 1998. године копмпоновали музику за филм Црна мачка, бели мачор, а неки од њих су се појавили у Кустурчиним филмовима: бубњар Стрибор Кустурица у филмовима Завет и Живот је чудо, вокал Ненад Јанковић у Живот је чудо, гитариста Ивица Маскимовић у Завету. Године 2001. снимљен је документарац о овој групи, Super 8 Stories. Композитор Зоран Симјановић компоновао је музику за Кустуричина прва два дугометражна филма: Сјећаш ли се Доли Бел? и Отац на службеном путу, а Горан Бреговић за Дом за вешање, Arizona Dream, заједно са Игијем Попом и Подземље.

Приватни живот

Ђурђевдана 2005. Кустурица је крштен у Српској православној цркви као Немања Кустурица у манастиру Савина, у близини Херцег Новог. Касније је о свом пореклу говорио: „Мој отац је био атеиста и увек се декларисао као Србин. Добро, можда смо ми били Муслимани 250 година, али смо били православци пре тога и дубоко у себи увек били Срби, вера то не може променити. Ми смо постали Муслимани само да би преживели Турке. У интервјуу за босанскохерцеговачку телевизију OBN 2009. године рекао је да је гледајући књиге утврдио да је његова породица у ствари била српска, те да му је врло важно кад умре да се зна ко је био. На парламентарним изборима 2007. године дао је индиректну подршку премијеру Војиславу Коштуници и његовој Демократској странци Србије.[40] Исте године подржао је српску кампању Солидарност - Косово је Србија, кампању против независности Косова и Метохије. Има српско и француско држављанство. Ожењен је Мајом Кустурицом, са којом има сина Стрибора и кћерку Дуњу.

Дипломирао је филмску режију на Прашкој академији. Режирао је многе документарне филмове и ТВ драме за ТВ Београд, а први дугометражни играни филм — „Чувар плаже у зимском периоду“, снимио је 1976. Направио је преко 30 документарних и 13 играних филмова.

Награде и признања

Добитник је многих престижних награда: Награда критичара за најбољи европски филм 1998. за „Буре барута“, Награда критичара у Сан Себастијану 1990. за „Време чуда“. Часопис „Варајети“ (енгл. Variety) сврстао га је 2001. у пет најбољих режисера године (поред Ласла Халстрома, Нила Џордана, Стивена Содерберга и Едварда Јанга). Он је први филмски режисер који је 2002. у Минхену добио Награду Бернард Вики „Мост“ за хуманизам у својим делима. Новембра 2007. Паскаљевић је одликован француским Орденом уметности и књижевности који му је свечано уручен 9. маја 2008. у Београду.

Одлази у Праг 1947. године и уписује се на Филмску Академију (ФАМУ) али већ 1948. године је приморан да прекине студије из политичких разлога (резолуција Информбиро и раздор између Југославије и СССР-а) и враћа се у Београд. Наставља студије на филозофском факултету и дипломира  на одсеку Историје Уметности. Упоредо ради на филму као асистент режије и касније као режисер и сценариста. За недељне новине пише критике за уметност и филм.

1955 - Заједно са Вицком Распором режира докуметарни филм Уз друга је друг. Друга награда за режију-фестивал Пула 1956.

1957 – По сопственом сценарију режира свој први документарни филм Лет над мочваром. Прво претстављање југословенског филма у Кану. Филм је примећен и награђен – награда Критике – Фестивал Пула.  

У јесен склапа брак са Браниславом Марковић.

Исте 1957. године снима краткометражни филм Петар Добровић о истоименом српском сликару.

1958 –Са Вицком Распором снима играни филм Једини излаз са ратном темом. Сарадња није остварила  очекиване наде.

Од 1958. године Петровић за све своје филмове пише синопсисе, сценарија, дијалоге, прави избор музике, и наравно, их режира. Био је искључиви аутор (од 1995 године, главна награда Фестивала ауторског филма (ФАФ) у Београду носи његово име, Александар Саша Петровић).

1960 – Рат рату историја радничког покрета у Србији до другог светског рата.

1961 – Двоје први ауторски дугометражни филм Александра Петровића који обележава почетак модерног југословенског филма. Приказан  на фестивалу у Кану, француска и италијанска критика је писала да је то остварење једне социјалистичке кинематографије  које је својим интимним изразом пођеднако одговарало најекслузивнијем развоју савремене тежње модерне светске кинематографије.

1962 – Постављен је за професора филмске режије на београдској Академији за филм, позориште, радио и телевизију.

1963 – Филм Дани заједно са Двоје оцењени су од стране штампе као једни од првих интимистичких филмова који нису били пропагандни. Петровића су прозвали представником новог југословенског филма.

1964 – снима документарни филм Записник, такозвани «критички журнал» којим је на смео начин денунцирао тадашњи телевизијки журнал.

1965 – Филм Три постиже светски успех. Александар Петровић је позиван и награђиван на свим великим светским фестивалима. Додељују му највеће награде у Југославији и у другим земљама света. На филмском фестивалу у Пули Три добија 3 Златне арене:

Велику Златну арену за филм, Златну арену за режију и Златну арену за мушку улогу. На цењеном филмском фестивалу у Карловим Варима добија Главну Награду.  Три је ушао у селекцију за «Оскара» за најбољи страни филм 1966. године. У анкети спроведеној 1979. године од стране Института за филм по избору Југословенских филмских уметника и критичара за најбољи филм у историји југословенске кинематографије, друго место припада филму Три, док је на првом месту филм Скупљачи перја.

Скупљачи перја је први филм о Циганима у коме они говоре њихов језик. Критика је потврдила опште мишљење  да се ради о изузетном уметничком делу.  «Тачан у тону и детаљима, величанствено истинит. Поетичан, меланхоличан, топао, нежан, снажан, духовит и горак.» «Филм Скуплачи перја је експлозија младости, љубави, животне радости.» «Петровићево ремек-дело је одавање најлепше почасти слободи и личности.» Сам Петровић каже: «развијао сам у себи потребу за ирационалним и она је кулминирала у Скупљачима перја и једна од ствари због којих Скупљачи перја јесу оно сто јесу, је баш то да ти људи ипак својим теменом додирују ирационално.» Филм осваја многобројне домаће и стране награде. 

1968. године номинован је за Оскара за најбољи страни филм и за Златни Глобусноминован 1968. године за најбољи страни филм од стране. Филм је позиван на најелитније светске фестивале.

Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета, фабулу филма Петровић узима из једне најобичније новинске информације «у ствари, тај податак да је у једном војвођанском селу отац узео на себе кривицу за злочин свога сина довео сам у везу с неким елементима у конструкцији “Злих духа” и тако напарвио сиже свога филма.» То је филм који открива проблем слободе у свету без слободе. Пре него што је снимио свој задњи филм Сеобе Петровић је сматрао да му је најбољи филм Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета.

1969 – Министар за културу Француске Републике Андре Малро (Андрé Малрауx) уручује Александру Петровићу «Орден Витеза реда лепих уметности и књижевности».

1973 - Петровић је у немилости, искључен са катедре професора филмске режије на београдској Академији за филм, позориште, радио и телевизију. Принуђен да напусти земљу, са тешко хендикепираним сином, одлази да ради у Немачку и Француску. «Што се тиче Мајстора и Маргарите, стварно не знам шта се дешавало. Ради се о монструозном примеру манипулације политичким околнистима. Тај је филм на фестивалу у Пули добио 4-5 награда, између осталих и Велику златну арену, проглашен је филмом године од стране стручне критике. Ни сам не знам које је све награде добио. Приказиван је по целој Европи и већем делу света. Међутим, наједном, у контексту афере Пластични Исус, коју су људи злоупотребили што су пребацили све то и на филм Мајстор и Маргарита, оптужен сам за антикомунистички филм. Наведимо један парадокс: тај филм је био забрањен за приказивање од радничког савета Дунав филма, а истоврумено је водећа личност за пропаганду Француске КП Жикен изјавио у интервјуима у Француској да је то најбољи филм године због његовог антистаљинистичког става. Суштина тога је врло мрачна, није политичке природе. »

У периоду од искључења из Академије за позориште, филм и телевизују, требало је издржавати своју породицу. Петровић пише текстове по наруџбини: сценарио Банкар вампир, Емануелле II, синопсис за филм о Џону Кенедију. Такође је за собом оставио сценарија по којима је желео да снима филмове: по приповеткама  Исака Бабеља Одеса, Бења краљ и Црвена коњица, Мемоари Леополда Трепера, Псеће срце по роману Михаила Булгакова, затим, У име свих мојих по роману Мартина Греја (Мартин Граy), косценаиста Маx Галло, оригинални текст Прави крај викенда, 1975. – 1976. сценарио по народној песми Бановић Страхиња (награђен за најбољи сценарио рађен по књижевном делу – фестивал Врњачка Бања) филм је режирао Ватрослав Мимица. На жалост, реализација свих тих пројеката је остала јалова узевши у обзир да је Александар Петровић за све своје филмове он лично проналазио материјална средства и монтирао разне сарадње а да му је рад на филму у Југославији у том периоду био онемогућен читавих 18 година.

