Кратко време, одмах после рата, радио је у редакцији издавачког предузећа „Просвета“. Као гимназијски професор предавао је 13 година а онда је после два полтичка хапшења бива без осуде пензионисан.Рођен у Ћуприји, школован у Француској - Греноблу и Ници, Филозофски факултет започео у Паризу, завршио у Београду. Као младић, преживео, повлачење преко Албаније! Био сарадник у авангардним часописима „Зенит“ и „Путеви“. Био потписник манифеста и и један од покретача и уредника алманаха „Немогуће-Leinpossible". Ту је објавио фотоколаж Мутан лов у бистрој води. Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу „Положај надреализма у друштвеном процесу“. Сарађивао са Александром Вучом - фотомонтаже и роман Глуво доба. Након надреалистичког експеримента, Матић је свој поетски израз пронашао у мисаоној и интелектуалној поезији. Његови есеји одликују се прецизношћу израза, широком ерудицијом и стилском јасноћом. Почетком рата је ухапшен и неко време провео у Бањичком логору. Прву самосталну књигу, збирку есеја „Један вид француске књижевности“ (1952), објавио је тек у педесетчетвртој години живота. Прву песничку књигу, "Багдала" (1954), у педесетшестој. Касније, све до смрти , био је плодан у обе области, и у поезији и у есејистици. Као надреалиста, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. У првој фази обележја његове поезије су: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Разрачунавао се не само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Тако су настале његове најпознатије, „антипесме“ – Годишња доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др, у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи.
За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 28. маја 1970.
Спомен плоча, библиотека, „Матићеви дани". У Улици Војводе Добрњца, у Београду, је откривена спомен-плоча на згради, где је дуго живео. Обележје је постављено у склопу велике акције “Вратимо дуг писцима” коју воде Министарство културе и “Вечерње новости”. “Завојитим степеништем које води до другог спрата зграде у Војводе Добрњца 26, где је столовао, сањао, писао и разговарао Душан Матић, знаменити српски и европски песник, романсијер, есејиста, преводилац, на прстима су се успињали, готово ритуално, млади песници, глумци, путници намерници, боеми и мондени... Долазили су у ову јединствену причаоницу са узбуђењем ишчекујући тај неописиви разговорни дрил јер - овде се учило разговору...” Рекао је др Драшко Ређеп, приликом откривања спомен-плоче на улазу зграде у којој је Матић провео 39 година, од 1941. до смрти 1980. године. У његовом родном граду. Песник, мислилац, преводилац, романсијер, есејиста и прозаиста, један од покретача надреализма у српској књижевности.  
У Ћупријском музеју постоји соба Душана Матића препуна личних предмета великог песника.