Apsolvirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Od 1964. do 1966. godine bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Glumačku karijeru je počeo u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao student prve godine Pozorišne akademije. Bio je najmlađi Mitke u istoriji jugoslovenskog pozorišta.
Filmsku karijeru je započeo epizodnom ulogom u filmu Žike Mitrovića „Ešalon doktora M.“ 1955. godine. Glavne i veće sporedne uloge je igrao u više od trideset domaćih filmova, a snimao je i u Italiji. Pod pseudonimom „Antoni Gidra“ (Anthony Ghidra), Dragomir Bojanić je šezdesetih godina u Italiji snimio desetak vesterna i akcionih filmova. Za ulogu u filmu „Balada o revolverašu“ (1967) režisera A. Kaltabijana dobio je i nagradu.
Na festivalu u Puli 1974. godine je osvojio Zlatnu arenu za ulogu partizana Tadije Čemerkića u filmu Radomira Šaranovića „Svadba“ (1973) nastalom prema istoimenom romanu Mihajla Lalića.
Iako je snimio veliki broj filmova, najveću popularnost, širom SFRJ, stekao je ulogom Žike Pavlovića koju je, u deset delova filma „Lude godine“, igrao od 1978. do 1992. godine. Takođe je ostao poznat i po ulogama kaplara Janićija u filmu „Marš na Drinu“, Žike Mitrovića iz 1964. godine i agenta Mikule u seriji Povratak otpisanih iz 1978. godine.
Preminuo je 11. novembra 1993. godine, u Beogradu, od raka jetre. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Njegova supruga, Ljiljana Kontić, takođe je bila glumica.

Jedan od presudnih trenutaka u karijeri Bate Stojkovića je bila predstava iz 1953. godine, na Pašinom brdu u kojoj je igrao u Čehovljevoj predstavi „Krčma na glavnom drumu”. U publici je bio i Dobrica Milutinović, koji je nakon predstave prišao Bati i uzbuđeno mu rekao: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac.”
Na Akademiju ga je primio Tomislav Tanhofer, a diplomirao je kod Josipa Kulundžića 1959. godine, ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete” i Kapetana vatrogasca iz „Ćelave pevačice”.
Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u pozorištu. Najpoznatije su mu uloge u filmovima Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Balkanski špijun za koje je nagrađivan brojnim nagradama.
Preminuo je 16. marta 2002. godine, u 67. godini, a njegova urna je nakon kremacije smeštena u rozarijum beogradskog Novog groblja.
Pozorišnu karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212. Publika ga je posebno zavolela u „Zvezdara teatru”, u ulogama koje je Dušan Kovačević pisao za njega. Prvi put na scenu JDP izašao je 1956. godine i igrao slugu u „Magbetu”, a godinu dana kasnije pojavio se kao agent u predstavi „Troje” na sceni Ateljea 212.
Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmu „Izdajnik“ iz 1964. Usledio je niz televizijskih i manjih filmskih uloga, a najvažnije su bile uloge u filmovima „Majstor i Margarita“ (1972), „Čuvar plaže u zimskom periodu“ (1976) i Pas koji je voleo vozove (1977). Takođe je igrao i oca jednog od likova u seriji „Grlom u jagode“. Poznat je i po ulozi malog antagoniste u filmu Gorana Markovića „Nacionalna klasa“ (1979).
Stojković je neke od svojih najboljih uloga imao radeći sa rediteljem Slobodanom Šijanom, a koji je bio najuspešniji kada je radio sa scenarijima Dušana Kovačevića. Šijan, koji je prethodno radio sa Stojkovićem u nekoliko televizijskih produkcija, je debitovao na velikom platnu filmom „Ko to tamo peva“ (1980), komedijom smeštenom pred početak Drugog svetskog rata u ondašnjoj Jugoslaviji. Od uloga ostalih glumaca u filmu, Stojković se isticao ulogom putnika germanofila. „Ko to tamo peva“ je bio veliki kritički i komercijalni uspeh i osvojio je dve nagrade na filmskom festivalu u Montrealu.
Stojković se pojavio u ulozi alkoholičara u filmu „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, a zatim je ponovo radio sa Šijanom u komediji „Maratonci trče počasni krug“. Film, koji priča o porodici grobara u sukobu sa porodicom lokalnih pljačkaša, je bio još jedan uspeh za Stojkovića i Šijana i zadržao je kultni status do današnjih dana.
Nakon nekoliko manjih uloga, od kojih se izdvaja uloga direktora škole u filmu „Idemo dalje“, Stojković je glumio u tri filma u kojima je tumačio likove koji su bila satira na komunističke ideale „partijskog čoveka“ ili „marksističkog revolucionara“. Prva u nizu je bila uloga Babija Pupuške u Šijanovom filmu „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983), u kome se radi o čoveku koji kreće u traganje za srodnom dušom nakon što je čuo, za njega šokirajuću, vest o ubistvu Če Gevare. Počev od ovog filma, Stojković se usavršio u tumačenju uloga sa „očinskom figurom“, pa je imao još jednu sjajnu ulogu u filmu „Varljivo leto '68“, Gorana Paskaljevića. Stojković je glumio strogog oca marksistu, koji nije mogao da podnese da se događaji iz 1968. odvijaju pred njegovim očima.
Ujedinjujući svoj talenat sa talentom Dušana Kovačevića, Bata Stojković je 1984. godine izveo po mnogima svoju najbolju ulogu u filmu „Balkanski špijun“, kojeg su režirali zajedno Božidar Nikolić i Dušan Kovačević. U ovom filmu, Stojković je glumio Iliju Čvorovića - bivšeg, sada pritajenog, staljinistu koji je zbog toga proveo godine u zatvoru i sada boluje od paranoje i vidi špijune svuda oko sebe.
Kraj života
Petog februara 2002. godine, iako već teško bolestan, Danilo Bata Stojković igrao je Lupusa u Ateljeu 212, u jubilarnoj, 300. „Korešpodenciji“ (Mihizova dramatizacija dela Borislava Pekića u režiji Arsenija Jovanovića). Trinaestog februara 2002. godine, na molbu mladih glumaca iz Slovenije došao je i u Zvezdara teatar da odigra „Profesionalca“ Dušana Kovačevića. To su bili poslednji nastupi jednog od najcenjenijih srpskih glumaca.
U prepunoj sali Zvezdara teatra 20. marta iste godine je održana komemoracija povodom smrti Bate Stojkovića. U prvom redu, pored supruge Olge, sedele su njegove kolege — Ljuba Tadić, Ružica Sokić, Bora Todorović, Petar Božović, Mira Banjac, Neda Arnerić i drugi. U ime Jugoslovenskog dramskog pozorišta, od Bate se oprostila njegova koleginica Branka Petrić, a komemoraciji su prisustvovali i Zoran Živković, tada savezni ministar unutrašnjih poslova, akademici Matija Bećković i Dragoslav Mihajlović i brojni glumci. Telegrame saučešća Batinoj supruzi Olgi poslali su i Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, i Zoran Đinđić, republički premijer.
Bata Stojković je kremiran na Novom groblju u Beogradu, a poslednje reči uputio mu je ponovo njegov „lični pisac“ Dušan Kovačević: „Dragi Bato, danima pokušavam da ti kažem nešto nalik na oproštaj, a da se ti ne namrštiš ili nasmeješ. Beograd je imao velikih glumaca, ali nikada nekoga kao što si ti. Prošao si našom scenom kao oluja. Našim prijateljima koji te čekaju reci da smo bolje nego što jesmo...“
Poslednju počast na Novom groblju odali su Đorđe Marjanović, Brana Petrović, Siniša Kovačević, Bajaga i mnogi drugi.

