У Бјеловару је завршио основну и средњу школу. Године 1972. уписује глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи Огњенке Милићевић. Постао је популаран након запажене улоге у филму „Национална класа“ (1979). Играо је и у филмовима „Мајстори, мајстори“ (1980), „Вариола вера“ (1982), „Маратонци трче почасни круг“ (1982), „Чудо невиђено“ (1984), „Октоберфест“ (1987), „Сабирни центар“ (1989), „Три карте за Холивуд“ (1993), „Лајање на звезде“ (1998), „Буре барута“ (1999), Мали свет“ (2003). На телевизији је глумио у серијама: „Грлом у јагоде“ (1976), „Сијамци“ (1981), „Камионџије 2“ (1983), „Брисани простор“ (1985), „Балкан експрес“ (1989), „Отворена врата“ (1995). Од 1975. до 1995. био је стални члан Народног позоришта у Београду и играо је у представама: “Калигула” (Стипијан), “Рат и мир” (Пјер Базухов), “Како вам драго” (Оливер), “Невоље због памети” (Молчаљин), “Госпођа министарка” (Пера Калинић), “Орестија” (Егист), “Тартиф” (Тартиф, к. г),”Покондирена тиква” (Ружичић). Од 1995. члан је ЈДП-а у Београду, где игра у представама “Београдска трилогија” (Душан), “Молијер, још један живот”, „Италијанска ноћ“ (Алфонсо), а у Београдском драмском позоришту игра у представи “Пандорина кутија” (Андријан). У позоришту Култ у Београду играо је у представи “Оксиморон”. У Звездара театру глумио је у представама “Професионалац” (Теодор Крај), ”Пољубац жене паука” (Молина), “Смешна страна музике” (Бубњолог). Добитник је многобројних награда и признања за позоришне и филмске улоге. 2009. године удружење филмских уметника Србије доделило му је Награду „Павле Вуисић“ за његов укупан допринос филмској уметност. Објавио је 2011. књигу „О глуми без глуме“.  Живи и ради у Београду.

Преминуо је након напада наци скинхедса, повезаних са групама Крв и част и навијачком United force, који су га претукли јер је био тамнијег тена.
На Зеленом венцу у Београду, на месту где је Максимовић брутално на смрт претучен, на иницијативу редитеља Горана Марковића, 18. новембра 2006. године, постављена је спомен плоча, коју је открио тадашњи градоначелник Београда Ненад Богдановић. Виновници овог убиства до данас нису приведене правди.
Драган Максимовић је остварио више од 60 улога у позоришту, на филму и телевизији. Dебитовао је у Народном позоришту у Београду улогом Војника у представи "Мајка Храброст и њена деца", 1971. године. За три деценије на сценама овог театра остварио је запажене улоге у представама "Сарајевски атентат" (Недељко Чабриновић), "Мандрагола" (Фра Бепо), "Британик" (Нерон), "Лењин, Стаљин, Троцки" (Генрих Григоријевич Јагода), "Косовска хроника" (Авдула), "Рибарске свађе" (Бепо), "Последња потера за златом" (Цагер), "Крај партије" (Хам), "Месец дана на селу" (Игњатије Илич Спигељски), "Суђење госпођи Бовари" (Сенар), "Дуго путовање у ноћ" (Едмунд Тајрон), "Максим Црнојевић" (Дужде од Млетака)...

Основну школу и Гимназију завршио је у Ваљеву. Године 1967. уписао се на Факултет драмских уметности у Београду, на смеру за глуму, у класи професора Предрага Бајчетића, а 1971. године је дипломирао у класи професорке Огњенке Милићевић. Од 1969. године је стални члан Југословенског драмског позоришта у Београду. Од 15. маја 2007. до 8. јула 2008. био је министар културе у Влади Републике Србије. Војислав Брајовић је 25. добитник награде Добричин прстен 2009. године (свечано му је уручена у Југословенском драмском позоришту 26. децембра).

