Marija Terezija je bila jedini ženski vladar habzburških monarhija i poslednji član dinastije Habzburg. Vladala je kao nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Galicije i Ukrajne, kao vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjačence i Gvastale i kao vladarka Austrijske Holandije i brojnih grofovija. Brakom je bila carica Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, nemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane i kratko vojvotkinja Lotaringije. Postala je vladarka posle smrti svoga oca, cara Karla VI, u oktobru 1740. godine. Otac joj je Pragmatičkom sankcijom iz 1713. godine omogućio da nasledi njegove teritorije koje su se inače mogle nasleđivati samo po muškoj liniji i od strane muškaraca. Po njegovoj smrti Saksonija, Pruska, Bavarska i Francuska, koje su Karlu VI obećale da će podržati Mariju Tereziju pri nasljeđivanju njegovih kruna, povukle su svoja obećanja. Pruska je napala Austriju, što je izazvalo osam godina dug sukob poznat kao Rat za austrijsko nasleđe. Marija Terezija je podsticala i sprovodila raznovrsne i mnogobrojne reforme uz pomoć svojih ministara. Reformisala je obrazovanje i finansiranje, podsticala trgovinu i razvoj poljoprivrede, što je značajno ojačalo Austriju. Ipak, nije dopustila versku toleranciju, a putopisci iz 18. veka njen su režim smatrali netolerantnim i praznovernim. Za vladavinu Marije Terezije svojstvena su apsolutistička i centralistička nastojanja povezana s germanizacijom. Oduzela je jezuitima školske poslove i cenzuru. S druge strane, torturu i parnice protiv veštica stavila je pod svoju kontrolu, što je ubrzo dovelo i do konačne likvidacije tog srednjovekovnog krvavog nasleđa. Nastojala je pod pritiskom novog doba sprečiti prekomerno iskorišćavanje kmetova, određujući maksimum njihovih obaveza prema gospodarima, tako da feudalac nije više smeo da traži od svojih podanika namet prema vlastitom nahođenju, već je morao da se drži takozvanog urbara Marije Terezije. Uvela je opštu školsku obavezu, tako da su sva deca od 6—14 godina morala ići u školu. Podsticala je razvoj manufaktura u Austriji. Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu Francu I, a kasnije sinu Jozefu, koji su formalno bili njeni suvladari u Austriji i Češkoj, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih poseda. Kritikovala je i nije odobravala mnoge Jozefove odluke. Opirala se podeli Poljske, ali je bila prisiljena da je odobri. Imala je šesnaestero dece među kojima su bili francuska kraljica, napuljska kraljica, parmska vojvotkinja, i dva cara Svetog rimskog carstva. Marija Terezija nije posedovala intelekt svojih sinova, ali su je ipak karakterisale osobine cenjene kod monarha: dobrodušnost, razumnost, odlučnost, i, najvažnije od svega, spremnost da prizna svoju grešku i mentalnu superiornost svojih savetnika. Kao mlada vladarka koja je morala voditi dva dinastička rata, verovala je da njen interes mora biti interes njenih podanika; kao iskusna vladarka shvatila je da interes njenih podanika mora biti njen interes.Od njene dece sinovi Jozef II i Leopold II bili su neposredni naslednici prestola, a ćerka Marija Antoaneta završila je pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI.