Српски вајар и академик Српске академије наука и уметности. По завршеној Реалци уписао је Велику школу у Београду, где на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студира годину дана. Студије прекида због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прелази у Минхен и наставља студије на Академији, у класи проф. М. Видмана. Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на Ecole des Beaux Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890. Враћа се у Србију и током 1891. ради као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново је отишао у Париз, где је остао до 1903. Поново се вратио у Београд где је постао професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина. Он је један од оснивача сликарског друштва "Лада" и њен члан до 1910. Био је и члан уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан "Ладе", све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда. Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду. Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: споменик Јосифу Панчићу (1891) у Универзитетском парку у Београду; споменик кнезу Милошу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.год.