Позориште

Стални је члан Југословенског драмског позоришта од 1969. године у коме за четрдесет година остварио готово педесет улога. Још као студент играо је у представама Одбрана Сократова и смрт, Агамемнон, Кад су цветале тикве, Пигмалион, Кин, Кориолан, Паклена машина, Рат и мир у кафани Снефл, да би се у Хамлету у режији Стеве Жигона појавио у улози Хорација и Лаерта. Улогу Турнела у премијерној поставци Бубе у уху играо је до 1997. Затим, улоге у представама Елизабета од Енглеске; За ким звоно звони; Варвари; Како је Јуда издао Христа; Мистер Долар. Посебно се истакао у улози Аполона Мурзавецког у комаду Вуци и овце. У Васи Железновој је играо лик Семјона. Играо је Жарка у Голготи; Вилија Натана у Три сина; Грофа у Романтичним ћудима; Ивана Каљајева у Праведницима; Грофа Обољанинова у Зојкином стану; Доктора Пробста у Хрватском Фаусту; Газда-Ису у Комунистичком рају; Жутилова у Родољупцима; Алонза у Олуји; Кнеза Милоша у Ружењу народа у два дела; Папу Мафеоа Барберинија у Светлости у ноћи; Јакова Шалимова у комаду На летовању; Матамора у Позоришним илузијама, улога за коју је награђен Октобарском наградом града Београда; затим, насловну улогу у копродукцијској представи с Градом театаром – Будва, Лажни цар Шћепан Мали, за коју је награђен Стеријином наградом за главну улогу; Терзита у представи Троил и Кресида, такође копродукцији с будванским Фестивалом, а за коју је награђен „Златном маском“ на Охридском фестивалу; лик Димитрија у представи Буре барута за којег је добио Нагарду „Миливоје Живановић“; Др Нинковић у Госпођи министарки; по други пут је Жутилов у Родољупцима када је отворена нова зграда Југословенског драмског позоришта; Др Дорн у Галебу; Шајлок (у алтернацији с Предрагом Ејдусом) у Млетачком трговцу; Макс, Максим у Скакавцима; Дух и Први гробар у Хамлету; Уча у Броду за лутке; Сатин у комаду На дну; и, најновије остварење, улоге Војводе и Фредерика у Како вам драго. Осам од ових улога понеле су Годишњу награду ЈДП-а.

Истовремено је, као гост, играо и игра на сценама других позоришта: Звездара театар, Атеље 212, Београдско драмско позориште, Српско народно позориште из Новог Сада, Црногорско народно позориште из Подгорице, Град театар Будва...

У Звездара театару остварио је неколико изузетних улога: Васа Вучуровић у представи која је отворила позориште, Мрешћење шарана и за коју је награђен својом првом Стеријином наградом, „Ћураном“ на Данима комедије и наградом на Позоришним свечаностима „Љубиша Јовановић“; Пуниша и Пуша Рсавац у Пазарном дану; Том Сарџент у комаду који му је посебно драг, Поглед у небо.

У Атељеу 212 играо је ликове: Нил Федосијевић Мамајев у комедији Кола мудрости, двоја лудости и, Данијел Паркер у представи Егзибициониста. У Београдском драмском позоришту одиграо је Доктора Колеа у представи Вилла Сацхино. За фестивал Град театар Будва и Театар Култ обновио је лик Радована III (и добио награду Града театара Будве, „Ћурана“, Награду града Вршца и – „Зоранов брк“). Остварио је и улоге: Феђа у комедији Кокошка (која је данас на репертоару ЈДП-а); Саша у представи Антигона у Њујорку; Просперо из Буре; лик Дотореа у Легенди о постанку; улогу Томазоа Мединија у представи Конте Зановић.

На Дубровачким љетним играма био је Алонсо у Олуји.

