Pasha je jevrejski praznik kojim se obeležava izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva pod Mojsijevim vođstvom opisanom u Tori, odnosno u Starom zavetu.
Pasha je pomičan praznik koji uvek pada u proleće, u subotu, 15. dana meseca nisana, po jevrejskom kalendaru.
Pedeseti dan posle Pashe, slavi se praznik Šavuot.

Izvor:Vikipedija

Tubišvat (takođe poznat među Sefardima pod imenom "Frutas") je jevrejski praznik u mesecu ševat (po jevrejskom kalendaru), obično negde oko kraja januara ili početkom februara, kojim se označava "Nova godina drveća" (na hebrejskom: "Roš Hašana La'Ilanot"). Tubišvat je jedan od četri novogodišnja praznika koji se spominju u Mišni. Uobičajeno je da se sadi drveće i jede suvo i koštunjavo voće, posebno smokve, urme, suvo grožđe, mahune i bademi. U vreme praznika Tubišvat u Izraelu obično cveta divlji badem. U srednjem veku, Tubišvat je proslavljan uz gozbu voća, a u skladu sa opisom praznika iz Mišne kao jednog od novogodišnjih praznika. U XVII veku je uveden i običaj Tubišvat večeri (Tu Bišvat Seder), kojim se simbolično obeležavao značaj voća i drveća u zemlji izraelskoj. Verovalo se da se jedenjem deset vrsta voća i pijenjem četiri vrste vina po određenom redosledu, i uz recitovanje odgovarajućih blagoslova, ljudski rod i celi svet može dovesti bliže duhovnom savršenstvu. Danas je u Izraelu značaj Tubišvat večeri ponovno oživljen i slave je mnogi Jevreji, kako religiozni tako i sekularni. Posebne priče (hagadot) su napisane za ovu priliku. Tubišvat je jevrejski Dan drveća. Ekološke organizacije u Izraelu i dijaspori su uključile ovaj praznik u razne programe za zaštitu životne sredine. U izraelskim kubucima, Tubišvat se slavi kao poseban poljoprivredni praznik. Preko milion ljudi učestvuje svake godine u sađenju drveća na ovaj praznik, u programu pošumljavanja koji organizuje Jevrejski Nacionalni Fond. U znak poštovanja praznika Tubišvat koji simbolizuje buđenje prirode kroz cvetanje badema, mnoge jevrejske institucije su prihvatile ovaj dan za svoj interni praznik, i proslavljaju svoju godišnjicu na ovaj dan.

Izvor: jobeograd

Hanuka predstavlja proslavu pobede Jevreja Makabejaca nad paganskom grčko-asirijskom vojskom predvođenom Antiohijem Četvrtim, kao i posvećenja Drugog Hrama koji je bio oskrnavljen tokom njihove okupacije Jerusalima. Svojom pobedom Makabejci su izborili pravo da Jevreji ponovo praktikuju Judaizam i na taj nacin spasili monoteizam u svetu. Istovremeno su i ponovo uspostavili političku nezavisnost za jevrejski narod. To znači da je Hanuka, de facto, proslava jevrejskog nacionalnog preživljavanja i ponovne uspostave verskih sloboda. Kao odgovor na verska proganjanja i zabrane uspostavljene po okupaciji zemlje, Juda Makabi (reč "makabi" znaci "čekić"), sin sveštenika Matateje, i njegovih četvoro braće su organizovali pokret otpora čiji su sledbenici poznati pod imenom Makabejci. Primenjujući taktiku gerilskog ratovanja, Makabejci su za "divno čudo" uspeli da isteraju znatno moćniju grčko-asirijsku vojsku iz Judeje. Po izvojevanoj pobedi, 25-tog dana meseca kisleva (po jevrejskom kalendaru) godine 165-te p.n.e pristupilo se osvećenju i "pročisćenju" Hrama. Na osnovu zapisa u Talmudu, pronađeno ulje za osvetljenje Hrama bilo je dovoljno za samo jedan dan, ali je ono gorelo, za "divno čudo", punih osam dana i noći - tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se dopremi nova količina ulja. Hanuka je praznik svetlosti i traje osam dana i noći. U znak sećanja na sva čuda koja su se desila, za Hanuku se koristi poseban 8-mokraki svečnjak (sa dopunskim devetim krakom za svećicu na sredini svečnjaka), poznatim pod imenom "Menora za Hanuku" ili "Hanukija", koji gori tokom svih osam dana i noći proslave praznika. Paljenje svećica u svečnjaku predstavlja centralni čin celokupne proslave Hanuke. Prve noći praznika pali se prva svećica, a svake naredne noći jos po jedna dopunska svećica; plamen se raznosi posebnom svećicom koja se čuva na kraku na sredini svečnjaka. Na taj način, poslednjeg dana praznika Hanuke gore svih osam svećica na Hanukiji, simbolizujući osam dana i noći neprekidnog gorenja ulja u Hramu po pobedi Makabejaca. Paljenje svečica treba obavljati blizu prozora ili vrata, kako bi se svima oglasila čuda koja su se tada dogodila. Tokom paljenja svećica, tradicionalno se izgovaraju blagoslovi i peva stara pesma "Hanerot Halalu", a potom pesma "Maoz Cur". Hanuka je veseli praznik, posebno za decu. Po paljenju svećica, svi članovi porodice (a često i pozvani gosti) se okupljaju oko trpeze gde se uz jelo i igranje igara proslavlja praznik. Tradicionalna hrana za Hanuku je pržena i pripremljena sa dosta ulja, u znak sećanja na čudo da je mala količina ulja gorela osam dana i noći. Najpopularnije jelo je eškenaskog porekla: "krompir-šnicla", koja predstavlja vrstu palačinke od krompira ("latkas" na jidišu, "livivot" na hebrejskom). Danas se jedu i posebne krofne za Hanuku, poznate kao "sufganiot" na hebrejskom. Za Hanuku se i tradicionalno igra "dreidel" ("sivovon" na hebrejskom), igra sa čigrom čija su pravila toliko prosta da ih mogu igrati zajedno svi članovi porodice, od najmlađih unuka do najstarijih baka i deka. Tradicionalni običaj davanja džeparca (novca) deci za Hanuku, danas je u mnogim jevrejskim porodicama prerastao u običaj deljenja poklona za Hanuku .