Završio je osnovnu školu i pohađao gimnaziju u Vinkovcima. Studije glume završio u Zemaljskoj glumačkoj školi u Zagrebu i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Prvi profesionalni ugovor potpisao je sa Hrvatskim narodnim kazalištem u Zagrebu (sezona 1945/46.), zatim od 1946. do 1947. angažovan u Splitu, a 1947. godine prelazi u Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, gde doživljava punu afirmaciju. Pored glume bavio se pozorišnom, televizijskom i filmskom režijom (film Lilika).

Otac mu je Srbin, a majka Čehinja. Iako rođen u Čikagu, odrastao je u obližnjem gradu Geriju, u Indijani. U životu je snimio 65 filmova, a neki od najpoznatijih su: „Tramvaj zvani želja“, „Na dokovima Njujorka“ i „Paton“. U Beogradu je glumio u filmu „Suton“. Značajna je i njegova uloga u TV seriji iz 1970ih, „Ulice San Franciska“. Maldenov otac, Petar Sekulović, napustio je rodno Podosoje kod Bileće i „trbuhom za kruhom“ došao u Čikago. Tu je rođen Mladen, kao najstariji od trojice braće. Njegova majka je bila Mini Sekulović, Čehinja, zaposlena u tekstilnoj industriji. U Holivudu je bio vrlo cijenjen; trač rubrike o Karlu Maldenu je uvijek bilo teško ili nemoguće sresti. Od malih nogu je govorio srpski. Rado je pričao o svojoj prošlosti i porijeklu. Spominjao je kako mu je otac radio težak posao u čeličani u Geriju, kao i on kasnije. I pored teškog rada, njegov otac je osnovao najstarije pjevačko društvo u Americi, zvano „Sokol Grupa-Branko Radičević“. Tako se mladi Malden još u porodici upoznao sa srpskom kulturom i običajima.
Malden, tada još uvijek Mladen Sekulović, napustio je Geri i rad u čeličani 1934. godine, radi pohađanja „Gudmenove škole“ u okviru „Gudmen teatra“ u Čikagu. Tada je promijenio ime u Karl Malden, na nagovor pozorišta. Nije imao dovoljno novca za školovanje, ali je ubrzo dobio stipendiju. Nastupao je u pozorištu 3 godine, a onda ostao bez posla i novca, pa se vratio kući. Otputovao je u Njujork 1937. i glumio u „Brodvej teatru“. Bio je kratko angažovan na radiju i dobio nezapaženu ulogu u svom prvom filmu They Knew What They Wanted. Nakon toga se pridružio „Grup teatru“, gdje je upoznao reditelja Elija Kazana, u čijim je filmovima kasnije stekao popularnost. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu i za to vrijeme dobio malu ulogu u predstavi i filmu američke vojske Winged Victory. Po završetku rata, dobio je još jednu malu ulogu u predstavi Truckline Cafe, sa tada nepoznatim Marlonom Brandom .
Karl Malden kao sveštenik Beri u filmu Na dokovima Njujorka (1954). Uspon u karijeri otpočeo je 1950. godine, ulogama u filmovima The Gunfighter i Pakao Montezume (Halls of Montezuma). U prvom filmu se pojavljuje u ulozi Meka (vlasnika bara), a u drugom u ulozi doktora Džonsa. Najveći uspjeh je postigao glumeći u filmovima režisera Elije Kazana. U filmu Tramvaj zvani želja (A Streetcar Named Desire) iz 1951. godine, glumi Miča (Harold Mičel), najboljeg prijatelja Stenlija Kovalskog (Marlon Brando), koji upada u romansu sa Blanš Diboa (Vivijen Li). Taj film mu je donio Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Bio je takođe nominovan za Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu Na dokovima Njujorka (On the Waterfront) iz 1954. godine. Tu je glumio katoličkog sveštenika Berija, koji utiče na Terija Maloja (Marlon Brando) da svedoči protiv mafije. Ova dva filma sa njegovim nominacijama za Oskara, režirao je Elija Kazan, sa Marlonom Brandom u glavnoj ulozi. Baby Doll (1956) je zadnji film Elije Kazana u kojem je Karl Malden glumio. To