Srpska operska pevačica. Rođena je 1903. godine u Beloj Crkvi, a već sa šest godina pevala je u pevnici crkve u rodnom gradu, a nastavila u školskom horu.
- Učitelj me je stalno vukao za uši jer je moj glas kvario hor - izjavila je ona u jednom od mnogih intervjua.
Muzičku školu učila je u Temišvaru, gde se i udala i rodila ćerku Mirjanu, kasnije poznatu opersku pevačicu. U Beograd je došla 1930. godine, gde je ubrzo primljena u Operu, a još brže dobila glavne uloge u operama. Čuveni kompozitor Stevan Hristić, tada joj je rekao: „Bogat glas, nemaš dovoljno škole, ali ako budeš učila, napredovaćeš brzo“.
Iako su se za njene opere karte kupovale kod tapkaroša, 1937. godine je otpuštena i iz Beograda odlazi u Beč gde je angažuje ondašnja Državna opera, a odbivši angažman u Berlinu ona postaje i prva Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi. U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata, i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. godine, govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“. O osnivanju fonda počela je da razmišlja nakon smrti ćerke, a konačnu odluku donela je 1978. godine.
- I meni je takav fond bio potreban, ali ga nisam našla. Prošla sam težak put do operske scene i kasnije, pa želim da se pravi, istinski talenti ne muče toliko, da njihovo školovanje ne zavisi samo od materijalnih prilika - izjavila je tada Melanija Bugarinović.
Melanija Bugarinović umrla je 1986. godine, a iza nje su ostale dve kuće u Beogradu od po nekoliko stotina kvadrata, izuzetno vredne numizmatička i filatelistička zbirka, te raskošan zlatni nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita bez traga je nestajao u poslednjih dvadeset godina.
Muzika
Napisao je preko 200 kompozicija. Jedno vreme je vodio tamburaški orkestar SZPD Neven u Novom Sadu, kome je 1911. godine napisao i posveti kompoziciju „Neven kolo“ – danas je himna društva a u narodu peva kao stara gradska pesma. Iako je bio istaknuti aktivista u radničkom, kulturnom i društvenom životu Novog Sada i Vojvodine, najviše će ostati upamćen po harmonizaciji vojvođanskih pesama. Završio je berberski i stolarski zanat ali se od 1890. godine posvetio isključivo muzici i komponovanju. Izdao je knjigu „Školu za tamburu“, sam je pisao, komponovao i štampao svoja dela, a na zahtev ih je slao tamburaškim orkestrima koji su ih izvodili širom prostora Balkana i Evrope. Mnoge njegove pesme su snimljene na singl pločama u Americi između 1914. i 1938. godine. Svirao je prim tamburu, brač i šargiju. Bio je šef tamburaških orkestara Bratimstvo, Beli Orao, Ekscelsior...
Od njegovih pesama koje su prihvaćene u narodu i pevaju se kao stare gradske opesme, najpoznatije su: „Žabaljka“ , „Bogata sam imam svega“ , „Dones' mi vina krčmarice“, „Kad sam bio mlađan lovac ja“, „Neven Kolo“ , „Đuvegije gde ste da ste“ , a pesma „Biće skoro propast sveta“ je poslužila kao muzički motiv u istoimenom filmu Žike Pavlovića, u kome je maestralno izvode deronjski tamburaši i orkestar Janike Balaša. Sa tamburaškim orkestrom Vase Jovanovića nastupao je u svim glavim gradovima evrope, gde je postao zagriženi simpatizer esperata. Osnivač je društva za esperanto u Novom Sadu, koje danas nosi njegovo ime.
Kao veliki simpatizer radničkog i socijalističkog pokreta bio je omiljen u Novom Sadu a svi su ga zvali jednostavno čika Marko. Na njegovoj sahrani, neposredno pred prvomajske praznike 1938. godine okupio se veliki broj novosađana kao i pripadnika raznih radničkih organizacija, koji su natpisima na dotad neviđenom broju venaca odali poštu svom drugu.
Johan Sebastijan Bah (21. mart 1685 — 28. jul 1750) bio je nemački kompozitor, orguljaš i čembalista iz doba baroka, široko priznat kao jedan od najvećih kompozitora i stubova univerzalne kulture. Njegova dela su zapažena zbog intelektualne dubine, tehničkog savršenstva i umetničke lepote.
Poznat je kao orguljaš i čembalista. Radio kao orguljaš, dvorski i crkveni muzičar, dirigent i učitelj.
Johan Sebastijan Bah je jedan od najznačajnijih predstavnika univerzalnog humanizma u umetnosti.Tvorac je velikog broja muzičkih oblika koji karakterišu barok kao razdoblje. Duboko religiozan i konzervativan, u svom delu je sjedinio muzičke tradicije protestantskih horova sa tradicijama južne nemačke, italijanske i francuske škole. Razvio je polifoni stil kasne renesanse do savršenstva.
Šest sonata za violinu i čembalo (BWV 1014 -1019):
Ovih šest sonata su deo ogromnog skupa sonata i partita za svaku vrstu instrumenta. Njihova "standardna" struktura može se opisati: 1. sporo graciozan prvi stav; 2. brz stav, 3. spor, dubok i ljupki stav; 4. energičan, živahan i brz stav. Postoji, međutim, očigledan izuzetak u poslednjoj sonati i iziskuje dalje razmatranje.
Sergej Vasiljevič Rahmanjinov (1. april 1873. - 28. mart 1943.) je bio ruski pijanista, dirigent i kompozitor.
Rahmanjinov, smatran od mnogih najvećim pijanistom čitavog XX veka, posedovao je legendarne tehničke mogućnosti i osećaj za ritam - njegovi dugački prsti su pokrivali 13 intervala na klavijaturi (raspon od 30 centimetara). Kao kompozitor stvorio je, između ostalog, četiri klavirska koncerta, tri simfonije, dve klavirske sonate, tri opere, 24 preludija, više horskih dela, rapsodiju na temu Paganinija. Većina njegovih dela je u stilu poznog romantizma.
Pored brojnih klavirskih komada i kamerne muzike pisane za klavir, brojnih simfonijskih dela, sve do operskih i duhovnih, pažnju posebno zaslužuju i često se u svetu i integralno izvode - njegova četiri klavirska koncerta i jedna koncertna rapsodija na Paganinijevu temu za klavir i orkestar. Ova je dela Rahmanjinov stavarao praktično tokom celog svog stvaralačkog veka.
Franc Jozef Hajdn (31. mart 1732 — Beč, 31. maj 1809) je bio austrijski kompozitor i dirigent.
Šire muzičko obrazovanje stekao je kao član hora dečaka Bečke katedrale. U kompoziciji zapravo samouk, Hajdn se i kasnije, kao kompozitor i dirigent dvorske muzike knezova Esterhazi, razvijao samostalno, „odsečen od sveta“, kako sam kaže, „i prisiljen da postane originalan“. Proveo je tri decenije, od 1761. do 1790, na kneževskim dovorovima u Ajzenštatu i Esterhaziu, dok je nakon 1790. većinom boravio u Beču.
„Dobri tata Hajdn“, čuvar klasične tradicije, prvi u velikoj trojki bečkih klasika, Mocartov prijatelj i učitelj mnogih muzičara svoga doba stekao je za života veliku popularnost i poštovanje koji su nakon smrti izbledeli, da bi ga 20. veka ponovo otkrilo kao vrelo nepresušne muzičke dobrote.
Hajdn je dao neizmerno bogat i raznovrstan opus, što svedoči o lakoći stvaranja i o potrebi tadašnjeg muzičkog tržišta koje je stalno tražilo nova dela. Njegove 104 simfonije, 24 klavirska koncerta, 5 koncerata za violončelo, mnoštvo komornih kompozicija za različite instrumente i ansamble, tridesetak opera, oratoriji, mise, kantate — sve to čini jedan od najbogatijih opusa u istoriji komponovanja uopšte.
Kako je Hajdn stario, u svoja dela uključivao je sve više seljačkih narodnih melodija koje je slušao u mladosti. Savršeni primer je poslednji stav njegove poslednje simfonije, br. 104 — Londonske simfonije.
Težište njegova stvaranja je na instrumentalnoj muzici, a posebno je razvio klavirsku sonatu, gudački kvartet i simfoniju. U operi daje veću važnost karakterizaciji likova. Najstariji je od trojice majstora bečke klasike.
Simfonija br. 83 u g-molu, je druga od šest simfonija, poznatije kao "pariške simfonije" komponovane od strane Jozefa Hajdna 1785. godine, a objavljena u Beču decembra 1787.
Komponovana izmedju 1803. и 1804. Premijerno je izvedena u Beču 7. aprila 1805. godine, u organizaciji tada istaknutog Bečkog violiniste i koncertmajstora Franca Klementa.
Priča o njenom nastanku veoma je poznata. Prvobitno je bila zamišljena kao oda Napoleonu, za koga se do samokrunisanja za cara verovalo da pronosi Evropom ideje francuske revolucije. Napoleon je nakon tog fatalnog 31. marta 1804. godine kao car pošao putem zavojevanja i tiranije, što je slobodoljubivog i do srži demokratiji naklonjenog Betovena nateralo da delo preradi u veliku simfoniju, dajući joj moto U spomen na jednog velikog heroja.
Georg Fridrih Hendl (23. februar 1685 — London, 14. april 1759) je bio nemački, kasnije britanski, barokni kompozitor, poznat po končerti grosima, operama i oratorijumima. Rođen je u Nemačkoj, u gradu Hale, a živeo i radio u Hamburgu, Italiji, Hanoveru, a od 1712. stalno se nastanjuje u Londonu. Njegovo najčuvenije delo je Mesija, oratorijum zasnovan na biblijskim motivima. Uticao je na mnoge sledbenike u periodu prelaza iz baroka u klasicizam, među kojima su Jozef Hajdn, Mocart, i Betoven.
Muziku za kraljevski vatromet komponovao je Georg Fridrih Hendl 1749. po narudžbini Džordža II, radi vatrometa u Londonu 27. aprila 1749. U čast proslavljanja kraja austrisko secesionističkog rata.Orkestar je bio smešten u posebno napravljenu građevinu od strane Servandonija - pozorišnog arhitekte. Kompozicija je predstavljala muzičku podlogu kraljevskom vatrometu, osmišljenom od strane Tomasa Desgulijera.
Muzika na vodi je kolekcija orkestarskih kompozicija Georga Fridriha Hendla. Premijerno je izvedena 17. jula 1717. Muzika na vodi je komponovana za veliki orkestar,pa je prigodna za koncerte na otvorenom prostoru.Muziku za kraljevski vatromet i Muziku na vodi izvodi Slovački filharmonijski orkestar.
U koncertima ističu se inovativacije koje po strukturi odskaču od italijanskih i bečkih uzora. Njegova dela se svrstavaju u takozvani osećajni stil u muzici. Karl Filip Emanuel Bah ( Vajmar, 8. mart 1714 — Hamburg, 14. decembar 1788) važi za jednog od najznačajnijih kompozitora na prelazu iz baroka u doba Bečkih klasičara. Za života bio je poznatiji od oca. Cenili su ga kompozitori narednih epoha, recimo Jozef Hajdn i Volfgang Amadeus Mocart.
Johan Kristijan Bah (Lajpcig, 5. septembar 1735 — London, 1. januara 1782) je bio nemački kompozitor.
Najmlađi je sin Johana Sebastijana Baha.
Nazivaju ga „londonskim Bahom“ jer je do kraja svog života živeo u Londonu.
Godine 1806, nastalo je jedno delo koje je koncertantnu muziku praktično uvelo iz klasicizma u epohu velike romantike. To je Koncert za violinu i orkestar, D-dur, opus 61. Ludviga Van Betovena.
Doprinos ovog dela za muzičku istoriju i literaturu, nemerljiv je. Najpre, Koncert je ogromnih dimenzija: tri njegova klasična stava, proširena su tematski i sadržajno i daju delu ukupno trajanje 45 minuta. I sva tri stava krasi dotle neostvarena melodijska lepota, oblikovana u klasičnu formalnu strukturu, što je moralo poslužiti kao uzor violinskim koncertima koje su kroz ceo XIX vek pisali Mendelson, Brams, Čajkovski, Sibelijus... sve do Albana Berga i srpskog kompozitora Božidara Trudića, koji je po toj šemi u svom Violinskom Koncertu utkao srpske narodne i obredne teme.
3. Partita u E-duru,BWV 1006 Johana Sebastijana Baha za solo violinu je poslednja u opusu "šest sonata i partita". Sadrži sledeće stavove:
Preludijum
Lore
Gavota i Rondo
Menuet (I i II)
Bure
Žiga
Najizvođeniji je preludijum zbog posebne angažovanosti desne ruke u kojој je gudalo.
"Četiri godišnja doba" (Le quattro stagioni) je popularni naziv za ciklus od četiri koncerta za violinu i orkestar, delo italijanskog baroknog kompozitora i violiniste Antonia Vivaldija. Inače napisano je 1723. kao deo zbirke od 12 koncerta pod nazivom "Takmičenje između harmonije i invencije" ("Il cimento dell’ armonia e dell’ inventione Op.8") , a objavljen je 1725. Ovo delo je naručito bilo popularno u Francuskoj a sam kralj Luj XV je zahtevao da se jedan od ovih koncerta "Proleće" (La Primavera) izvodi specijalno za njega.
"Četiri godišnja doba" predstavljaju najhrabriji muzički program iz baroknog perioda. Sam kompozitor je napisao sonete koji idu uz svaki pojedinačni stav u ovim koncertima. Ono što je zadivljujuće u ovom delu je kako je Vivaldi precizno muzički opisao svaki sonet bez gubljenja ukupnog kvaliteta i ravnoteže samog muzičkog dela.
U ova četiri koncerta Vivaldi opisuje zvukom svoje violine lepote svakog godišnjeg doba i stvara ugođaj svakog od njih.
Koncerti imaju ustaljeni oblik od tri stava: (brzi - lagani - brzi).
"Četiri godišnja doba" su otkrivena tek u jesen 1926. godine, kada je u Nacionalnoj biblioteci u Torinu pronađeno više od polovine Vivaldijevih danas poznatih dela.