Sukot (poznat i kao Praznik koliba) je jevrejski praznik koji se slavi 15-tog dana meseca Tišri po jevrejskom kalendaru, što pada u period kraj septembra - kraj oktobra. To je jedan od tri hodočasnicka praznika (hebrejski "Šaloš Regalim", pored Pesaha i Šavuota) kada Jevreji odlaze na hodočašće u Hram u Jerusalimu.
Hebrejska reč "sukot" je množina reči "suka" koja znači "koliba" (ili "kabina"). Praznik Sukot ima dvostruki značaj: istorijski i poljoprivredni. Istorijski, Sukot nas podseća na četrdeseto-godišnji period lutanja naroda Izraela po pustinji nakon izlazka iz Egipta (Eksodus), sa namerom da se prisetimo na krhka privremena pokretna staništa (kolibe) u kojima su tada živeli Stari Hebreji. Poljoprivredni značaj praznika se ogleda u izražavanju zahvalnosti za jesenju berbu - to je i praznik žetve/berbe koji se ponekad baš tako i označava: "Festival berbe (žetve voća)".
Praznik Sukot počinje petog dana po Jom Kipuru, i donosi potpuni preokret u načinu praznovanja, od ozbiljnog duhovnog slavljenja najsvečanijeg praznika u godini Jom Kipura, do radosne proslave jednog od najveselijih praznika (Sukot se ponekad označava i kao "Vreme radovanja"). Ime praznika Sukot se cesto prevodi i kao "Praznik Tabernakla", koji, kao i mnogi drugi prevodi hebrejskih reci, nije uvek i najbolji. Ovaj prevod posebno zbunjuje zato što se reč "Tabernakl" (iako ima koren u latinskoj reci "tabernaculum" koja ima značenje "šator") u Bibliji odnosi na zavetni kovčeg - pokretnu svetinju sa najsvetim stvarima iz hrama, koja se na hebrejskom zove "mišhan". Očigledno je da se hebrejska reč "suka" odnosi na privremeno građene kolibe, a sigurno ne na "sveti Tabernakl".
Koliba "suka" koja se gradi za praznik treba da ima najmanje tri strane (zida) sa ojacanom konstrukcijom, dok cetvrta strana može biti i otvorena. Zidovi mogu biti napravljeni od različitog materijala, uglavnom od platna, drveta, ili metala. Krov treba da je privremeni, lako pokriven sveže posečenim granama sa drveća, ili bilo čime drugim što raste na zemlji. U skladu sa tradicijom, krov treba da obezbeđuje dovoljnu senku, ali i da omogućuje da se kroz njega vide zvezde tokom noći. Tokom praznika Sukot uobičajeno je i obedovanje (serviranje obroka) u samoj kolibi, a ponekada i spavanje, ali ne u slucaju kiše.
Praznik Sukot traje sedam dana, pri cemu se praznično proslavlja prvi dan, uz posebne molitve i prazničnu hranu. Ostali dani su poznati kao "Hol HaMoed" (odnosno, jednostavno kao "praznicni dani"). Sedmi dan Sukota se naziva "Hošana Raba" ("Velika Hošana" - kao referenca na tradicionalno kružno šetanje vernika tokom jutarnje službe u hramu), i ima takođe poseban značaj. Dva naredna dana po završetku praznika se nazivaju: "Šemini Aceret" i "Simha Tora" i predstavljaju zasebne praznike, ali pošto su povezani sa Sukotom, obično se i posmatraju kao deo ovog praznika.