1977 – Роми Шнајдер (Ромy Счнеидер), Брад Доуриф, Мишел Галабри (Мичел Галабру), Милена Дравић, Рудигер Воглер (Рüдигер Воглер), Велимир Бата Живојиновић дају запажене улоге. Филм је приказан на XXX фестивалу у Кану 1977. Награђен у Немачкој 1977. Златном филмском траком за најбољу женску улогу Роми Шнајдер и Сребрном филмском траком за филм у целини. «ТРИБУНЕ ДЕ ГЕНЕВЕ» пише: «Филм је исто тако добар, ако не и бољи, од романа». «Л’АУРРОРЕ» пише: «Нико боље од Александра Петровића (уз учешће Хеинрич Бöлл, добитника Нобелове награде), није могао да екранизује «Групни портрет са дамом» тај споменик савремене литературе. – Не, нико осим Александра Петровића није могао још једном да понови свој успех у адаптацији једног другог дела Мајстор и Маргарита.»

1979 – Немајући могућност да у Југославији снима филмове а желећи да публици прикаже Булгакова (филм Мајстор и Маргарита проглашен на фестивалу у Пули за најбоље остварење 1972. године, никада није био забрањен али је одмах затим био повучен из биоскопске мреже), успева да монтира две веома запажене позоришне представе: Мајстор и Маргарита у Народном позоришту у Београду и Псеће срце у Атељеу 212. Наиме позоришна представа Мајстор и Маргарита није била бунт Александра Петровића на забрану филма како је критика тврдила већ покушај да «Кроз овај практичан пример износим своје становиште о интердициплинарности режије.»

 Псеће срце је остало дуго времена на програму, представа је доживела велики успех. А.П.

198. Бановић Страхиња – Сценарио је понудио Авала филму, наравно, очекујући да ће моћи и да режира филм, али режију је продукција поверила Ватрославу Мимици (блажи вид даљег “прогнанства”). Филм је приказан на фестивалу у Пули. Многи су били мишљења да је то најбољи домаћи филмски сценарио икада написан. На Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи, 1981 године, добио је награду за најбољи сценарио према домаћем књижевном делу. Филм је био приказан и на Филмском фестивалу у Венецији 198. године – ван конкуренције.

Диригује плејаду афирмисаних глумаца Автандила Махарадзе (Автандил Макхарадзе), Изабел Ипер (Исабелле Хупперт), Ришара Бериа (Ричард Беррy) Бернар Блиеа (Бернард Блиер), Ерлан Јозефсона (Ерланд Јосепхсон), Драгана Николића, Микија Манојловића, Мирјану Карановић.

“Највећу животну енергију уложио сам у две ствари: у свог сина Драгана и у Сеобе. На жалост нисам дочекао да сина видим као одраслог момка, јер је у току снимања умро, а нећу бити присутан ни на премијери филма којег сматрам животним делом. Тако је ваљда Бог хтео. Има нека сила изнад нас која руководи нашим судбинама, “случај комедијант”, како је то рекао Црњански. Уверен сам да ће се Сеобе допасти публици.”

Српска верзија (филм је био француско-српска копродукција) приказана је у “Сава Центру” 28. априла 1994. године. Француска верзија Мигратионс још увек није приказана публици, вечити судски процеси. Сви су изгледи да ће ускоро Сеобе Александра Петровића видети дан у Француској и у другим земљама.

Александар Петровић је преминуо 20. Августа 1994. године у болници Салпетриер (Хôпитал Питиé Салпêтриèре) у Паризу.

Оба његова родитеља, Раде Марковић и Оливера Марковић, су били познати српски глумци. Завршио Пету београдску гимназију, a потом ФАМУ y Прагу. Режирао педесетак документарних, 11 целовечерњих филмова, написао десетак филмских сценарија, написао шест позоришних комада, режирао три позоришне представе, написао три књиге. Добио више од 30 домаћих и страних награда и признања, како за рад на филму, тако и за позоришно стваралаштво. Најзначајније: две Златне арене y Пули, награда за најбољу режију филма „Тито и ја“ y Сан Себастијану, Гран при за „Кордон“ y Монтреалу и Стеријина награда за најбољи савремени текст за „Турнеју"

Предаје режију на Факултету драмских уметности y Београду, члан је Европске академије за филмску уметност y Бриселу. Разведен, нема деце. Колумниста је дневних новина Политика где махом пише о темама из културе.

Добио је 2012. године француски орден официра уметности и књижевности.