je bila uloga Arčija, čoveka željnog moći i oženjenog tinejdžerkom koja mu zadaje probleme. Naredni filmovi koje je snimio, bili su između ostalih: Fear Strikes Out (1957), Pollyanna (1960), Jednooki Džek (One-Eyed Jacks 1961.), Birdman of Alcatraz (1962), Gypsy (1962), How the West Was Won (1962), The Cincinnati Kid (1965). U filmu Paton iz 1970. glumi generala američke vojske, Omara Bredlija. Veliku popularnost mu je donela TV serija Ulice San Franciska, koja se prikazivala od 1972. do 1977. godine. Glumio je policajca veterana, poručnika Majka Stouna. Majkl Daglas, koji se probio na glumačkoj sceni u ovoj seriji, glumio je njegovog mlađeg partnera Stiva Kelera. Karl Malden je ostavio traga i u jugoslovenskoj kinematografiji, glumeći u filmu Suton, Gorana Paskaljevića, iz 1982. godine. To je bila uloga srpskog imigranta u SAD, Marka Sekulovića, a film je snimljen na engleskom jeziku. Glumio je i u italijanskom filmu Mačka sa devet repova (Il gatto a nove code 1971), slepog čoveka (Franko Arno) koji razrešava ubistvo. Snimao je filmove sve do 1993. godine, kada se povukao. Posle toga se pojavio kao glumac još samo jednom, u 14. epizodi serije „Zapadno krilo“ 2000. godine, glumeći katoličkog sveštenika (Tomas Kavano). Bio je reditelj samo jednog filma — Time Limit (1957) — vezanog za Korejski rat, a režirao je i delimično The Hanging Tree (1959), zbog bolesti pravog reditelja (Delmer Dejvs). Nagradu za životno delo Američkog glumačkog udruženja uručio mu je Majkl Daglas 11. novembra 2004. godine.
Karl Malden se oženio Monom Grinberg 1938. godine. Upoznao ju je za vreme angažmana u „Gudmenovom teatru“. Sa njom je bio u braku preko 70 godina i dobio dvije kćerke, Monu i Karlu. U Kaliforniju je stigao 1960. godine. Živio je u blizini Santa Barbare. U glumačkoj industriji je bio 61 godinu, a 1993. se penzionisao. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, a osnovao je i umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, koja je najveća u Americi. Napisao je knjigu When do I start 1997. godine, uz pomoć svoje kćerke Karle. Karl Malden je umro 1. jula 2009. u Los Anđelesu u 97. godini života. Dugovečnost je nasledio od svoje majke (umrla u 102. godini), a iza sebe je ostavio ženu Monu, dvije kćerke, 3 unuka i 4 praunuka. U filmovima je koristio svaku priliku da spomene prezime Sekulović. Tako u filmu Paton, u ulozi generala Omara Bredlija kaže jednom vojniku: Dodaj mi taj šljem Sekuloviću! U filmu Dead Ringer, kao policijski detektiv kaže drugom detektivu: Daj mi moju kapu Sekuloviću! Takođe, u njegovom filmu Fear Strikes Out, pojavljuje se bejzbolski skaut Sekulović. Kao zatvorski čuvar u filmu Birdman of Alcatraz, čita listu zatvorenika, među kojima se nalazi i jedan Sekulović. Najpoznatiji primer toga je u TV seriji Ulice San Franciska, u ulozi policijskog poručnika Majka Stouna, kada zaposli pomoćnika Sekulovića. U jugoslovenskom filmu Suton je glumio Marka Sekulovića. Omiljeni glumci Karla Maldena iz prošlosti su bili Pol Mjuni i Edvard G. Robinson, a u šali je govorio da mu je pored njih omiljen i Karl Malden.

Највећи успјех је постигао глумећи у филмовима режисера Елије Казана. У филму Трамвај звани жеља (A Streetcar Named Desire) из 1951. године, глуми Мича (Харолд Мичел), најбољег пријатеља Стенлија Ковалског (Марлон Брандо), који упада у романсу са Бланш Дибоа (Вивијен Ли). Тај филм му је донио Оскара за најбољу споредну мушку улогу. Био је такође номинован за Оскара за најбољу споредну улогу у филму На доковима Њујорка (On the Waterfront) из 1954. године.

Karijeru je počeo kao stripski crtač i scenarista u periodu 1936 — 1941, „Zlatnom dobu srpskog stripa“, kada je bio još srednjoškolac i omladinac. Objavljivao je stripove različitih žanrova u komercijalnim beogradskim listovima: Mika Miš, Zabavnik, Paja Patak i Dečje vreme.
Najpoznatiji stripovi tog doba su mu „Junaci Pavlove ulice” „Hajduk Veljko“, „Duh prerije“, „Orkan sa istoka“ „Krijumčari ljudi“ i „Moć fakira“. (U filmu Savamala iz 1982. Mitrović je evocirao stripsko razdoblje svog života.)
Posle rata, Mitrović se bavio prvenstveno filmom, ali je i dalje ostala veza sa stripom. Stripski serijal Kapetan Leši je adaptacija istoimenog filma, po scenariju samog Mitrovića sa saradnicima, i crtežom Julija Radilovića Julesa. Izašle su četiri epizode u zagrebačkom Plavom vjesniku (1960-1964).
Makedonski stripar Zoran Tanev je 2000. objavio stripsku adaptaciju Mitrovićevog filma Mis Ston. Ovo izdanje je prvi makedonski stripski album.

Mitrović je pripadao naraštaju reditelja koji su, neposredno posle Drugog svetskog rata, postavili temelje profesionalno organizovane filmske produkcije u Srbiji i Jugoslaviji.
Snimao je filmove različitog žanra, a najviše je ostao upamćen po istorijskim: „Nevesinjska puška“, „Marš na Drinu“, „Signali nad gradom“, „Solunski atentatori“, „Užička republika“ i „Timočka buna“.
Dobitnik je više domaćih i međunarodnih priznanja, među kojima je nekoliko zlatnih i srebrnih arena, Sedmojulska i Oktobarska nagrada.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1956. godine. Glavne uloge je igrao u filmovima Žike Mitrovića, "Signali nad gradom" (1960), "Solunski atentatori" (1961), "Obračun" (1962) i "Operacija Beograd" (1968). Igrao je i u italijanskim i nemačkim akcionim filmovima. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem.

Poginuo je u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine.

Za svoje kratke filmove nagrađivan je još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Dvostruki je dobitnik Zlatne palme filmskog festivala u Kanu, za filmove Otac na službenom putu i Podzemlje. Nosilac je „ordena Viteza reda umetnosti i književnosti“. Nacionalni ambasador UNICEF-a u Srbiji postao je 8. septembra 2007, zajedno sa Anom Ivanović, Aleksandrom Đorđevićem i Jelenom Janković. U grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas-gitaru, a sada kao gitarista zajedno nastupa kao član grupe „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Bavi se i pisanjem. 2010. godine izdata je njegova autobiografija pod nazivom „Smrt je neprovjerena glasina“, a 2013. izašla je njegova druga knjiga „Sto jada“. Rođen je u porodici Murata Kusturice (novinara zaposlenog u sekretarijatu informisanja SR BiH i Senke Numankadić (sekretar suda) odrastao je kao jedino dete u porodici sekularnih Muslimana u blizini Sarajeva, u naselju Gorica. Njegov studentski film, „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“. Po završetku studija 1978. godine Kusturica se vraća u Jugoslaviju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“, izazvao je dosta kontroverzi, a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“. Sa narednim televizijskim filmom Bife Titanik zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu. U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Doli Bel“, nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine. Za ovaj film nagrađen je Srebrnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRESCI, AGIS i CIDLAC na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981. godine. Sledeći film „Otac na službenom putu“ (1985.), sa istim scenaristom, donosi mu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na jugoslovenskim festivalima: na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985. Film „Dom za vešanje“ je sniman u Makedoniji, a pred kraj snimanja češki reditelj Miloš Forman ga je pozvao da ga zameni na Univerzitetu „Kolumbija“ u SAD, gde je film završen. Godine 1989. ponovo je na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Povodom dodele Zlatne palme za taj film je izjavio:
“Napio sam se, bilo je teško pogoditi hotel, sobu pogotovo. Predosećam da je „Dom“ vrlo blizu Oskara ”. Bio je koscenarista filma „Strategija svrake“ (1987), koji je režirao Zlatko Lavanić. Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu od 1981. do 1988.
Po odlasku iz BiH predaje na Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, Arizona Dream (srp. San o Arizoni) (1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993. godine. Godine 1993. je prvi put bio član žirija na Kanskom festivalu, a 1999. je bio predsednik žirija na Venecijanskom filmskom festivalu. Naredni film „Podzemlje“ (engl. Underground) iz 1995. doneo mu je drugu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu. Godine 1998. na Venecijanskom filmskom festivalu dobio je Srebrnog lava za najbolju režiju filmom Crna mačka, beli mačor. Muziku za film su radili Nenad Janković i Dejan Sparavalo.
Prvi njegov film objavljen u 21. veku je bio Super 8 Stories, dokumentarni film koji govori o bendu Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra. Nakon tog ostvarenja, 2004. godine, u bioskopima se pojavio film Život je čudo, najskuplji film srpske produkcije. Za potrebe snimanja ovog filma, čiji je radni naziv bio Gladno srce, izgrađen je Drvengrad. Godine 2005. bio je predsednik žirija Kanskog filmskog festivala. U pariskoj operi Bastilja 26. juna 2007. prvi put je izvedena njegova pank-opera Vreme Cigana, po motivima filma Dom za vešanje. Iste te godine mu je dodeljen Orden viteza reda umetnosti i književnosti, najviše francusko priznanje u oblasti kulture, režirao je i spot za naslovnu pesmu albuma francuskog muzičara Manua Čaoa — Rainin' In Paradize, a i film Zavet koji je režirao, premijerno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu. Nakon Zaveta 2008. godine pojavio se film Maradona, — dokumentarac o Dijegu Armandu Maradoni. Meseca septembra 2009. u francuskim bioskopima počelo je prikazivanje filma „Afera Fervel” u kojem Kusturica glumi poručnika KGB-a. 24. decembra 2011. Kusturica je izabran za novog predsednika Skijaškog saveza Srbije.
Sredinom februara 2009. godine Kusturica je najavio da će snimiti filmsku operu po romanu Na Drini ćuprija, i da planira da posao bude završen 2011. godine. Ministar kulture Srbije Nebojša Bradić rekao je da će taj projekat podržati država Srbija. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik je izjavio da će Vlada Republike Srpske obezbediti sredstva za snimanje.  U intevjuu za Press reditelj kaže da će u Izraelu snimati film Hladna voda, koji govori o Palestincu koji živi u Hamburgu i radi kao trbušni plesač. Takođe priprema i film o meksičkom revolucionaru Panču Vilji, u kojem će glavne uloge tumačiti Džoni Dep i Salma Hajek. Odlučeno je i to da konačni naziv filma bude Divlje ruže, nežne ruže, po poslednjoj sceni iz filma koja se odvija na plantaži ruža u Meksiku, iako je prvobitni naziv trebalo da bude Sedam prijatelja Panča Vilje i žena sa šest prstiju. Taj film će biti sniman u Španiji, a zatvorene scene u Drvengradu. Reditelj je izjavio da će pre filma o Panču Vilji snimiti onaj o Palestincu u Hamburgu, čiji je početak snimanja zakazan za april 2010. Film Podzemlje prikazuje istoriju SFRJ od Drugog svetskog rata do sukoba početkom 90-ih godina XX veka. Neki kritičari su tvrdili da Kusturica propagira prosrpski pogled na jugoslovenske ratove uključujući i neprijateljstva tokom Drugog svetskog rata. Kritikovan je i od strane mnogih intelektualaca kako taj film sadrži prosrpsku propagandu.