За Црногорско народно позориште у Подгорици играо је: Игумана Стефана из Горског вијенца за коју је добио Стеријину награду, „Ардалиона“ и Годишњу награду ЦНП-а; Тома у Party time; Тетерева у Малограђанима; Торвалда у Нори, као и Дануција у Монтенегринима (копродукција ЦНП и Града театара Будве). Војислав Брајовић је проглашен „Доживотним почасним чланом ЦНП-а“. За улогу Кнеза Вићенција у комедији Мера за меру у Српском народном позоришту у Новом Саду добио је „Ардалиона“, Годишњу награду СНП-а и Награду града Вршца.

Српска филмска, позоришна и телевизијска глумица, која слови за највећу домаћу комичарку или краљицу комедије, како је често називају. Каријеру је започела пре скоро педесет година да би данас била једна од најпопуларнијих и највољенијих глумица у свим земљама бивше Југославије. Сека је најпознатија по улогама у филмовима: Бурдуш, Тесна кожа 3, Рад на одређено време, Мој тата на одређено време, Секула и његове жене и Секула се опет жени. Изузетне комичарске способности показала је као другарица "Сека" у ТВ–серији Бољи живот и као секретарица "Маријана" у Срећним људима. Врхунац популарности доживела је захваљујући ситкому Љубав, навика, паника.

Године 2008. сврстана је међу најбоље српске глумице свих времена поставши лауреат награде "Велика Жанка", а награђена је и најпрестижнијим "Добричиним прстеном" за животно дело, као и са пет "Златних ћурана" на Данима комедије – са четири за најбоље глумачко остварење, а једним и за животно дело и изванредност њеног комичарског израза.
Јелисавета је рођена 13. јуна 1942. године, у Београду. Завршила је гимназију и Факултет драмских уметности 1965. године, као најбољи студент у класи Мате Милошевића. За време гимназијских дана била је један од оснивача аматерског позоришта "Дадов", а по завршетку факултета дебитује у Позоришту „Бошко Буха“, и глуми у представама: ОзаПепељуга, Концерт за тинејџере, Чаробњак из Oза, Три мускетара, и другима.

Године 1968. постаје чланица "Атељеа 212", где остварује значајнију улогу у представи „Краљ Иби“ А. Жарија. Исте године дебитује и на филму, главном женском улогом у класику "Ноћно дежурство сестре Гризелде", поред Зорана Радмиловића. Уследили су филмови "Илустровани живот", са Драганом Николићем, "Силом отац" са Миодрагом Петровићем – Чкаљом, те главна улога у филму "Далеко је Аустралија", са Оливером Марковић, а 1969. улога у црнохуморном редитељском првенцу Гордана Михића – Оља у филму "Вране". Уследила је улога у ТВ–филму "Ујка Вања", затим у комедији "Бициклисти", са Мијом Алексићем и Миленом Дравић, да би 1970. дошло до великог пробоја у њеној каријери, захваљујући комерцијалном хиту и у народу вољеном филму "Бурдуш", где Сека тумачи лик Рајке. Култна је сцена у којој она Гидри Бојанићу пева новокомпоновану песму „Дај ми чашу ракије“.
Сека 1971. добија престижну улогу представи „Развојни пут Боре Шнајдера“ редитеља Александра Поповића, за коју прима награду "Златни ћуран" на фестивалу Дани комедије у Јагодини (као и касније за улогу у „Ожалошћеној породици“ Бранислава Нушића); на Стеријином позорју награђена је за споредну улогу у „Клаустрофобичној комедији“ Душана Ковачевића.

