Po završenoj Realci upisao je Veliku školu u Beogradu, gde na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studira godinu dana. Studije prekida zbog odlaska u Beč gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prelazi u Minhen i nastavlja studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na Ecole des Beaux Arts, u klasi profesora Šapija i Enžablera diplomirao vajarstvo 1890. Vraća se u Srbiju i tokom 1891. radi kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo je otišao u Pariz, gde je ostao do 1903. Ponovo se vratio u Beograd gde je postao profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina. On je jedan od osnivača slikarskog društva "Lada" i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član "Lade", sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda. Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. godine u Parizu. Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu. Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa.