Poznat je po epu Osman, koji predstavlja najznačajnije delo dubrovačke književnosti i najuspeliji slovenski barokni ep, kao i po pastoralnom delu Dubravka. SANU ga je uvrstila među 100 najznamenitijih Srba. Referentne institucije u Hrvatskoj ga smatraju hrvatskim pesnikom.

Gundulić je rođen u vlastelinskoj porodici kao najstariji sin Frana Gundulića i Džive Gradić. Porodica Gundulić bila je poznata još u 13. veku, a njeni članovi obavljali su razne državno-administrativne poslove u Dubrovniku i okolini. Ivan Gundulić je imao tri sina, od kojih je jedan bio pesnik, a jedan maršal austrijske vojske. Vek je proveo kao činovnik republike, skoro na svima položajima. Dva puta je bio knez u Konavlima, prvo 1615—1616, a drugi put 1619. godine.

Postaje senator, 1636. godine, a 1638. izabran je za člana Malog veća, ali je umro pre nego je stvarno ušao u to najviše upravno telo Republike. Osim toga postao je i član napuljske književne „Akademije dokonih“. Posle kratke bolesti umire decembra iste godine. Sahranjen je u franjevačkoj crkvi u Dubrovniku. Potomci Gundulića bivaju proterani iz Duborvnika kao Srbi-katolici početkom 20. veka traži se izvor od 06. 2011.

Dživo Gundulić je bio veoma plodan pisac, jedan od najznamenitijih pisaca dubrovačkog baroka. Već u mladosti Gundulić počinje da se bavi književnim stvaralaštvom, pretežno svetovnog karaktera. U narednom periodu manje se bavi stvaranjem dela svetovnog karaktera i počinje da piše dela duhovnog karaktera. Pišući, Gundulić veoma često u svojim delima koristi kopulaciju, književnu figuru koja je i danas nepoznata srpskom jeziku.

Njegova najvažnija dela su: ep Osman, pobožni spev „Suze sina razmetnoga“ i pastirska igra (pastorala) „Dubravka“. Napisao je veliki broj mitoloških drama. Sačuvane su kratke dramske scene „Dijana i Armida“, prerada „Proserpina ugrabljena“ i prevod „Arijadna“. Ostale su izgubljene. Pored toga, prevodio je i „psalme Davidove“, sedam na broju. Njih je štampao zajedno sa pobožnom pesmom „Od veličanstva Božijeh“.

Refleksivno-religiozni spev Suze sina razmetnoga, rađen prema „Suzama svetoga Petra“ od italijanskog pesnika Tansila, možda je njegovo najbolje delo, iako nije najveće. Štampan je u Veneciji 1622. godine, a drugo izdanje, zbog velike čitanosti, izlazi već naredne godine. Motiv je poznata biblijska priča o bludnom sinu, prikazana u monologu, snažnom pesničkom inspiracijom i u raskošnom ruhu renesansne poetike. Pesma je epska samo po dužini, u stvari tu nema epske radnje i pričanja događaja, već je cela pesma bolna i lična ispovest mladićkih grehova, saznanja i pokajanja. Verovatno da mu je biblijska ličnost poslužila kao zgodna alegorija za iskaz sopstvenih proživljavanja. Pesma je sva u lirskom zanosu, protkana filozofskim opažanjima o ništavilu telesnog zadovoljstva i prolaznosti sreće. Stil je veoma raskošan, pun lepih antiteza i metafora. Dikcija je krepka i uzvišena, u skladu sa predmetom. Sa čisto formalne strane Gundulić je uneo jednu novinu: strofu od šest stihova osmerca. Kao sva Gundulićeva dela, tako i ovo ima izvestan etički značaj, naime da život počiva na skromnosti i da je duhovno zadovoljstvo iznad čulnog i prolaznog.

„Dubravka" je pastirska igra, ispevana pod uticajem italijanske pastoralne poezije. Prvi put je izvedena 1628. godine pred dubrovačkom publikom. U ovoj pastorali Gundulić slavi brak iz ljubavi, poštenje i čestitost. Ta etička misao je ovde predstavljena u alegoričnoj formi. Gundulić je predmet postavio na nacionalnu osnovu, jer se radnja odigrava u Dubrovniku. On je Dubrovčane prikazao simbolično: kao vile i pastire. Na dan sv. Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, običaj je bio da najlepši momak uzme najlepšu devojku. Pastir Miljenko je taj momak, a devojka pastirica Dubravka. Sudije budu potkupljene i Dubravku dodele ružnom i starom Grdanu, ali zbog srdžbe Božije to bude na vreme otkriveno i Dubravka polazi za Miljenka. U početku pastorale hor pastira i vila slavi slobodu i jednakost „dubrave“ (Dubrovnika), a na kraju pastiri slave trijumf čiste ljubavi i poštenja nad materijalnim bogatstvom.