Завршила је студије глуме на Факултету драмских уметности у Београду. На истом факултету је од 1976. асистент професора Предрага Бајчетића на предмету „Дикција и глума“. Од 1982. године Горица Поповић је стална чланица ансамбла београдског Атељеа 212. На филму је дебитовала улогом новинарке у „Мирису пољског цвећа" (1977) београдског редитеља Срђана Карановића. Већ за прву већу улогу, девојке која сумња у љубав свог младића, у "Националној класи" (1979) Горана Марковића, награђена је на националном фестивалу у Пули Златном ареном. Упоредо са глумачком каријером, Горица Поповић се бавила и певањем. Била је члан вокално-инструменталног састава "Сунцокрет". На фестивалу у Нишу је два пута награђена за три улоге наградом Царица Теодора. Први пут за улогу средњовековне српске властелинке у филму „Доротеј“ Здравка Велимировића, други пут за улогу партизанке у филму „Пад Италије“ Лордана Зафрановића 1981. године, и за улогу ТВ-режисерке у филму „У раљама живота“ Рајка Грлића 1984. године. Горица Поповић је глумила и у великом броју ТВ-драма и серија. Гледаоци је памте као секретарицу Дару у популарној ТВ-серији Бољи живот.

Весна Тривалић је српска филмска, телевизијска и позоришна глумица. Каријеру је започела 1986. године, да би се касније прославила улогом у ТВ–серији Бољи живот. Остварила је запажене улоге у филмовима Лајање на звезде, Ране и Живот је чудо, затим у драми Октоберфест, за који је награђена Златном ареном на Филмском фестивалу у Пули, као и у ТВ–серијама Метла без дршке и Вратиће се роде. Њена највећа глумачка достигнућа су главне улоге у серијама Породично благо и Отворена врата. Весна се уз Секу Саблић сматра највећом српском комичарком, а за маестрално извођење у овом жанру награђена је и Златним ћураном.
Весна је рођена 1965. године, у Београду. Факултет драмских уметности је уписала 1984. године, из другог пута. Дипломирала је међутим 2003 – деветнаест година касније, на наговор професора Владимира Јевтовића.
О њеном приватном животу се изузетно мало зна. Глумица тврди да има фобију од камера, и да се пред њима, изузев када снима, не осећа пријатно. Тривалићева чак и интервјуе за новине даје ретко. Када ипак пристане на разговор, она напомиње да на питања која се тичу њеног приватног живота неће одговарати. Готово никад није гостовала у неком ток-шоу програму.
Весна се удала 2004. године. Док јој муж живи и ради у Дубаију, она ипак неретко долази у Београд. Имају сина Николу.
Весна је пру улогу на филму добила 1986. године, у драми Шпадијер један живот. Прва њена професионална улога у позоришту била је у Атељеу 212 у представи Тотови. Током каријере на филму је остварила мноштво епизодних, али ефектних улога. Прву главну филмску улогу остварила је у Кустуричином филму Живот је чудо, у којем је тумачила лик Јадранке.
На филму је најчешће до сада сарађивла са редитељем Срђаном Драгојевићем, а њени најчешћи партнери су били Зоран Цвијановић и Драган Бјелогрлић. Зоран Цвијановић јој је био први партнер и на филму (Догодило се на данашњи дан) и у позоришту (Тотови), а 1991. године је са Драганом Бјелогрлићем проглашена за глумачки пар године на фестивалу у Нишу за пар који су тумачили у серији Бољи живот.
Тривалићева је члан Савеза драмских уметника Србије од 4. јула 2006. године.

Дипломирао режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Запослен на Телевизији Београд готово од њеног оснивања, где је током 1970-их режирао чувену шоу емисију "Образ уз образ" са Драганом Николићем и Миленом Дравић која је постала веома популарна широм тадашње Југославије.
Филмске режије
Филмови које је режирао Здравко Шотра: 1981. Шеста брзина; 1983. Игмански марш; 1988.Браћа по матери;1989. Бој на Косову; 1989. Госпођа министарка;1998. Лајање на звезде;2002. Зона Замфирова; 2004. Пљачка Трећег рајха; 2005. Ивкова слава; 2012. Шешир професора Косте Вујића.
Серије: Више од игре 1976; Где цвета лимун жут 2006; Рањени орао 2009/2008; Грех њене мајке 2009/2010; Непобедиво срце 2011/2012.

Као средњошколка случајно запажена, ангажована је за главну улогу прогоњене Јеврејке у успелом филму Девети круг (Ф. Стиглик, 1960), за коју је награђена на фестивалу у Пули.Жртвујући студије медицине, наставља са сличним улогама девојака које помажу партизанима Степенице Храбрости, 1961, Ота Денеса и Саша, 1962, Раденка Остојића, те 1962. године уписује глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Након дужег депресивног раздобља без ангажмана, од 1966. године (Топле године Драгослава Лазића) гради стабилну каријеру. Зрелија, тамнокоса и привлачна, велике моћи уживљавања, тумачи главне и веће споредне улоге (све чешће карактерне) у бројним филмовима: Буђење пацова, 1967, Живојина Павловића, и Пошаљи човека у пола два, 1967, Драгољуба Ивкова. За главну улогу у филму Опклада, из 1971. године, Здравка Рандића, у коме глуми младу супругу која напушта старијег мужа (Павле Вуисић), да би му се - увидевши да је преварена - вратила, награђена је Златном ареном у Пули. Осам година касније осваја исту награду, овога пута за епизодну улогу, за лик алкохоличарке на лечењу, у Посебном третману, 1980, Горана Паскаљевића. Остварила је такође мноштво улога у домаћим ТВ серијама (Од сваког кога сам волела, 1971, Пурише Ђорђевића; Микеланђело, 1982, Станка Црнобрње; Боје слепила, 1991, Божидара Николића и друге).

Последњих година живи у Португалу.

Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац. По завршетку средње школе се уписао на Рударско-геолошки факултет, који је напустио у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности. Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту (БДП). У БДП је радио до 1968, након чега је прешао у Атеље 212. У БДП се вратио 1978. и остао тамо до 1985, када је поново прешао у Атеље 212, у ком је играо до пензионисања 1995. Ипак и данас често гостује у бројним представама, првенствено у Београдском драмском позоришту и Атељеу 212. Играо је више од 130 улога. На филму је дебитовао 1957. у „Туђој земљи“ Јожеа Галеа. Велику популарност је стекао филмом „Љубав и мода“, за који је отпевао чувену песму „Девојко мала“. Осим те песме, снимио је још неколико које су објављене на сингл плочама. Велику популарност је стекао улогом Родољуба Петровића у серији „Позориште у кући“. Потом је с Миленом Дравић био домаћин у шоу-програму „Лифт за пети спрат“. Крајем 1980их је водио радио програм „Забавник“ на Радио Београду, а учествовао је и у другим забавним емисијама ове радио станице.
Године 1983. добио је Октобарску награду града Београда, а 2001. је добио Добричин прстен. Године 2009. је добио Статуету златни ћуран за животно  дело.

Позната је по улози Аманде Карингтон у серији Династија. Катарина је ћерка Хауарда Оксенберга и принцезе Јелисавете Карађорђевић. Поседује српски пасош. Катарина Оксенберг је рођена 22. септембра 1961. године у Њујорку. Завршила је њујоршки Колумбија Универзитет. Као глумица је дебитовала 1982. године улогом принцезе Дајане. Од 1984. до 1986. глумила је у америчкој сапуници Династија. Играла је улогу Аманде Карингтон, ћерке Блејка Карингтона (Џон Форсајт) и Алексис Колби (Џоан Колинс). Од тада па до данас глумила је разне улоге у више од 20 филмова и у епизодима различитих серија.

Има троје деце Индија Рајвен Оксенберг, Маја ван Дин и Селест Алма ван Дин. Њен други муж, од 1999. године, је Каспер ван Дин са којим има двоје деце. Индија је лични асистент Пирса Броснана и од маја 2013. је била више недеља у Београду због снимања филма.