Muzika

U Hrvatskoj štampi je često bio verbalno napadan, naročito zbog stiha grupe No smoking orkestra „Ko ne voli Dabić Rašu popušio karu našu.“

U intervjuu za Politiku Kusturica o tome kaže:
“ Ne mislim zlo, ali takođe ne mislim ni da javnost zemlje koja je proterala 300.000 Srba sa svoje teritorije, niti je raskrstila sa NDH, može da priča o fašizmu. Šta god da uradim, „Jutarnji list” i „Indeks hr” to prevode na jezik nacionalizma. Tajna je u tome što ja nisam nacionalista. Kao što ni Harold Pinter nije bio nacionalista. Oni podstiču obrnutu priču od njihove „Tko pjeva zlo ne misli”, a to je u ovom slučaju deplasirano. Setili su se stiha koji je otpevan pre tri godine u Buenos Ajresu i postavljen na Jutjub. Grupa „No smouking orkestra” ne gaji nikakav odnos prema navodnim ratnim zločincima. Radovan Karadžić je uhapšen i trebalo bi da se iznese dokaz o njegovoj krivici u Hagu. Srebrenica nesporno jeste zločin, ali šta je Oluja? Priča o Radovanu Karadžiću je zato deplasirana, ali i zato što mi ne pripadamo niti opciji optužbe, niti odbrane tog čoveka”. Sajt javno.com je objavio intervju sa njim u kojem Kusturica govori:
“Stih „Ko ne voli Dabić Rašu, popušio karu našu“ zaista je otpevan. Ali, mi na svakom koncertu otpevamo poneki prostački stih kao što je „Ko ne voli Abdić Fiću, osuo se po glaviću“ ili „Ko ne voli Bahtić Fiću šetao mi po glaviću“. Ovi iz jutarnjeg lista odlučili su da primete samo taj jedan stih”. Kusturica je za Jutarnji list izjavio da će pevati o hrvatskom generalu Anti Gotovini:
“ Verujem da je Gotovina neka momčina sa kojim bih lakše mogao voditi razgovor nego sa 60 % Hrvata, i zato ću pevati „Ko ne voli Gotovinu, uvalim mu osovinu ”.

Karakteristike

Kao reditelj Kusturica je uspeo da izgradi veoma ličan rediteljski i filmski rukopis. Njegovi filmovi se po pravilu odlikuju umetanjem nadrealističkih momenata kojima se prekida narativni tok ili se označava naročit trenutak radnje. U poznijoj filmografiji, Kusturica je promenio do tada vrlo prepoznatljivu sivu gamu (kao ekvivalent tematici filmova) okrećući se otvorenim i živim bojama, i dinamičnijim kadrovima. S obzirom da se školovao u Pragu (tadašnja Čehoslovačka), pod uticajem tamošnjeg filma šezdesetih godina, zainteresovan za tematiku istorijskih retrospekcija u kojima se revalorizacija pojedinih datuma ili vremenskih perioda javlja kao pozadina neorealističnog tumačenja intimističkih porodičnih priča. U većini njegovih filmova postoje scene vešanja, igranja fudbala,[ venčanja, filma u filmu, kao i česte uloge Roma.
Za potrebe filma Život je čudo izgrađen je Drvengrad, koji je po ideji Kusturice, treba da predstavlja način života borbe protiv globalizma i kapitalizma. Pod imenom Kusterndorf (nem. Küstendorf) na predlog književnika Petera Hankea, grad postaje poznat u svetu, kao središte umetnosti, planiranim filmskim festivalom, proizvodnjom voćnih sokova i drugih bio proizvoda. Kusturica je dobitnik evropske nagrade za arhitekturu Filip Rotije 2005. godine zbog Drvengrada. Nagrada, koju tradicionalno svake treće godine dodeljuje „Fondacija za arhitekturu” iz Brisela, jedno je od najcenjenijih belgijskih i evropskih odličja u oblasti arhitektonske kulture. U obrazloženju žirija ističe se da Kusturičin projekat:

Dana 14. januara 2008. reditelj je u Drvengradu osnovao je Međunarodni filmski i muzički festival Kustendorf. Od tada do danas festival je održan četiri puta, a osim redovnih učesnika kao specijalni gosti su se pojavili reditelji Nikita Mihalkov (2008), Džim Džarmuš (2009) i glumac Džoni Dep (2010).