Roš Hašana, kao i drugi jevrejski praznici, predstavlja dan odmora. Roš Hašana se obeležava duvanjem u šofar, stari muzicki instrument (vrsta horne/roga) koji se pravi od ovnujskog roga (može biti i od roga jarca, ili nekih vrsta antilopa ili gazela, ali ne od krave), što simbolicno treba da izazove buđenja slušalaca iz "dremeža" i upozoravanje na "dolazeci sudnji dan". Tradicionalni hebrejski pozdrav za Roš Hašana jeste "šana tova", u prevodu "dobra godina", ili "šana tova ve metuka" što znači "dobra i slatka godina". "Šana tova" je ustvari skraćena verzija za "L'šana tova tikatevu", koja bi u direktnom prevodu značila "Budite upisani (u Knjigu Života) za dobru godinu", ali ima šire simbolično značenje: "Neka ovaj novogodišnji pozdrav poželi svima dobru godinu i dobar Božji sud". Jevrejski kalendar predstavlja luno-solarni kalendar, koji određuje lunarnu godinu baziranu na dvanaest lunarnih meseci sa 29 ili 30 dana, i sa jednim interkalarnim lunarnim mesecom koji se dodaje sedam puta u periodu od 19 godina (jedanput na dve do tri godine), da bi sinhronizovao 12 lunarnih ciklusa sa nešto dužom solarnom godinom. Roš Hašana obično pada u vreme meseca septembra po Gregorijanskom kalendaru, što za period 2010-te do 2012-te godine odgovara: jevrejska godina 5771 počinje po zalasku sunca 8. septembra 2010, jevrejska godina 5772 po zalasku sunca 28. septembra 2011 i jevrejska godina 5773 po zalasku sunca 16. septembra 2012. Istorijski gledano, u stara vremena je početak jevrejske godine bio u jesen i koincidirao je sa početkom poljoprivredne godine. Jevrejska godina je pratila sezone setvi, rasta i žetvi kukuruza i ostalih žitarica, u skladu sa postojecim kišnim periodima, kao i sezone uzgoja i branja voća. U odnosu na nju uspostavljen je i redosled slavljenja drugih velikih poljoprivrednih praznika i proslava u toku same kalendarske godine. Uobičajeni jelovnik za Roš Hašana obavezno uključuje jabuke i med, koji simbolizuju "slatku novu godinu", ali se i druga raznovrsna jela koja nose određenu simboliku mogu naci na trpezi. U zavisnosti od lokalnih običaja ("mingah") uobičajen je kuvani jezik ili drugi delovi glave životinja ili riba, čime se simbolično ukazuje na "glavu godine" (značenje reči Roš Hašana"). Druga hrana koja se tradicionalno servira jesu urme, crni pasulj, praziluk (prasa), spanać i tikva, a u mnogim jevrejskim zajednicama i nar. Upotreba jabuka i meda je uvedena relativno kasno, tokom srednjeg veka od strane Aškenaza, ali je danas uglavnom opšte prihvaćena. Tipično, servira se i okrugli upleteni hleb čala ("čallah") koji simbolizuje zaokružene godišnje cikluse. U aškenaskim zajednicama su uobičajena i posebno pripremljena jela od mlevene ribe ("gefelte fiš") i kolač sa medom lekač ("lekač"). Druge noći Roš Hašana se servira sveže voce što treba da simbolizuje blagoslovenu narednu godinu. U jevrejskoj tradiciji, Roš Hašana nije vreme veselih proslava - naprotiv, deset dana koji slede Roš Hašana i završavaju se sa najsvetijim jevrejskim praznikom Jom Kipur, prestavljaju period Velikih Praznika - poznat kao Strašni Dani ("Jamim Noraim"), odnosno Dani Pokajanja. To je vreme ozbiljnih razmišljanja i samoispitivanja, vreme sagledavanja grehova iz prethodne godine i pokajanja pre dolaska samog Jom Kipura. Među mnogim običajima vezanim za ovaj period jeste i traženje pomirenja i oproštaja od onih kojima je naneta nepravda tokom godine, kao i pokajanje za učinjene grehe prema drugima.

Извор: Vikipedija

Slika:Wikimedia