Stvarao je u Vojvodini. U svom delu je kombinovao tradicionalni likovni jezik sa umetničkim shvatanjima baroka i rokokoa. Kračun je sigurno posle svojih učitelja ikonografa učio i u bečkoj Slikarskoj akademiji kao i njegov prijatelj slikar Jakov Orfelin. Zna se da je slikao ikonostase u sremskim selima Neštinu i Laćarku, u manastiru Privinoj Glavi, u Somboru, stari ikonostas u kapeli karlovačke mitropolije, kao i da je ikonostas karlovačke saborne crkve radio sa Jakovom Orfelinom. Kako se čini da se po ocu zvao i Dimitrijević postoje zapisi da je slikao i u Beočinu i Krušedolu. Kračun se bavio i portretisanjem i jedan svoj portret Pavla Nenadovića dao je u Beču da se izreže u bakru. Smatra se da će se naći još neki od radova Kračuna ali i po ovim koji su poznati zna se da je on bio jedan od naših najboljih majstora u 18. veku. Kračun se pridržavao starinskog srpsko- vizantijskog stila zoografisanja a na svojim portretima beleži veštinu zapadne umetnosti portretisanja i za ono vreme pokazuje neobične kvalitete i njegov kist po nekada deluje začuđujućom impresionističkom krepkošću.

Slikao je sledeće ikonostase:

    Manastir Beočin (1766.)
    Manastir Hopovo (1770.)
    Sombor (1772.)
    Laćarak i Neštin (1773.)
    Sremska Mitrovica (1775.)
    Susek (1779.)
    Saborna crkva u Sremskim Karlovcima (1780—1781.), zajedno sa Jakovom Orfelinom

Takođe je slikao portrete: mitropolita Pavla Nenadovića, Jovana Đorđevića, Vikentija Jovanovića-Vidaka.