Politika

Dmitrij Medvedev i Emir Kusturica u Moskvi 21. januara 2010. Emir Kusturica je često kritikovao bivšeg američkog predsednika Džordža V. Buša i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, govoreći da je Radovan Karadžić za njih dvojicu početnik. Na dodeli nagrade u Maroku, nakon burnog aplauza obratio se publici:
“Kada bih ja bio Toni Bler onda bih u svoju vojnu strategiju uveo da je aplauz oružje za masovnu destrukciju i da je aplauz koji ste mi vi uputili upravo suprotno od svega onoga što je Toni Bler tražio u Iraku”. Takođe je kritikovan kako se nije usprotivio opsadi Sarajeva tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, na šta je on odgovorio tekstom 24. aprila 1992. u francuskom časopisu Le Mond (fr. Le Monde) pod nazivom Evropo, moj grad gori!

Muzika
Na koncertu „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“ marta 2009. Kusturica je u periodu od 1986. do 1988. svirao bas-gitaru u grupi Zabranjeno pušenje iz Sarajeva, gde je i živeo. Kada je počeo raspad Jugoslavije 1991. godine grupa je prestala s radom. Neki od članova tadašnje postavke otišli su izvan BiH, a oni koji su ostali nastavili su sa radom u grupi pod istim imenom i snimili su nekoliko novih albuma. Nele Karajlić je sa violinistom Dejanom Sparavalom osnovao novu grupu, a nakon Kusturičinog priključenja njihov sastav je nazvan „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Članovi grupe su 1998. godine kopmponovali muziku za film Crna mačka, beli mačor, a neki od njih su se pojavili u Kusturčinim filmovima: bubnjar Stribor Kusturica u filmovima Zavet i Život je čudo, vokal Nenad Janković u Život je čudo, gitarista Ivica Maskimović u Zavetu. Godine 2001. snimljen je dokumentarac o ovoj grupi, Super 8 Stories. Kompozitor Zoran Simjanović komponovao je muziku za Kusturičina prva dva dugometražna filma: Sjećaš li se Doli Bel? i Otac na službenom putu, a Goran Bregović za Dom za vešanje, Arizona Dream, zajedno sa Igijem Popom i Podzemlje.

Privatni život

Đurđevdana 2005. Kusturica je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Nemanja Kusturica u manastiru Savina, u blizini Herceg Novog. Kasnije je o svom poreklu govorio: „Moj otac je bio ateista i uvek se deklarisao kao Srbin. Dobro, možda smo mi bili Muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali Muslimani samo da bi preživeli Turke. U intervjuu za bosanskohercegovačku televiziju OBN 2009. godine rekao je da je gledajući knjige utvrdio da je njegova porodica u stvari bila srpska, te da mu je vrlo važno kad umre da se zna ko je bio. Na parlamentarnim izborima 2007. godine dao je indirektnu podršku premijeru Vojislavu Koštunici i njegovoj Demokratskoj stranci Srbije.[40] Iste godine podržao je srpsku kampanju Solidarnost - Kosovo je Srbija, kampanju protiv nezavisnosti Kosova i Metohije. Ima srpsko i francusko državljanstvo. Oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju.

Diplomirao je filmsku režiju na Praškoj akademiji. Režirao je mnoge dokumentarne filmove i TV drame za TV Beograd, a prvi dugometražni igrani film — „Čuvar plaže u zimskom periodu“, snimio je 1976. Napravio je preko 30 dokumentarnih i 13 igranih filmova.

Nagrade i priznanja

Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada: Nagrada kritičara za najbolji evropski film 1998. za „Bure baruta“, Nagrada kritičara u San Sebastijanu 1990. za „Vreme čuda“. Časopis „Varajeti“ (engl. Variety) svrstao ga je 2001. u pet najboljih režisera godine (pored Lasla Halstroma, Nila Džordana, Stivena Soderberga i Edvarda Janga). On je prvi filmski režiser koji je 2002. u Minhenu dobio Nagradu Bernard Viki „Most“ za humanizam u svojim delima. Novembra 2007. Paskaljević je odlikovan francuskim Ordenom umetnosti i književnosti koji mu je svečano uručen 9. maja 2008. u Beogradu.

Upisuje se na Filmsku Akademiju (FAMU) ali već 1948. godine je primoran da prekine studije iz političkih razloga (rezolucija Informbiro i razdor između Jugoslavije i SSSR-a) i vraća se u Beograd. Nastavlja studije na filozofskom fakultetu i diplomira  na odseku Istorije Umetnosti. Uporedo radi na filmu kao asistent režije i kasnije kao režiser i scenarista. Za nedeljne novine piše kritike za umetnost i film.

1955 - Zajedno sa Vickom Rasporom režira dokumetarni film Uz druga je drug. Druga nagrada za režiju-festival Pula 1956.

