Sveti Valentin bio je sveštenik i mučenik, a živeo je u 3. veku. Pogubljen je 269. godine odsecanjem glave u doba kad je Rimskim carstvom vladao car Klaudije. Kasnije je car Julije I u 4. veku nad njegovim grobom podigao baziliku, te se od tada taj svetac počeo poštovati među hrišćanima. U 15. veku je ovaj svetac povezan s praznikom zaljubljenih, što se održalo do danas. Sveti Valentin u katoličkoj Crkvi slavi se 14. februara, kao neobavezan imendan. Običaj da se Valentin smatra svecem i zaštitnikom zaljubljenih dolazi i od dana njegova slavlja. Naime, nekada se životni ritam vernika ravnao prema crkvenim praznicima. Crkva je od vernika tražila, da venčanja ne slave u vreme velikih praznika (na Božić, na Uskrs) jer su oni zasebna slavlja cele zajednice, a najposle je tražila, da se ne priređuju bučne svadbe u liturgijski posebnim vremenima adventa (došašća) i korizme, već izvan takvih razdoblja. A datum 14. februara pada poslije božićnih praznika, a neposredno pre korizme. Sveti Valentin se počeo slaviti već u ranom srednjem veku, naročito u Engleskoj, a posle u celome svetu. Običaj biranja odabranice na Valentinovo najpre se proširio u Englesku i Škotsku. Poznato je da su u 16. veku mladići ostavljali ljubavne poruke i čestitke na pragu svoje odabranice. Čestitke su bile pažljivo izrađene, obrubljene čipkom ili ukrasnom vrpcom i to su verovatno bile prve čestitke i razglednice ikada poslate. Hrišćanstvo nikad ne uništava ono što je dobro, nego sve lepe i dobre ljudske običaje iz raznih naroda i društava uklapa u novi, hrišćanski život tih naroda, pa tako dolazimo do pretpostavke kako je običaj slavlja Valentinova kao dana zaljubljenih, kada se izmenjuju pisma i ljubavne poruke, zapravo spone simpatičnih paganskih običaja i moguće Valentinove angažovanosti oko mladih parova.

Извор: Vikipedija