1957 – Po sopstvenom scenariju režira svoj prvi dokumentarni film Let nad močvarom. Prvo pretstavljanje jugoslovenskog filma u Kanu. Film je primećen i nagrađen – nagrada Kritike – Festival Pula.  

U jesen sklapa brak sa Branislavom Marković.

Iste 1957. godine snima kratkometražni film Petar Dobrović o istoimenom srpskom slikaru.

1958 –Sa Vickom Rasporom snima igrani film Jedini izlaz sa ratnom temom. Saradnja nije ostvarila  očekivane nade.

Od 1958. godine Petrović za sve svoje filmove piše sinopsise, scenarija, dijaloge, pravi izbor muzike, i naravno, ih režira. Bio je isključivi autor (od 1995 godine, glavna nagrada Festivala autorskog filma (FAF) u Beogradu nosi njegovo ime, Aleksandar Saša Petrović).

1960 – Rat ratu istorija radničkog pokreta u Srbiji do drugog svetskog rata.

1961 – Dvoje prvi autorski dugometražni film Aleksandra Petrovića koji obeležava početak modernog jugoslovenskog filma. Prikazan  na festivalu u Kanu, francuska i italijanska kritika je pisala da je to ostvarenje jedne socijalističke kinematografije  koje je svojim intimnim izrazom pođednako odgovaralo najeksluzivnijem razvoju savremene težnje moderne svetske kinematografije.

1962 – Postavljen je za profesora filmske režije na beogradskoj Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju.

1963 – Film Dani zajedno sa Dvoje ocenjeni su od strane štampe kao jedni od prvih intimističkih filmova koji nisu bili propagandni. Petrovića su prozvali predstavnikom novog jugoslovenskog filma.

1964 – snima dokumentarni film Zapisnik, takozvani «kritički žurnal» kojim je na smeo način denuncirao tadašnji televizijki žurnal.

1965 – Film Tri postiže svetski uspeh. Aleksandar Petrović je pozivan i nagrađivan na svim velikim svetskim festivalima. Dodeljuju mu najveće nagrade u Jugoslaviji i u drugim zemljama sveta. Na filmskom festivalu u Puli Tri dobija 3 Zlatne arene:

Veliku Zlatnu arenu za film, Zlatnu arenu za režiju i Zlatnu arenu za mušku ulogu. Na cenjenom filmskom festivalu u Karlovim Varima dobija Glavnu Nagradu. Tri je ušao u selekciju za «Oskara» za najbolji strani film 1966. godine. U anketi sprovedenoj 1979. godine od strane Instituta za film po izboru Jugoslovenskih filmskih umetnika i kritičara za najbolji film u istoriji jugoslovenske kinematografije, drugo mesto pripada filmu Tri, dok je na prvom mestu film Skupljači perja.

Skupljači perja je prvi film o Ciganima u kome oni govore njihov jezik. Kritika je potvrdila opšte mišljenje  da se radi o izuzetnom umetničkom delu.  «Tačan u tonu i detaljima, veličanstveno istinit. Poetičan, melanholičan, topao, nežan, snažan, duhovit i gorak.» «Film Skuplači perja je eksplozija mladosti, ljubavi, životne radosti.» «Petrovićevo remek-delo je odavanje najlepše počasti slobodi i ličnosti.» Sam Petrović kaže: «razvijao sam u sebi potrebu za iracionalnim i ona je kulminirala u Skupljačima perja i jedna od stvari zbog kojih Skupljači perja jesu ono sto jesu, je baš to da ti ljudi ipak svojim temenom dodiruju iracionalno.» Film osvaja mnogobrojne domaće i strane nagrade.

1968. godine nominovan je za Oskara za najbolji strani film i za Zlatni Globusnominovan 1968. godine za najbolji strani film od strane. Film je pozivan na najelitnije svetske festivale.

Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta, fabulu filma Petrović uzima iz jedne najobičnije novinske informacije «u stvari, taj podatak da je u jednom vojvođanskom selu otac uzeo na sebe krivicu za zločin svoga sina doveo sam u vezu s nekim elementima u konstrukciji “Zlih duha” i tako naparvio siže svoga filma.» To je film koji otkriva problem slobode u svetu bez slobode. Pre nego što je snimio svoj zadnji film Seobe Petrović je smatrao da mu je najbolji film Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta.

1969 – Ministar za kulturu Francuske Republike Andre Malro (André Malraux) uručuje Aleksandru Petroviću «Orden Viteza reda lepih umetnosti i književnosti».

1973 - Petrović je u nemilosti, isključen sa katedre profesora filmske režije na beogradskoj Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju. Prinuđen da napusti zemlju, sa teško hendikepiranim sinom, odlazi da radi u Nemačku i Francusku. «Što se tiče Majstora i Margarite, stvarno ne znam šta se dešavalo. Radi se o monstruoznom primeru manipulacije političkim okolnistima. Taj je film na festivalu u Puli dobio 4-5 nagrada, između ostalih i Veliku zlatnu arenu, proglašen je filmom godine od strane stručne kritike. Ni sam ne znam koje je sve nagrade dobio. Prikazivan je po celoj Evropi i većem delu sveta. Međutim, najednom, u kontekstu afere Plastični Isus, koju su ljudi zloupotrebili što su prebacili sve to i na film Majstor i Margarita, optužen sam za antikomunistički film. Navedimo jedan paradoks: taj film je bio zabranjen za prikazivanje od radničkog saveta Dunav filma, a istovrumeno je vodeća ličnost za propagandu Francuske KP Žiken izjavio u intervjuima u Francuskoj da je to najbolji film godine zbog njegovog antistaljinističkog stava. Suština toga je vrlo mračna, nije političke prirode. »

U periodu od isključenja iz Akademije za pozorište, film i televizuju, trebalo je izdržavati svoju porodicu. Petrović piše tekstove po narudžbini: scenario Bankar vampir, Emanuelle II, sinopsis za film o Džonu Kenediju. Takođe je za sobom ostavio scenarija po kojima je želeo da snima filmove: po pripovetkama  Isaka Babelja Odesa, Benja kralj i Crvena konjica, Memoari Leopolda Trepera, Pseće srce po romanu Mihaila Bulgakova, zatim, U ime svih mojih po romanu Martina Greja (Martin Gray), koscenaista Max Gallo, originalni tekst Pravi kraj vikenda, 1975. – 1976. scenario po narodnoj pesmi Banović Strahinja (nagrađen za najbolji scenario rađen po književnom delu – festival Vrnjačka Banja) film je režirao Vatroslav Mimica. Na žalost, realizacija svih tih projekata je ostala jalova uzevši u obzir da je Aleksandar Petrović za sve svoje filmove on lično pronalazio materijalna sredstva i montirao razne saradnje a da mu je rad na filmu u Jugoslaviji u tom periodu bio onemogućen čitavih 18 godina.

1977 – Romi Šnajder (Romy Sčneider), Brad Dourif, Mišel Galabri (Mičel Galabru), Milena Dravić, Rudiger Vogler (Rüdiger Vogler), Velimir Bata Živojinović daju zapažene uloge. Film je prikazan na XXX festivalu u Kanu 1977. Nagrađen u Nemačkoj 1977. Zlatnom filmskom trakom za najbolju žensku ulogu Romi Šnajder i Srebrnom filmskom trakom za film u celini. «TRIBUNE DE GENEVE» piše: «Film je isto tako dobar, ako ne i bolji, od romana». «L’AURRORE» piše: «Niko bolje od Aleksandra Petrovića (uz učešće Heinrič Böll, dobitnika Nobelove nagrade), nije mogao da ekranizuje «Grupni portret sa damom» taj spomenik savremene literature. – Ne, niko osim Aleksandra Petrovića nije mogao još jednom da ponovi svoj uspeh u adaptaciji jednog drugog dela Majstor i Margarita.»

1979 – Nemajući mogućnost da u Jugoslaviji snima filmove a želeći da publici prikaže Bulgakova (film Majstor i Margarita proglašen na festivalu u Puli za najbolje ostvarenje 1972. godine, nikada nije bio zabranjen ali je odmah zatim bio povučen iz bioskopske mreže), uspeva da montira dve veoma zapažene pozorišne predstave: Majstor i Margarita u Narodnom pozorištu u Beogradu i Pseće srce u Ateljeu 212. Naime pozorišna predstava Majstor i Margarita nije bila bunt Aleksandra Petrovića na zabranu filma kako je kritika tvrdila već pokušaj da «Kroz ovaj praktičan primer iznosim svoje stanovište o interdiciplinarnosti režije.»

 Pseće srce je ostalo dugo vremena na programu, predstava je doživela veliki uspeh. A.P.

198. Banović Strahinja – Scenario je ponudio Avala filmu, naravno, očekujući da će moći i da režira film, ali režiju je produkcija poverila Vatroslavu Mimici (blaži vid daljeg “prognanstva”). Film je prikazan na festivalu u Puli. Mnogi su bili mišljenja da je to najbolji domaći filmski scenario ikada napisan. Na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji, 1981 godine, dobio je nagradu za najbolji scenario prema domaćem književnom delu. Film je bio prikazan i na Filmskom festivalu u Veneciji 198. godine – van konkurencije.

Diriguje plejadu afirmisanih glumaca Avtandila Maharadze (Avtandil Makharadze), Izabel Iper (Isabelle Huppert), Rišara Beria (Ričard Berry) Bernar Bliea (Bernard Blier), Erlan Jozefsona (Erland Josephson), Dragana Nikolića, Mikija Manojlovića, Mirjanu Karanović.

“Najveću životnu energiju uložio sam u dve stvari: u svog sina Dragana i u Seobe. Na žalost nisam dočekao da sina vidim kao odraslog momka, jer je u toku snimanja umro, a neću biti prisutan ni na premijeri filma kojeg smatram životnim delom. Tako je valjda Bog hteo. Ima neka sila iznad nas koja rukovodi našim sudbinama, “slučaj komedijant”, kako je to rekao Crnjanski. Uveren sam da će se Seobe dopasti publici.”

Srpska verzija (film je bio francusko-srpska koprodukcija) prikazana je u “Sava Centru” 28. aprila 1994. godine. Francuska verzija Migrations još uvek nije prikazana publici, večiti sudski procesi. Svi su izgledi da će uskoro Seobe Aleksandra Petrovića videti dan u Francuskoj i u drugim zemljama.

Aleksandar Petrović je preminuo 20. Avgusta 1994. godine u bolnici Salpetrier (Hôpital Pitié Salpêtrière) u Parizu.

Milenković se rodio u Nišu, i tu počeo glumačku karijeru u Niškom narodnom pozorištu. Kasnije prelazi u Beogradsko dramsko pozorište gde je glumio do penzionisanja. Jedno vreme u Nišu je bio profesor književnosti. Glumio je u preko 30 filmova, preko 300 televizijskih emisija (drame i serije) i oko 150 pozorišnih predstava. Umro je u 80. godini.